Policijski glasnik

БРОЈ 32

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 253

погрешни. Стоји само то, да је број ових дела доиота страшан, и да је наша криминална гголиција ништавна. Међутим необичном броју ових дела, као и великом броју непронађених учинилаца, никако није главни узрок у нашој хајдучији. Шта више за иаљевине тај закључак чак апсолутно не стоји. ЛУ. је пао чак и у такву заблуду, да тврди : како се у Србији дејство хајдука пбглавито показује у грдном броју паљевина, који стално расте, што није случај ни у једној другој земљи на евроиском југоистоку. Познато је, да хајдуци у Србији никада не врше паљевине. Та им се дела чине недостојна њих. Нема случаја, да је у великим хајдучким процесима било и тих дела, и ако их је било, то су биле ретке и изузетне појаве. Паљевинама у Србији главни је узрок освета — приватна и политичка. Њих не врше лица, која су одметнута од власти већ лица која седе код својих кућа. По нашем мишљењу, када би било могућно пронаћи све учиниоце паљевина у току једне године, утврдио би се један интересантан Факт, да међу учиниоцима овако тешког злочина има један велики број лица, која су иначе беспрекорна и која немају иначе никакве друге склоности за вршење кривичног дела. И та околност можда доста доприноси, те се ова дела тешко проналазе у Србији. Чини нам се, да правна свест нашега народа овим злочинима не признаје ону тежину, какву им је законодавац одредио. Потпуно недовољно проналажење и гоњење ових дела чини, да такву народну правну свест наше законодавство за тако дуго време још није ни мало образовало на боље. (НАСТАВИЋЕ СЕ) М. Ј. ПетровиЋ, ПРИЗНАЊЕ (из ЗАБЕЛЕЖАКА ЈЕДНОГ СТАРИЈЕГ ПОЛИЦАЈЦА)

(НАСТАВАК) По изласку из кварта отишао сам са колегом Гр... у »Славију« на каФу. Целим путем, и у ка®ани за све време седења, он је само говорио о започетој истрази, и непрестано ме уверавао, да је ух.апшени Банаћанин један од главних криваца, и да ће под ударцима апсанџијиним извесно казати где је сакривена покрађа. Кад смо се раставили, било је већ три сата по поноћи. Колега Гр... био је толико уморан да се једва држао на ногама, али је ипак наваљивао да свратимо у кварт и да видимо шта је с Банаћанином. Једва сам успео да га од овога одвратим. * * * Кад сам сутрадан по овоме дошао у канцеларију, прва ми је брига била да се од апсанџије известим да ли је Банаћанин што признао. — Није ништа, одговори ми он одлучно. — А, јеси ли га много тукао?

— Пребио сам га. — Па ништа ? — Баш ништа. — Ала ће се љутити г. Гр...! — Љути се он чешће, добаци апсанџија смејући се. Тек што је апсанџија завршио последњу реченицу, кад ево ти и г. Гр..., па кад чу у чему је ствар, упути се право апсани, а за њим, готово кришом, и ја. Г. Гр... био је толико нестрпљив, да није могао мирно сачекати док апсанџија откључа врата, већ му је зграбио кључеве из руку и сам их отворио, па затим јурнуо као смушен у дубок и влажан подрум кварта, који је привремено служио као апсана. Кад смо и ја и апсанџија одмах за њим ступили у овај подрум, имали смо шта и видети: осумњичени Банаћанин лежао је на сред подрума, затворених очију, потпуно непомичан— прави мртвац. — Шта се претвараш довикну му г. Гр..., и нареди апсанџији да га нодигне. Мене нешто штрецну и, готово несвесно, приђох Банаћанину и ухватих га за руку. И сада, после толико година, језа ме хвата кад се сетим оног ужаса који ме је сиопао, кад сам осетио да је рука Банаћанинова хладна као лед. У колико се добро опомињем, само сам узвикнуо »убијен човек", и безобзирце побегао у канцеларију потпуно збуњен и преплашен. Требало је, да ћутећи и ходајућн по кацеларији, попушим једну за другом две цигарете, па тек тада да мало дођем к себи. Случај који се догодио са Банаћанином биа је ужасан. Он је, о томе није могло бити сумње, умро од апсанџијних удараца. Један груб злочин извршен је, дакле, у самом кварту и то, на жалост, од стране полицијских органа. Да ли ће за њега ко одговарати? Све зависи од члана. А да ли ће члан што смети и хтети наређивати, кад ништа озбиљно није предузимао да стане на пут злостављању и премлаћивању притворника, и ако је врло добро знао да се ово, готово по правилу, врши у његовом кварту ? И зар не би он, кад би се све ово утврдило, био у неколико морални кривац за убиство Банаћаниново? Док сам овако размишљао о члану, из његове канцеларије нагло зазвони звоно за г. Гр..., али пошто овај још не беше изишао из подрума, то с.е ја упутих по позиву. — Чули сте, ваљда, шта се догодило? дочека ме члан још с врата, хладним и озбиљним тоном. — Чуо сам, и уверио сам се на лицу места. — Пошто г. Гр..., као иследник, мора бити изузет у овој ствари, то одмах позовите квартовног лекара и два присутна грађанина, па учините потребан увиђај, а кад то будете свршили, наредите да се леш пренесе у болницу, и напишите акт за Физикуса управиног да се над умрлим још данас пре подне изврши секција. — Разумем, г. члане, али.... Знам шта хоћете да кажете: г. Гр... је синоћ наредио апсанџији да бије оног

несрећника, али ја баш хоћу да користим ову згодну прилику, те да г. Гр.'.. једном одучим од његове ружне навике. По тону, којим је члан изговорио ове речи, изгледало ми је да он целу ову ствар олако схвата, док сам ја већ гледао г. Гр... и апсанџију како одговарају за убиство Банаћаниново. По повратку у канцеларију затекао сам г. Гр... и све остале колеге из кварта. Г. Гр... је био блед као крпа, и очигледно уплашен; остале колеге распитивале су га најозбиљније о умрлом Банаћанину, о наредби коју је издао апсанџијп и начину на који је апсанџија сличне наредбе раније вршио и, најзад, о сведоцима пред којима је наредба издата, тражећи у његовим одговорима изла-з из тешке ситуације. Сви су га у истини жалпли због овог малера, и у циљу отклањања кривичне одговорности предлагали стотину разних начина. Кад им казах шта је и каквим тоном члан наредио, сви се пренеразише, а г. Гр... очајно узвикну: — Јадна моја жена и деца! — Како би било — рече депозитар — да молимо г. члана да се не врши секција; он је добар човек, а и добро расположен према колеги Гр... па ће се, ваљда, смиловати на његову сиротињу. — То би било противно закону, добаци г. Гр... — А је ли право да ти пропаднеш само зато. што си у дужности био ревноснији но што треба? рече депозитар, и позва нас да корпоративно идемо код члана. Кад смо ушли у чланову канцеларију и саопштили му циљ нашег доласка, он нас озбиљно премери од главе до пете, и рече: — Изненађује, ме господо, да ви, као полицијски чиновници, тражите од мене — свога старешине — да не вршим своју дужност, кад врло добро знате да сам вас ја увек опомињао на савесно испуњавање дужности. Секција се мора извршити како у интересу кварта, тако и у интересу самога г. Гр... јер ће се њоме утврдити прави узрок Банаћанинове смрти, и нико у будуће неће остати под сумњом. — Али, ако се утврдп да је умро од боја ? примети снисходљиво депозитар. — Онда ћемо опет савесно вршити своју дужност, одговори члан одлучно, и нареди нам да идемо на посао. Кад сам после десет минута по нарочитом позиву отишао код члана, изненадио сам се необично много кад сам га видео како се љубазно разговара и нешто шали с лекаром кварта, док је мало час био хладан и озбиљан као мермерна статуа. — Јесу ли дошли присутници ? — Јесу, г. члане. — Онда, ево, и г. доктора па одмах приступите послу. — Али, станите мало. — Шта ради г. Гр...? — Очајава. — Је ли много узнемирен?