Slovo o Lapovu

ДНЕВНИК ЈЕДНОГ БИБЛИОТЕКАРА

Данијела Вулићевић

ВЕЛИКИ ШКОЛСКИ ЧАС

21. октобар 2021.

"Људи вите нема „Људи су полудели „Људи више нису људи"

„Душан Радовић

Као што рекоше у рециталу, ми смо немоћни - негде смо много погрешили.

У Шумарицама је данас било много деце и младих који су без елементарног васпитања, без свести где и зашто су дошли: викали, смејали се, шетали, јели грицкалице и смеће оставили у трави.

За овај час, Велики школски час, сви они, као и они који су их довели, заслужили су укор и неоправдани изостанак. Нема оправдања. Не знам да ли сам више тужна или бесна.

До наредног, али и у свим другим приликама, будимо деци и младима пример како се поштују жртве, учи и не заборавља национална историја.

Стеван Стефановић

МАСАКР У КРАГУЈЕВЦУ 1941.

Почетак Другог светског рата можемо везати за убиство краља Александра Карађорђевића у Марсеју 1934. године.

У новим околностима, кнез Павле, који влада као један од намесника малолетног Петра Џ, а у суштини сам има целокупну власт, коју и наслеђује као човек од највећег поверења убијеног краља Александра, покушава да води уместо самосталне, неутралну политику.

У спољној политици, осим на политичку неутралност, у време када је нови војни сукоб, нови · светски рат · постајао _ неминовност, кнез Павле се ослањао и на Велику Британију. Британска круна је сматрала кнеза Павла „својим човеком“, а Југославију својом државом, буквално попут данашњих чланица

Комонвелта. Прорачунати Британци никад нису опростили кнезу Павлу потписивање споразума са Хитлером.

Зашто га је заправо кнез Павле и потписаог

Најпре, Хитлер је дуго преговарао са Краљевином Југославијом. Немачки генерали замерали су свом фиреру зашто се према Краљевини Југославији опходи са толико уважавања као према „примадони“, а Хитлер је заправо желео да што пре изађе на топла мора и окупира Грчку, да би имао сигуран бок у будућем нападу на Совјетски Савез који му је био крајњи циљ.

Поучен искуством из Првог светског рата, Хитлер није желео рат са Краљевином Југославијом. У то време Велика Британија је једини стварни непријатељ Хитлерове Немачке. Све земље из нашег окружења већ приступају Тројном пакту. Драгиша Цветковић потписује у Бечу 24. марта 1941. споразум са министром спољних послова Рајха, фон Рибентропом. Немачка и Италија су се обавезале да за све време трајања рата неће градити војне базе, нити ће тражити превоз или прелаз својих трупа преко Краљевине Југославије. Ниједна држава није добила овако повољан споразум са Рајхом. Сад, питање је да ли би се Хитлер држао овог споразума или не биг Вероватно не би, али с обзиром на околности, илузорно је уопште и говорити о томе.

Овај споразум гарантовао је територијалну целовитост, очување граница, државни суверенитет, војну и политичку неутралност Краљевине Југославије.

Теоријски, могли смо попут Румуније, ући у рат тек крајем 1943. године, када је постало јасно да ће га Тројни пакт изгубити, тиме би избегли милионске жртве у рату и каснију војну окупацију.

Војна неутралност и потписивање пакта са Рајхом нису одговарали Великој Британији, те група високих официра, на челу са генералом војног ваздухопловства Боривојом Мирковићем и армијским генералом Душаном Симовићем изводи војни пуч. Са власти је збачен кнез Павле, укинуто је намесништво, министри су ухапшени, малолетни краљ Петар П је проглашен пунолетним и поништено је приступање Тројном пакту.

Да ли су пучисти очекивали оклевање Хитлера или војну помоћ Велике Британије, остаје непознаница, овако, први резултат је био излазак народа на улице и масовне демонстрације, у којима су између осталог узвикиване и пароле: „Боље рат, него пакт“ и „Боље гроб, него роб“. Интересантно је да су комунисти, много година касније, себи приписивали сове демонстрације, иако је историјска чињеница да нису били у сукобу са Хитлером све до напада на Совјетски Савез, и да су као и Хрвати, Словенци и бошњаци муслиманске вере дезертирали из војске Краљевине Југославије током априАског рата. Пуч су извели монархисти, краљеви официри, у организацији британске обавештајне службе и уз сарадњу многих структура у Краљевини Југославији, па чак и Цркве.