Slovo o Lapovu

Знамо и да је наш свети владика Николај Велимировић извео народ из Цркве на улицу и повео протест.

27. март је потпуно у духу српског слободарског духа, и зато га не можемо оспоравати, иако су његове последице трагичне по нас. Тим чином српски народ је бацио све на коцку, али је и на себи својствен начин бацио рукавицу у лице најмоћнијој, злој сили света, као што се Давид супротставио Голијату; као што се Карађорђе дигао против турске царевине; као што смо са Крфа васкрсли и пробили Солунски фронт; као што смо 1999. први стали насупрот најмоћнијој светској империји, песници Новог светског поретка.

Тако у ноћи између 5. и 6. априла Немци заузимају Сип на Дунаву, а у рану зору Хитлер бомбардује Београд, најмоћнијим оружјем које има и свом расположивом силом, која није била усмерена на Британију. Операција бомбардовања Београда звала се „Казнена одмазда“. На Београд су бачене бомбе тежине 1000 кг. Поред Београда бомбардовано је Сарајево, Бања Лука, Ниш, Крагујевац, Лесковац па чак и Мостар.

Авијација Краљевине Југославије се херојски борила, и ово није само фраза. О овом јуначком отпору наших пилота могу се писати романи и романи, књиге и књиге. Суочени са бројнијим непријатељем, опкоЉени савезницима Рајха, пилоти су били суочени са издајом. Хрватски и словеначки пилоти прешли су на страну непријатеља, а најпознатији „међу њима био је хрватски капетан Владимир Керн, касније пилот НДХ. Фолксдојчери су давали прецизна упутства и са земље наводили где немачки авиони треба да бомбардују. У бомбардовању Краљевине Југославије учествовало је 990 немачких и 660 италијанских авиона, а наше небо је бранило 350 авиона. Српски пилоти успели су чак да бомбардују и немачке колоне које су напредовале из правца Бугарске, као и аеродроме у Бугарској, Мађарској, па чак и у Аустрији. Ипак, технички и технолошки супериорнија, бројно надмоћнија пет пута, авијација Рајха је постепено сломила отпор ЈКРВ. Преостале авионе су наши пилоти уништили да не би пали у руке непријатељу.

Док је авијација Краљевине Југославије бранила небо над Србијом, Немачка пешадија у Бугарској која је већ била спремна за напад на Грчку, за само дан улази у Скопље и тиме спречава евентуално спајање наше војске са савезницима. Краљевина Југославија напаАнута је из правца Аустрије, Италије, Албаније, Бугарске и Мађарске.

У бомбардовању Београда страдало је 10000 Људи, уништен је Београдски зоо-врт, Народна библиотека у Крунској улици... Након једанаест дана на седници владе у Никшићу одлучено је да капитулира само војска, а да се краљ и влада иселе из земље и да из иностранства наставе борбу.

Капитулацију потписује Цинцар-Марковић у згради Чехословачког посланства у Београду. Југославија је подељена, створена је НАХ,

Србија са Банатом припала је немачкој

6

окупационој зони, наши суседи Албанци, Мађари и Бугари су мучки отимали комад по комад земље.

Тако долазимо и до једне од најтрагичнијих последица 27. марта и напада сила Тројног пакта на нас. До стрељања ђака у Крагујевцу.

Први герилац _ Европе генералштабни пуковник Драгољуб Михајловић, постаје командант ЈВуО, и у једној од првих акција, у почетку заједно са партизанима ослобађа Горњи Милановац. Немачка команда из Београда наређује Крагујевачком батаљону да ослободи Горњи Милановац. Немци то не успевају из два противудара, када су трећи напали Горњи Милановац, ЈВуО се већ повукла из града. Немци спаљују Милановац и узимају таоце. На повратку, између села Љуљаци и Баре, долази до сукоба Немаца са четницима и партизанима. Приликом ове борбе страдало је десет немачких војника, а двадесет шест је рањено.

Као одмазду за убијене војнике, нешто раније је немачки командант Франц Беме наредио да се за једног немачког војника стреља 100 Срба, а за једног рањеног 50. Интересантна је свест једног цивилизованог Европљанина да један њихов живот вреди као стотину наших.

Прва стрељања одпочета су у селима. Немци хапсе људе, већ за Светог Тому 1941. У селу Грошница тада је ликвидирано преко две стотине људи, укључујући и сеоског пароха. Те стрељане људе није имао ко ни да опоје. У Маршићу је убијено 103, а у Мечковцу 70 Срба.

Пошто је све ово било далеко од броја 2300, коликоје немачка команда израчунала да треба да буде убијено, 20. октобра отпочиње рација у Крагујевцу. Људи су хапшени мирно, без већег отпора, у црквама, гимназији, школама; ухапшени су радници који су радили око Лепенице, сви запослени у јавним предузећима, надлештвима како је тада говорено, уз објашњење да је реч о рутинској контроли.

Цивили су стрељани у неколико серија, до 14 часова поподне стрељано је 2272 човека, међу којима је било и 217 малолетних лица, дечака старијих од петнаест година, гимназијалаца, и 23 ромске деце, покупљене на улици. У књизи „Име и број“ из 2007. године Станиша Бркић, кустос у музеју у Крагујевцу, објавио је имена и презимена свих 2796 жртава.

Хо нашег националног идентитета, постала је реченица Милоја Павловића, Аиректора гимназије и професора, који је одбио понуду немачке команде да буде помилован и пуштен, уз речи: „Пуцајте, ја и сада држим час“.

У Крагујевцу су стрељани свештеници: Живојин _ Аксентијевић, Андреја Божић, Озрен Јаношевић, Јован Кнежевић, Драгољуб Мијатовић, Михајло Радовановић, Будимир Савић и Радован Цветић.

Тешко је данас разумети размере овог стравичног злочина, страдања цивила, свештеника, црквењака, сељака, па чак и ученика гимназије. Уз Божију милост , надајмо се да ће ово наше страдање остати део наше колективне свести, попут страдања у Јасеновцу.

Да се не заборави.

Да се никад више не понови.