Slovo o Lapovu

све препреке, овладавати новим знањима и бити омиљен међу колегама. Памтиће је и генерације младих библиотекара које је учила новим вештинама, а касније и радо помагала кад год је требало.

Желимо вечан спомен нашој драгој Мари!

Библиографија:

1. Вуксановић, Миро. „Цео Антић у библиографском огледалу“. Годишњак Библиотеке Матице српске 2003 |шт. 20041):163-165.

2. Ђилас, Гордана. „Портрет за вечност : Тодоровић, Мара“. Панчевачко читалиште, Год, 2, број 2 (мај 2003): 56-57.

3. Поповић, Радован. Војвођански разговори. Суботица: Минерва, 1981.

4. Поповић, Радован. Антић њим самим, Београд: Службени гласник, 2009.

5. Ређеп, Драшко. Чаролија обичног. Нови Сад: Дневник, 1982.

6. Тодоровић, Мара. Издања „Плавог чуперка" Мирослава Антића : 1965 септембар 1990. Нови Сад, Мокрин: Културно-просветна заједница Војводине : Меморијал Мирослава Антића, 1990.

7. Тодоровић, Мара. Библиографија Мирослава Антића. Нови Сад, Мокрин : Библиотека Матице српске : Меморијал Мирослава Антића : Прометеј, 2001.

Миро слак Лау

кић ХОРОСКОМ

Фото: Гордана Мркаљ

Љиљана Павловић Ћирић

ПОЗДРАВ

Мирославу Мики Антићу

Ако те питају Где се у теби песник скрива Реци: дубоко негде снива Ушушкан у своје жеље баршунасте Нека не скитају Нека пажљиво прочитају Мапу срца што у потиљак тиктака Јер не може свака птица на југ да стигне Ни да се високо под облаке дигне Као што песник може. Ако те питају Шта је његова снага, реци: О, душо драга, не знаш ти Колико песник може; Он живети може и без коже,

Јер своју ионако распростире у стих. Ако те питају шта песник једе, шта пије Где ноћи, реци му: полако!

Све ће доћи на своје кад једном разумеш

да није важно Да л' једе поврће или воће, Песник може, ако хоће,

Да вечера риму, ил' попије стих. Па њега храни лет ластавица ноћни зов зрикаваца И грли га дрхтај зовин, Ушушка га хук совин И шта му више треба од залогаја небар Ако те питају:

За чим песник чезне, од чега дрхти, Чему се нада, реци:

Песник је неон што над мраком влада Пахуља што у туђој сузи грезне Не треба њему угођај неки Само да нема злопата худа На лопти овој коју свемир котрља Није му потребно триста чуда Срећан да буде. Знај, песник понекад и сам забрља,

Ал шта ће, песник је И шта му више треба од залогаја небаг

(Песма је објављена у ауторкиној збирци „Благо царице Радованице“)