Slovo o Lapovu

НА КОРЗОУ КРОЗ ВЕКОВЕ

Влада Арсић

ГОСПОДЕ, НЕ СУДИ НАМ ПО ПРАВДИ

И шта велиш, синко, никада ниси ноћив:о у воденици: Ето, момче, сад ти је прилика. Греј се ватром с огњишта, мотри на камен како се обрће, начуљи уши и мало ослушни. Чућеш жубор воде, крештање ноћних птица, ударе ветра... Можда и још по нешто. Ако огладниш, можемо и да заложимо. У шареници крај врата има сира и сланине, барених јаја, мало проје и ракије. Велиш, не пијеш“ А шта "ш... Заувар је каткад и грло оквасити, да се живци олабаве и крв проструји. Твоји су давно отишли из села, градско си дете, којешта не знаш, којечему се, море бити, и по'смеваш. Али, знај: нити 40век може све да објасни, нити је баш све за смеј.

Ова воденица стара је најмање двеста година. Одвајкада је била наша, чак и за турског земана. И сам видиш где се свила, усред шуме у осами, подаље од кућа и сваког друма. Није ни некрст с разума сишао да залази којекуде, ма какав ћар да му измиче. А нама је вазда била златна и берићетна. Село велико, више од триста оџака се димило, а Морава подалеко. Причали нам старији, некада се толико ујма накупи да наше жито нисмо ни млели, већ смо га онако, са запреге, продавали на пијаци, јал у Баточини, јал у Лапову, а каткади у Плани.

Само, давно минуше та времена. Откако је стигла електрика, асвалт и телевони, готово да нико више брашно и не меље. Све дошло, само је село отишло. Вујетића, Косића и Тодорића готово и нема, а и наши се лагано трусе и осипају. Ако нас 'де и има, више нас је у Јагодини, Крагујевцу или преко, на страни, него овде. На куће и магазе ударила врзина, шталеи амбари посрнули, плотови се проредили и попадали, све се то закоровило и у шуму претворило. К'о да се, 60же ме прости, враћа оно доба кад овде ниједне кућеније било.

Него, шта ти оно поче казиватиг А ја... Видим, занимају те вампири, виле и вилењаци, разне караконџуле и све друго од чега су наши преци страховали и у шта су, мислиш се, '"нако прости веровали. Само, упамти... Сав тај неук и неписмен народ

12

вековима је опстајао својим трудом и својом муком. Није свакад било струје и нафте, нит се знало за тракторе и моторке, па се опет живело. Рецимо, бациш човека у шуму, оставишга без ичега, а он се снађе.

Направи себи каквог скровишта, пронађе извор, набере гљива, кестења и разног биља, преживи и усправи се. Потом раскрчи мало земље око огњишта, заоре и посеје, запати стадо коза или оваца, припитоми кокице и свиње, и некако претекне. Бојим се да ови твоји, учени и текници вични, ни месец дана не би саставили, дај боже да би били кадри и ватру да заложе. Јопет, друкша су то времена била, било па се помињало.

Ја ћу ти казивати оно шта знам и што сам усвојио од старијих, а ти, јопе, суди како 'оћеш. Можеш се спрдати, а мореш и промислити. Јер зло је зло, траје и опстаје колко и сам човек. Мења лица и рубине, мења обличја, али му је наум исти – иксана дасатре, крви даму сенапије!

Видиш, ову поточару којегде називају и Митровом. Тако је прозваше они што у новине пишу или се за телевизор сликају. Многи каткад овде и преноће, да покажу, ваљда, кол ко су куражни и како су све то бапске приче. Море бити, ђаво би га знао. Једино знам да његову воденицу нису ни видели, а камоли дасу носу њу промолили. Нити сумогли. Толико јежижљива и трула, кол ко и тело њеног власника. Ако је икада и била његова. Јербо, о Митру се више проносило оно што нико очима није вид о, него што нам је о њему од старина остало. Стога ћу ти, роде, ноћас све испричати, него дедер, дотури коју цепаницу. Нек' се ватра разгори, нек' насобојицу врелина угреје.

Најпре, да ти речем коју о том Митровом млину. Окружен је шумом, али и сеоским друмом, једино што се са џаде не да видети. Ко год од Багрдана крене ка нашем селу, најпре мора крај њега да прође. Раније, кад момци и цуре крену на прело, вазда би ту заћутали. А јопе; ако би неког мука притерала да мора ноћом сам да тумара, вазда би се драо к'о магарац, не би ли се окуражио и нечим стра' отерао. И није се залуд бојао. Народ казује да се ту одвајкада привиђа, па се каткад чује козје мекетање ил' детињи плач, ја л нешто закрешти ил' се ноге саме заплету и потону, коно кад се пролази кроз најдубљи глиб.