Slovo o Lapovu

Некима се, веле, приказивале и девојке, све у белим 'аљинама и са загашеном воштаницом у руци. Стоје тако неме с обе стране друма, пати гледај 'оћеш ли крај њи проћи ил ћеш, брже-боље, ударити назад. А било је, јопе, и оних што секући вратише с косом белом к'о овнујско руно, данима потом дрхте и трзају се на сваки шум, и ником не казују шта их је заскочило. Ћуте до самог краја, до самртнога сата, и тек тада се повересвештенику шта их јетуна задесило.

Некада се ишло пешице или са запрегом, осветљавао те месец ил вењер, а данас и колима. Рек'о би човек, сад је лакше, какве виле, какве санџаме, само пројуриш и ето те кући. Ал нијени тако. Вид о си онај спомен крај пута, баш изнад млинаг Ту ти је заковрн о један наш мештанин, био милиционер у Лапову. Пошао мученик кући, колима, зима била и снег ударио. Низбрдо се некако и спустио, ал' кад је стигао доле, до речице, заглавио. Нит је могао напред нити назад, нит је могао кога дозвати нити му је могао ко помоћи. Ујутру га нашли мртвог, за воланом, веле да га је ударила кап ја л' га је стрефио инфракт. Нешто је сигурно, ал шта је уистину било не зна нико до онсам.

Проносило се по селу да би сваки воденичар, који ту заноћи, јутром освануо мртав. Тако казују, ал мало превршују. Рецимо, памтим да је мој деда млого путату ноћиво и, "вала је Богу, вазда би претекао. А јопе, ко да и њему није било свеједно. Јербо, кад год би запао на њега ред, увек би водио и неког са собом. Могла је то бити и беба у колевци, јал некакво дете ил керче, само да није сам. А тај мој деда Стојан није био било ко. Био је висок и плећат, само преко леђа шири од метра, најкрупнији човек у селу. Чини ми се, могао се порвати и с медведом. Прошао је тај и Брегалницу и Куманово, прегазио Албанију, свакојаких чудеса видео и зала доживео, али би га ваздатамо ватао некакав зорт.

И мене је доводио, јашта. Још сам био дете, ни у школу нисам пошао, кад сам први пут онди заноћио. Намести ми он тако, у ћошку, простирку од сламе, покрије губероми остави да спавам. А ја чкиљим испод оне

13

покривке, ослушкујем ветар ја л воду, гледам ону ватру и деду како засипа кош с кукурузом. Док ми се очи не заклопе и сан не у вати. И било је тако више пута, све док ме једне ноћи не пробуди мук. Све стоји, ништа се не чује. Гледам како деда устаје, гвозденом лопатицом за вата пепео согњишта и њиме потрушује по оном камену. А ондак вода зажубори, точак се изнова покрене и све напослен буде као пре. И питам га, послен, шта то би, а он ми вели да вода, каткад, заспи и заћути, па је ондак тиме разбуђује. Питаш ме, да л је кад Митра помињао. А јашта је, како није! Каткад у шуми јал у пољу, ал најчешће у кући, зими, кад се комшије на прелу окупе и вареника се пристави. Седи се тако, дубоко у ноћ, и којекакве се приче крај ватре причају, понајвише оне страшне од који се коса диже на глави. Стојан се фалио да је дваред Митраи видео, ал је био дете, лик му се одавно пред очима замутио. Ал се сећао шта му је његов деда Јордан о њему зборио. Причао му је тако да је био велики газда, можда и највећи с ове стране Мораве, од Бадњевца и Баточине, па све горе, до Старог Села. Трговао је стоком, свињама и говедима. Терао их је преко Саве, у Ћесарију, или преко Ерцеговинедо мора.

Веле да је свашта имао, ал џаба му било. Нека му се поган у срцу запатила, више је волео човека да сатре него да ужива у свом имању. Кол ко је само кућа угасио, ја л на коцки, ја л' на суду, ја л позајми човеку да би му потом на интересу одр о кожу с леђа. Имао је дуката, а с њима и своји људи. Јаранио се с начелником, судијом и кметом, и с још некима, подгојеним и добро подмазаним ко што је и сам био, али је на друге глед о једнако с висине, к'о на робље што џаба ваздух троши. Али шта ш, могло му се.

У пољу га, знојавог и прљавог, нико није вид о. Живео је у задрузи с млађим братом Стеваном, његовом женом и дечицом. Они су роптали на големом имању, надничаре није 'тео плаћати. Своје деце нијеим о, а ни жену. Оно, веле да је био ожењен, али мучена Драгојла није опстала. Једне зиме отер' о је од куће, голу и босу, никоније знао шта се с њом послен збило. Да л су је вуци растргли, да л ју је мећава прогутала, тек до своји. није стигла. Нити јој се икад гроба