Slovo o Lapovu

Пост је у ствари позив који Господ упућује нама, позив на улазак у заједницу. Као што је и првом човеку Адаму упутио позив да оствари личну заједницу са њим.

И данас, ми и у смрти, делимо судбину света, умиремо, као што умиру сва жива бића у свету. Анђели, као што смо већ рекли, не-мају удела у материјалној смрти, нису део материјалне творевине и зато материјални део створеног света не може да се кроз анђеле сједини са Богом. Сјединивши се са Богом кроз човека, материјална творевина превазилази небиће и смрт.

Ми као хришћани однос са Богом, између осталог, остварујемо и кроз храну. Да је било могуће да се сједињење са Богом остварује на било који начин који подразумева само духовност, тако би и било, међутим, Господ Исус Христос, успоставља Свету Тајну евхаристије на Велики четвртак, на Тајној вечери, управо кроз храну, ломи хлеб и говори: Узмите једите ово је тело моје, и узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви, Јер ово је крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради опроштења грехова. Кажем вам, пак, да нећу одсад од овога рода виноградарскога до онога дана када ћу пити са вама новога у царству оца свога (Мт 26, 26-29). Господ нас позива да једемо и пијемо, Његово Тело и Његову Крв, и да на тај начин остваримо заједницу са њим, у наставку Христос нам открива да од сада више неће пити вина до новог, у Царству његовог Оца.

Када мајка добије дете, поред љубави која је детету неопходна за нормални раст и развој, прво што новорођенче тражи од мајке је храна. Однос љубави према мајци дете остварује тако што га мајка храни, а дете инстинктивно тражи да доји... Чак сеи Богородица веома често слика као млекопитатељница, она која храни млеком, хранитељатворевине... У Старом завету, Бог успоставља савез са Јеврејима, најпре кроз Аврамов избор а затим кроз Мојсија и пророке, који уређују живот старозаветне заједнице, између осталог и у вези хране. У Мојсијевом закону јасно је наглашено шта би требало јести, а шта не. У Новом завету, однос према храни је нешто другачији: Апостоли одлучују да не деле храну на чисту или нечисту и да не оптерећују прву генерацију хришћана јевејским правилима, с друге стране и

апостоли и њихови ученици посте.

Пост се током две хиљаде година хришћанске ере мењао, некада је пост подразумевао потпуно одрицање од хране које је трајало након заласка сунца, некада је подразумевао потпуно одрицање од хране у периоду од Великог четвртка па до Васкрса рано ујутру. У постконстантиновом периоду, посебно са развитком монаштва у време Седмог васељенског сабора постови добијају облик који наликује данашњем, ово се посебно односи на велики пост и пост пред празник светих апостола. Опет, Цркви је било потребно преко хиљаду година да постови добију данашњи облик.

Пошто је храна за нас претпоставка живота, јер смо део материјалног света, морамо да једемо да бисмо живели, наш однос према Богу који нас спашава од смрти, подразумева у себи и храну. Не смемо одбацити материју као злу саму по себи, јер није тако. Бог ствара и материју, жели да се и она спасе и живи вечно кроз човека, уосталом и сам Бог Реч постаде тело (Јв.1-14).

Ми смо једно са светом између осталог јер и једемо свет. У хлебу и вину, које користимо на евхаристији, садржан је цели свет. Да би настао хлеб, потребно је брашно, да би направили брашно, потребна нам је пшеница, да би пшеница изникла, опет, потребна је и земља и вода и сунцеи топлота. Још, за хлеб су нам потребни и вода, со, за со нам је потребно море, затими квасац, који је још један живи организам који је неопходан да би настао хлеб. Као и за пшеницу и за винову лозу нам је потребан виноград, окренут ка сунцу, земља, песак, топлота, благе кише у погодно време и што је најважније и за хлеб и за вино потребан је труд човека. Тако узимајући хлеб и вино, човек узима у себе читав свет, читаву творевину која је допринела да тај хлеби вино настану.

Одрећи се мрсне хране у време поста, управо значи један егзистенцијални за0окрет, заокрет љубави и слободе. Постом показујемо да ми наш живот и наше постојање не везујемо за храну, већ за љубав. Ето, можемо јести било шта и живећемо. Нашу егзистенцију везујемо за љубав, за чињеницу заједнице, за љубав према ближњима, али и за љубав према Богу, која ће насспасити од пропадљивости и одсмрти.