Slovo o Lapovu

Стеван Стефановић

О ПОСТУ

Прича о Великом Посту је прича о слободи и прича о Васкрсу.

Велики Пост морамо разумевати и тумачити једино у контексту Васкрса, коме претходи, а који је исходишна тачка нашег живота, нашег подвига и наше вере, самим тимиовог поста.

Имамо различите приступе посту у нашој Цркви, али и шире у целом хришћанском свету. Посту можемо да приступимо рационалистички, логички, као што су то учинили римокатолици и то их је довело до поступуног укидања поста, рационално су закључили да је пост непотребан. Логички можемо рећи да нема ничега лошег у храни, као што је то рекла и велика већина западних богослова, јер храна је благословена, Божија, све је то Бог створио за нас итако су оставили пост. С друге стране, можемо рећи, такође ослањајући се на логику и на савете лекара, добро је постити, пост је уосталом узимање здраве хране, велики број савремених спортиста никад не користи месо у својој исхрани. Што је опет погрешно. И један и други, логички приступ нема везе са суштином поста.

Данас смо сведоци да се пост релативизује, односно да о посту говоре највише они који сами не посте и немају искуство поста као израз Цркве, већ као поштовање правила о здравој исхрани. Често можемо чути да се пост дели на духовни и телесни пост. На интернету и друштвеним мрежама преплављени смо текстовима у којима се ставља акценат на духовном посту, као да човека можемо поделити и раслојити на духовну димензију и само телесну димензију... Једна парохијанка питала ме је да ли сада када пости за причест не сме да псује и да се свађа са укућанима... Одговорио сам јој шаљиво, да се дан пре поста посвађа слободно са свима, па да се од понедељка кад крене да пости, опет измири са свима..

Ваљда би хришћански требало живети увек, а не амо током поста, што подразумева да се не свађамо са ближњима и да их не псујемо и онда када мрсимо...

Када год ставимо акценат на врлинском животу или духовној страни поста, требало би да се запитамо: да ли би врлински и хришћански требало да живимо увек или једино док траје пост“

Дакле, човек је и духовно и телесно биће, у себи обухвата оба света, то нам је познато и из свакодневног искуства, а и савремена медицина, психијатрија и психологија, па чак и физика рећи ће вам исто. Постоји читав низ болести или физичких манифестација, које су директни продукт психичких стања... ако се осећате психички лоше, нећете моћи да трчите маратон иако вам је тело спремно.

То је и један од разлога због којих се Боги оваплоћује као човек, и постаје један од нас, узевши људску природу у своју вечну Личност Логоса Божијег, другог Лица Свете Тројице, Он узима и целокупни створени свет. Управо је та заједница човека и Бога, остварена у Христу и сам циљ стварања човека. Човек је једино створено биће које је повезано са целокупном природом, са свим створеним светом, а материјална природа преко човековог тела бива обожена. Један анђео, колико год узвишенији од човека био, као духовно биће није повезан са материјалном природом и због тог кроз њега не може да се оствари јединство нествореног Бога и створеног света, твари. Наша материјално компонента тако, може бити и наш предност.

Атанасије Велики каже да је без човека материјална природа осуђена на смрт. Оно што је свету било потребно да би се спасио од смрти је да превазиђе небиће ( небиће = ништа, ништавило из којег је створен свет. Пре стварања света није постојало ништа, свет није постојао ни у једном облику. Када Бог ствара свет он нас из небића приводи у биће, ова мисао се чак три пута помиње на литургији).

Ми смо толико, органски повезани са материјалним светом, да је први човек Адам, својим падом у смрт повукао и целокупну творевину.

У библијској причи о Адаму и Еви, Бог даје заповест првим људима о храни, кроз пост: На средини Едемског врта налази се Дрво живота, које је сам Христос, али и дрво познања добра и зла са кога не смеју да једу. Однос са Богом остварује се кроз храну, кроз заповест охрани.