Srpski sion

Отр . 368

.СРПСКИ сиои. 6

Б р . 22.

са тим сиподом и таким устројством сииодским до крајносги комично, 1:иг сПе Ка1ге. Ајш уједно и одвратно. Тим одвратније, што тиме оперира православни протојереј против позитивног учења и законодавства своје цркве, те нротив тврдња мојих натоме учењу и закоподавству основаних. Тим одвратније је то оперирање његово, што том Бечком конФеренцијом и њезиним синодом и синодским устројством тим, хоће да нравда енископат наш и његово саборисање за време седисваканције г. 1870/1., подметајући му, незван и самовољно, да је на то еаборисање пристао „ зпајуКи " и за тај синод и за то еинодско устројство Бахове Бечке конФеренције! Није ли томе епископату, зар, доста одговорности нред иотомством и црквом православном, што је у онште саборисао без свога митронолита, него га г. Д. Р. терети још и таким глупавим и смешним правдањем својим, но којем да је пристао на такво саборисање у „ зиању" за тако неправославпо Бахово устројство неправославног синода Бечког. Дакле, из респекта према томе и таком синоду! ВШсПе, заИгат поп зспђеге ! X. Но, г. Д. Р. хтео би у „Осврту" своме пошто по то да оправда епископат од 1870/1., што је пристао на саборисање за време седисваканције. Н>ега да оправда, не би ли само окривио мене! И то би хтео баш он, који је нрошле године пггампао и ове своје речи: „Еиископат тадашњи, знајући шта је све и сам претриео, желећи мира(\) попустио јеи допустио сабору у суирот тадашњој иракси у Карловачкој Митронолији, да се унусти у иретрес и онакових крупних питања, које је требало предузети само за време иоиуњене митроиолитско-иатријарашке столице, 76 што је јако ногрешио, и што му се доцније, а по највећма администратору Стојковићу осветило, јер да је одмах после смрти Маширевићеве обављен био избор патријарха, нема сумње . .. са свим би друкчији био и рад сабора од 1870. и 1871., те би наша црква била иоштеђена од свију потоњих трзавица". 76 75 Зпр поред разлике иамеђу Синода и сабора?! 76 Поотанак и раввитак срп.-цркв. нар. автономије. Стр. 197.

Но, манићу се г. Д. Р-ца и онога што је он све рекао. Оп је врбов клин, који иуца на ветру његове ћуди и нревртљивости. Него, да чујемо друге људе. Министар барои Етвеш рекао је, као што смо чули, дру Мапдићу, да је он нропозицију адмииистратора Стојковића нашао за иракшичпију од пропозиције дра Мандића. 77 Но „практични" су хтели онда бити и „народњаци" и државиа влада. Практичпост „народњака" искрено износи др. Мандић у овим речима својих Успомена : „Код нас се 1864. и 1870. држало, кад је упражњена митроиолитска столица, да је не треба ире попунити, док Сабор не носвршујо сва црквено-народна дела, јер Ке тако еаискош поиустљиви.ји бити ирема захтевима народа. ип А практичност државпе владе црта иам верно блаженоупок. епископ Никанор Грујић у својим Мемоарима овако : „Пре него што је нокренута та демонска акција (1869.), речено је народним лажипроро цима у једном од непријател>ских табора, где су тражили аутономне помоћи за освету своју: ваша је јерархија још јака, њу треба наји-ре срушити, иа онда се можете надати иомоЛи од иас. Овај, који је тако говорио, и онај, који га је слушао, 79 били су један другоме крвпи непријатељи .... али ти крвни непријатељи потпомагали еу овога пута један другога у борби нротиву наше црквене власти, јер од заједничке те нобеде, надали су се сваки својој користи. Међу тим онај, који је иотпомагао лажипророке народне, да сруши сав углед црквене властн наше , знао је боље рачунати, па је знао боље и употребити ту победу лажииророка па своју корист, а њима је оставио оно, што њему не треба, оставио им слободу, да могу иод имсном своје народне аутономије разваљивати и даље све оно, што је одржала до сада власт црквена". Нека нико не помисли, да г. Д. Р. ово није знао. Знао је, шта више, и цитирао је ове речи у своме „Осврту" (стр. 32.) Па ипак је правдао администратора Сто.ј= " Администратор Стојковић је предлагао раснраву саборску пре иабора митрополита, а др. Маидић обратно. Види стр. 303 „С. Сиона" (VI. чланак). 78 Летопис, Св. iv. аа г. 1900., стр. 60. 79 г. Д. Р. вели, да је говорио миниетар Етвеш дру Св. Мидетићу. („Осврт" стр. 32.)