Starmali

70

,СТЛРМАЛИ К БРОЈ 9

8Д 1879.

П у с л и ц е, Знате-ли колико се чиода направи у Европи за један дан? — Осамдесет милијуна. — Ала би то била дрека, да се нешто све те чиоде забоду у оие, који забадају трн у здраву ногу. Тешке болеснике, који већ хоће да путују, бабе мећу на кад, — ако им ни то не помогне онда су пропали. Бизмарку, који такођер хоће да путује, рекао је дар Вилхелм „ Никад /" — Њему дакле ни ка,ц неће помоћи.

Сегедин, који је лане потопљен, сад ће да направи дуг, па да буде лепши, већи и мађарскији него што је икад био. 0 томе је већ и нарочити закон изишао. Ал није нуждан био закон, јер то је већ стари обичај, — и онај први васеленски потоп завршио се дугом.

У Београду се сад говори то, јесу-ли довољна три сведока бар за то, да докажу да пок. Илија Коларад своје огромно благо никако није мислио оставити ни гђи. Нешићки ни гђи. Карапешићки Го чему се у прочем нико не сумња).

С друге стране опет пита се то, је-ли довољна коларчева оставштина, ма како огромна била да намири извршиоде тестамента, ако би се ови сваки дан одборно састај&ли (што им тестаменат не крати) и примали по два дуката дневнице (која дневница ни једном смртном човеку не шкоди).

Кад једанпут Анђелић сврши своју мисију, и постане Лупријом која води из окупације у анексију, онда ће ваљда натриотска дужност бити да га сви газимо, — јер то ће и г. Тиса чинити.

Из Коморана два Србина у име сриске општине честитају сриском владици јубилеум језиком мађарским. У Коморану је српска општина, која се дави и скоро ће се удавити у језеру мађарском. Зар би се утопљенику и то замерило кад би, можда последњи ванај изусгио својим рођеним језиком ? — Ух, ала смо далеко дотерали у либералности!! Досад је наша „Застава" бележила оне општине, које су потпомогле новосадску општину. Сад би се већ могао окренути лист, на да се региструју оне општине, које досад још нису доспеле да то учине.

Ж а Л 0 С Т. Једног осуде на смрт, његов друг који је дошао да се још једном виде — упита га „чега му је највећма жао жене — деце — или куће." —„Није ме ни чега жао одврати му осуђеник, само ме је жао моји нови чизама на боре. а Лепа жалост! — Секунд.

Увек малерозан, Карт'о сам се више пута, Враћо е' често без капута ; Малаксо сам био веће Поред своје лоше среће. Им'о колко, — све однесу! Кући носим — празну кесу И у срцу неки страх, Да ми стане махом дах Кад се сетим своје жене И придике „слатке" њене! Хајд' једаред да на визу Ставим своју жену Лизу ; Да покушам своју срећу, Па се више картат' нећу, Дели брже Пецо друже ! Није шала Ово мала! А ти боже, У кога се свашта може, Де помози сад! Ма више никад ! „Четир краља" ! Викпу Пеца „Ето, брате, мени жене!" Ја густирам... кад у мене? Ох несреће Све то веће! „Четир кеца"! МКпр.

Љубавна невера. (т. ј. како се у романима представља и како у истини бива). Од К. Костића. I. Он је волео њу изнад свега, и она њега. Он је становао у кући њезина оца. Једном је виде изневерила га. Као бесан полети на улицу, оде и купи један јак конопац, врати се кући, љутито затвори за собом врата седе и написа једно писмо управљено на њена оца, узе конопац и обмота њиме неколико пута свој — сандук. Иселио се из квартира и ништа више. И. Он љубоморан до крајности, та ено је гледа где шета с другим на забави читаво вече — изневерила га. Целу ноћ није — се пробудио, а у јутру чим је устао похита свом супарнику, јурну у собу и рече свом непријатељу: „Господине ви сте ми моју срећу отели, ја знам једну страшну тајну те госпођице, коју пре но што вам кажем позивам вас да — ме частите; она нема ни једне паре!" И оба супарника се упутише у кафану. III. Изневерила га. У руци му њезино нисмо, које је писала другом. Није могао остати у вароши, изашао је у шуму да тражи боном срцу лека. Ено га иде боже мој, како гледа, као да тражи које ће дрво, сада стаде пред једним великим растом, који је леп хлад давао а трава