Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. В. ЗА 1886.

21

Од сватова нема ништа. (Донис „Стармалом"). К— је лепа варошида, може се и из ње каткад што чути. Имамо, т. ј. К ци имају солгу са верним трабантима, комуналне школе (а срп. вероисповедни школски фонд); имамо три врсте народности, које једна другу мрко погледају. Имамо грдне општ. трошкове, ваљаног кне^а а и баба-Кату врачару, која мпого што-шта зна, о чему други и не сањају; имамо, т. ј. имадосмо два месеца дана и жупаниског „горчила"; имамо општ, лекара, потомка оних, који су Пилату довикивали: распни, распни! — 0 њему чујем да је ревносан шаитало, — немојте мислити срп. нар. позоришта, боже сачувај! — то је сасвим друга врста шаптања, од чега може још постати среским лекарем. Имамо бележника кога нисмо бирали, али нисмо га ми ни наименовали. Имамо и задолмљен рит са незваним гостима Чанговима, али имамо и страшног бога Бапићшз-а, који опет њима сваки час може у госте доћи и понудити их баш са оним пићем, које они највећма мрзе. Имамо српску читаоницу („Згегћ оГгазб кбг в , тако стојит писано) и Ма^уаг ^агзазкбг. Њих се управо и тиче овај допис мој. Ма§уаг ^агзазкбг момче је за женидбу, па да не би и даље (по србијански речено) бећарски живот проводио, науме родитељи да га ожене. Дали се људи у бригу, шта ће и како ће. После дугог мозгања жвркну им спасоносна мисао кроз главу те рекоше: Хајде да запросимо за нашега ироша женика смерну деву нашег Сомсида: српску читаонвцу то би био пар баш као што ваља. Пород, који из те свезе произиђе крстићемо „ВигдегНсћез Саб1по," о сватови провеселићемо се на наши нови пријатељи, а за даље већ наша ће брига бити, Рекоше и учинише. Нађоше проводаџију, Војници се^згледаше и прекрстише, а један упита : „Јунаци, видите ли ви оно ?" „Како не би видили," „Оно је браћо, прво с клеиком, Бог с нами — патарњак, јер вукови њега најволе растргати, а да вуковах не има, патарњаци би свјет превладали. Шкода, што су вукови нас опазили, били би га уватили и разтргали." „Па — ако Бог да, увати ће они њега." „Данас неће, јер ако крст поћеру оту опази, онда га више тај дан вук уватитн не може. „Ала брајне — шкода, што су на нас иабасали, већ су близо били." „Да — а, он крст зањуши, па зато му на очи и иде, да се од вука сиаси". „Прекрстимо се јунаци, па бјежмо." Војници идући кроз села, приповједају што су видили, а народ се чуди и крсти. Компанијама почеле пријаве долазити, да се нека утвора с клепком појавила и народ уплашила те не смије нитко ни главе из куће помолити. Надпоручик Дане идући рано у своју компанију, сретне звонарицу, па и он то пријави већ и зато, што се понајвише око његова села врзла и народ уплашила тако да нитко није више смијо сам ни по воду, ни у гору. А кад је капитан и од надпору-

обукоше женика у стајаће руво, зафитиљише му брке, усијаше му мамузе, у руке му тутнуше облигатни нађак (да се деви боље допадне). Како је дева српкиња, то се и они сетише српске пословице „Св. Никола меће момке на кола", зато и они свога момка и проводаџију посадише напарипна — хоћу рећи папирна колеса, зажелеше им срећан цут, и кола одоше. Доспевши сретно у дворе девине домаћин их уљудно дочека. А проводаџија и женик од радости веље боцнуше се уфитиљеним брцима, још женик лупну наџаком и носом о под, мамузе звекнуше, а проводаџија бираним речима исказа жарку жељу и овако заврши: Уверен сам да момку нећеге наћи мане, — сад дајте ракију. Наста нема тишина, а њу прекине један од својте девине овим речима: Незвани гости! Наша је дева скромна, она није госпоцка рода ни колена као момак ваш. Ми је васпитамо у српском духу и наменисмо је Србину. А ви кад се увучете у нашу сиротињу онда смо одзвонили српском духу. Усрећите кога хоћете, а нас пустите да сиротујемо. Једно: Тегет^еМе! и неколико : ЕћаМа! И просиоци погодише врата. Кад их на улици запитаху: где су гаће и кошуља? они указавши на огирач рекоше: Од сватова нема ништа. Трнокоп.

Из ловачког живота, После дужег ловљења добро нам је падо одморити се око ватрице. Сви смо билн правници. Пегар нас је веселио својим досеткама. Много нам је причао, на последак рече: На ноге браћо време је да се иде дома. Послушасмо га. Петар је једва могао носити силну чника свога пријаву добио, мораде онда то и регименти „ин Гехорсам"јавити. Ученији људи тврдише, да је то можда хијена какву талијану утекла, народ пако не држаше за ништа друго, већ за самога нечастивога. Сирота звонарица тражећи хране, обиђе за кратко вријеме више компанија, а капитани добивајући оте гласове, морадоше сви рагименти пријавити. Пријаве оте додијаше оберстару, позове надпоручника Дану на рапорт, јер је он једини од господе то страшило видио. Добивши он оту бурунтију, забрину се и мозгаше, зашто њега оберстар позивље, па ће упитати и капитана, није ли га можда он зашто „им резерватвеге" пријавио. „Нисам брате Дане тако ми имена мога, та ваљда знаш да сам ти ја добар и искрен пријатељ, па да то и нијесам брате не имам те зашто јавити." „Па кога ме врага онда зове?" „А тко би брате знао, чућеш сутра.* „Баш ми је то за чудо!" „Знам што би могло бити ' „Што?" „С попом ниси добар, можда те он тужио." „И тај би враг бити мога!!