Starmali

22

„СТАРМАЛИ" БР. 3. ЗА 1886.

дивљач, што је уловио. Ми му висмо могли помоћи јер смо и сами имали доста да носимо; а нисмо хтели ништа оставити, све смо желили кући однети. Тек што се кренусмо, искрснуше пред нас жандари заискавши да им покажемо допусви лист за лов. Сваки извади своју допусницу и показа је жандарима, само Петар не, — он нешто ушепртљио, преврће џепове," ал никако да нађе. Напоследак промуца: „та — та — јесте ли чули, браћо драга, ја ил сам је изгубио, ил сам је код куће оставио. Жандари нису иознавали Петра, те се обрецнуше на њега, да их прати на полицију, па онде нек се правда како зна. Петар намигну на нас, да само ћутимо. И ми ћутасмо. Један жандар узме од њега пушку, а други узме лов, а Летар пође за њима у С. — Ми смо сви у С. становали, те се нисмо морали растајати. Кад уђосмо у С. Петар се поче наново пипати по џепови и гле, — најецаред весело викну жандарпма: — Ево допуснице! Ево је! — Сад дајте амо моју пушку и моју дивљач. — А уједно лепо вам захваљујем што сте ми носили пртљаг, па се впсам морао сам знојити. Ал зато ћу вам дати мало на вино. Ми прснусмо у смеј. Жандари се почеше мргодити; али која им вајда, те после и они ударе у смеј. А кад су још и напојницу добили, то им је сасвим повратило добру вољу. У Суботици 1886■ Нревео Јован Манојловић.

Преводи са мађарског, бгереп <1ап61 а Ги1ети1е, Лепо пева Милино уво. Ка1;опак теппек зогћа. Војници пду у чорбу. „ВЈеруј ми, друго не може бити." „Ма иопе, попе, нека те нека!" „Сутра дан дође надиоручник Дане у паради вред оберстара, а оберстар насрну на њ, ко бјесан: ,Какви сте Ви официр, који у цоприје вјерује!?" „Господин оберстар, молим покорно, какове цоприје?" „Како можете казати, да не вјерујете? — ето Вам па читајте!" Надпоручник узе и чита пријаву свога капитана, који регименти јавља, да ми је јуче натпоручник Дане усмено пријавио, да је баш он ото неко чудо с клепком на своје очи видио. „Господин оберстар, молим ово је истина; ја сам то баш видио." „Шта сте ви видили ?! — Били сте ваљда мамурни, па вам је синоћњи далматин још шумио по глави." „Господин оберстар молим!" „Никс молим! Ви, као официр, морате прост народ поучавати и соколити, а не такову глупост подупирати. А сад одлазите, па да ми таково што више нигда ниђе приповједали нисте. Дане, сиротан, салутира па оде. (СвршиБе се.)

Низгаг таг!;а1ек. Ху сарма толика! Ма^узгеги згегер. Здраво му се укаљао реп

Нарасла му је брада, Дођу Циганке у једну сеоску кућу кад у кући ниђе никога до само један ћосо, сједи крај огњишта, Циганке уђу па почну навраћати ћосу, да му огледају. „Е, кад ви тако знате, дете огледајте ми, што моја брада не море да расте"! Циганке завичу: „знамо ми учинити, да теби брада, одма нарасте, већ шта ћеш нам дати за то?" — „Ма даћу вам кутију жита, само док ми дођу жене из дрва." Циганка што бијаше најстарија заиште празну кутију, ћосо је одмах нађе. Сад циганка устакне му кутију на главу, па почпе по кутији лупати вичући: „У косе брада, ко ћиментрава, Похитајте брзаљице, док нијесу дрварице, што по кући, то покупи, сир на љеси, и њега понеси." Док је стара циганка ово неколико пута изговори т, а оне друге покраду сву кућу па оду. Сад циганка скине кутију, па заи. ште жито. ћосо јој наспе пуну кутију, па и она оде. Кад дођу жене из дрва, имају шта виђети, кућа копуста, све однешено, а ћоси брада још није нарасла. Варјача. Муж и жена. Жена. Много пијеш Пајо, То је пропаст прека. Све мислим и смишљам: Има л' томе лека. М у ж. Никад не би пио, Језичницо моја, Кад би на дну чаше Била слика твоја. Никефор.

Уштипци из Босне, Ко сме рећи да сарајлије мрзе свог негдашњег учитеља Јову Видића? Ено, кад прође кроз варош, као што су некад јудеји пред Христом стерали хаљине, тако и они стеру испред његових ногу — „Просвјету"!

Благо ономе, о коме народ мисли и брине се за њ, као што се сарајлије брину за Бољарића и Видића, те и ове године сазваше нарсчито |>ад њих „народну сједницу" — у којој закључише, да се ова два честита мужа не позову на српску бесједу. Код нас у Боснл, сваким даном има више пословица. Кад ове године паде снијег први пут, чуо сам нову пословицу. „Часом обијеље Требевић, ко Магарашевића брада." (Код њега је брада за ноћ обијељела, — не зна се за што.)