Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 36. ЗА 1887.

285

пире до српског земљишта, у ваздуху се љуља и квари еквилибријум оној једној нози, ма како ова била јака и чврста). Роде нас истина уче, да се може стојати и на једној нозк (само се онда здраво балансирати мора), — али ваше родољубље не иде тако далеко, и ми држимо да је за данашње прилике, кад се земља под нами тако брзо окреће ; стајање на две ноге било много целисходније. Ми даклем жалимо за савезном владом, ма да сузе наше не капају на грешну главу Радивоја Милојковића, жалимо у толико више, што нам Ристић никад неће моћи доказати да је то тако морало бити, и да ко данас запита Ристића зашто је сишао са попришта, он би морао рећи: хтео сам да мељем, али нисам хтео да платим у ш у р а, — даклем у томе у ш у р у, у његовом рођеном ш у р у јако трагичан а мало и комичан моменат одступања Ристићева. Исак је хтео да свога сина принесе богу на жртву, — а Ристић се залепио за свога шурака, који му до сада никад није био од хасне, већ увек од штете. Но што је био Радивој савезној влади то лако може бити Франазевнћ новој влади. Са новим Раком дођосте, браћо ва управу, — дај боже да у ту раку ве паднете! Па ипак годи срцу „Стармаловом," кад помисли ко управља данас војском српском, ко ће да лечи унутрашње ране српске, коме је поверена правда и просвета српска, ко ће да удеси финансије српске, коме су п#верене грађевине и путови српски, ко се брине о привреди српској. Здраво да сте представници велике већине српски грађана! — И ако је сад зима љЈта, кад сви поштени родољуби зебу —не са вас, већ више рад вас, ипак се груди наше не смрзавају и из њих избија гласак: срећно вам да бог да. Ви нисте криви што је спасоносни савез олабасвега тога што је тако значајно, није баш здраво утицало на јевропски мир То вече искуиимо се нас неколицина, и по што смо се у таком лепом собранију совокупљени нашли, вредложено буде да се оде опет на чашу разговора — и услов бист без свјакаго прикословија иримљеи. Венијамин нам обећа да ћемо таког вина пити, каког још нисмо пили (а не ћемо ни пити), и ми одосмо да се провеселимо. Веселили смо се не само „свјачески" него (што каз'о Вранцл Коби) „во свја тјашкаја", па ипак кад смо пошли кући били смо сви тако дирнути и тронути од оног догађаја што ћу га сад приповедати, да смо се једва посрћући до куће докотурали. А шта ее десило ? Око по ноћи изађем ја на сокак да се мало пролуфтирам. Ја на басамак да сиђем, ал' неко на басамак да уђе и — застадосмо обојица ал' не за то што нисмо могли сврнути један другом, већ само за то што је тај неко био — г. директор. Пиљили смо један у другог добро по минута';?на послетку устукнем мало натраг и већ сам хтео да се прекрстим јер сам се сетио да је поноћ, ал' није било нужно јер сад се и он окуражио ? па почео орацију. Ја сам сад већ био на чисто да то није нечист и за то сам хтео да

вио (не омемо рећи раскинуо, — јер то је данас страшна реч) — ви нећете ни сад одгуравати од себе дојакошње савезнике своје, ви ћете им руку пружати ради среће народа. Ви ћете гледати како вам замке плету познати несрећници духа Виделова, ви ћете гледати како игра њихово врзино кодо око вас, играће да вас изигра. Не дајте се изиграти! Стојте, док можете стојати са светлим образом. Каљаве поолове нека врше они, који су 7 година свој образ каљали. Буде ли пре или после, да се морате сићи, сиђите се узвишени и опробанм, и онда ћете унети у народ нову снагу која ће свакој невољи одолети. И као што нећете зидати себи палате, дворце и замке, — тако се чувајте и оних замка које ће вас у искушење доводити. Пливајте срећно, — испливајте још срећније !

П у С Л И Ц е. б. Сад опет изгледа као да ће бити мира. Свп се но мало повлаче натраг. И тако данас Ник. Перцел изгледа као најстрашнији човек у Европи. направим један чистац ал' није било возможно, јер ме је он укебао био испод руке и замолио да га уведем унутра. Преклињао сам га и молио да ради што год хоће само то не, јер ће они мислити да ја правим комендију кад с њиме уђем, ал' он не восхотје равумјети. „Нек мисле они што год хоће, ја вама кажем да ја хоћу одмах унутра и то с вама заједно. Јесте ли ме разумели ?" Одговор кратак, јасан и разговетан и сувише; видим да ту не помаже ни калварија, стиснем своје слатко срце па хајд с њиме унутра. Дођемо до врата од наше собе а изнутра се чују ратоборни гласови. Ларма какву само ђурђевић и Стева Вацки на конференцији српске народне слободоумне стравке у Ср. Карловцима замислити, зажелети и направити могу. Међу тим то г. директора ннје ништ збунило, он отвори врата и то само за то што ја од чуда мог нисам умео да нађем браву, и да ли из етикеције или ваљда да се ја не би у ноћној тишини изгубио, пусти или боље рећи угура мене унутра напред, а он уђе за мном. Е, ту је била читава панорама. Једни се свађају, други се љубе, трећи се „наметно" препиру, четврти пије, пети дрема и т. д. ал' све је то на једаред престало —

ШЋира. Сад су заиста радикали у Србији на великој проби. Спира. Сад још фали да им се диберали попну душмански на Ћира. Неће душмански, 1 него можда ће онако својски. Спира. Ал то наше с во ј с к и, уме каткад да буде горе него душмавски. Е па онда би дочекали то да либерали терају воду на Гарашинову воденицу.