Učitelj

678 УЧИТЕЉ

ка читању у кућама и све ради необично скромно. Кад сам га видео, помислио сам, као оно Лутер: нема новаца, којим би се могао платити добар учитељ.

— Ну, а како је у брдским крајевима 2

— Авај, што сам се више пео, све сам се више приближавао врхунцима невоља. Најпре сам наишао на једнога старца, који није имао средстава да зими греје школу. Учио је у шупи. Ученици су му писали само плајвазима. Горе сам наишао на учитељицу планинку у грубој црвеној сукњи. За ареме најхладнијих месеца. она је, да би држала предавања, прелазила из колебе у колебу, из кућерка у кућерак, наоружана дугим штапом алпиниста.... Место школе у ње је некаква пећина, деца седе на камењу, а кад снег завеје врата и прозоре, сви се разилазе по домовима, да не би промрзли. Сасвим горе, на граници вечитих снегова и цивилизације. учитељ је свештеник, чија је школа нека жалосна барака, прикљештена међу црквом и гробљем. Тај учитељ са лицем старога пустињака, у позеленој раси (одело), поцелпаној обући, храви се кромпиром и месом суркива (врста животиње)... Иза те последње етапе сиромаштине и невоље просветилаца народних царује само смрт.

И ти одважни и одушевљени радници, често мученици јесу праве парије у тако званом „друштву“.

Лицемерство. Лети су у Гараско долазили многи људи из престонице Турина, који су владали свим сјајем културе, и који су површно могли говорити о свему. Рати је био уведен у то друштво и био је непријатно поражен презривим понашањем према учитељу. Он је наишао на дивљачку супротност међу оним, што се говорило и писало о важности основног школовања, о великим услугама, које учитељи чине друштву, и манира у свакидашњем опхођењу са учитељима од стране тога истог друштва.

— Кад нам, — помишљао је оп у себи, — поверавају децу, говоре нам: оплемењујте им срца, спремајте боље поколење, препорођавајте свет. А затим: дајте места и учитељу (речи, којима су дочекали Ратиа). Каква дволичност и каква неправичност!

, Размишљајући о томе, он је све мање стао разликовати мало утешну истину: ти су га грађани презирали не због његове професије, не због простог порекла, већ само зато што је он примао свега 700 лира плате и што је био на таквом путу, где се никада не може зарадити много. Клањали су пред богатством. Оно, што се збивало пред његовим очима, било је права супротност ономе, што је читао и слушао, као да се уважење купује новцем.

Разна надлештва. Де-Амичис описује и разна надлештва, о којима талијански учитељ мора да води рачуна. Општина узима, учитеља и са њим прави уговор за две године (уговор се може и обновити, а посла извесног броја година учитељ може молити да га доживотно узму за свога учитеља). Рад учитеља подлежи

%