Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

32

АНАЛИ ГГРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

лривредног система, били чести симуловани и фиктивни правни пословн. Тих послова има и данас, и неки су од њих типични, например, продаја или уступање станарског права који су симуловани као продаја намештаја. Извесно je да ce y вези с тим, као и y вези с новим појавама. појављују и фидуцијарни послсви y ужем и ширем смислу, но наши судови их ретко региструју као такве. Примера ради навешћемо једну типичну врсту спорова y вези са заштитом ауторских права. До доношења закона о ауторском праву од 28 августа 1957 постојала je Југословенска ауторска агенција, основана y складу са ранијим прописима о заштити ауторских права. Ta агенција je имала првенствено задатак да ce стара о ауторским правима наших и страних аутора, „нарочито склапањем уговсра о искоришћавању и чувању ауторских права", како je то предвиђао статут агенције од 31 јануара 1955. Она je дакле заступала ауторе. Но статут je имао (чл. 7) одредбу по којој: „Југословенска ауторска агенција може водити спорове и заступати носиоце ауторских права пред. судовима и другим органима власти [. ..] и без овлашћења носилаца ауторских права, изузев случаја кад ce носилац права изричито томе противи“. Судови су тај став протумачили да агенција може и без изричитог овлашпеља аутора y своје име водити парницу ради заштите ауторских права. (Наиме агенција je била не правно лице гра!>анског права него и нека врста јавне службе чији je 'статут детаљније разрађивао прописе P заштити ауторског права, те je статут био донет на основу решења Претседника Савета за науку и културу ФНРЈ.) Поставља ce питање о каквом je односу овде реч. Ово није право; непосредно заступништво јер агенција иступа y своје име, На први поглгд ce чини као да je реч о фидуцијарном преносу ауторских имовинских права на агенцију. Ипак, то није фидуцијарни пренос y ужем смислу јер нису унапред одређена конкретна права која би ce преносила на агенцију, нити уопште постоји фидуцијарни споразум. Уствари овде je реч о комисионом послу (не y смислу трговинског, привредног права, него y смислу посредног заступништва, као што смо rope изнели). При томе бн ce } 7 зело да су аутори, учлањењем y Савез аутора чије послове агенција обавља, склопили прећутан уговор о том комисионом послу посредном заступашу, те да су нстовремено дали генерално овлашћеље о посредном заступању. Додуше наведени члан статута говори о заступању „без овлашћења ",, али овде ce мисли на изричито овлашћење. A да je реч о претпостављеном генералном овлашћењу може ce закључвти из тога што тај исти члан тврди да ce заступање може спречити изричитим противљењем. ( 13). Свакако ce може узети да овде постоји фидуцнјарни правни однос y ширем смпслу.

(13) Вид. одлуке Врховног привредног суда, бр. Сл. 664/56 y спору југословенске ауторске агежције Београд против „Авала” филма, и бр. Сл. 314/56 y спору југоеловевске ауторске агендије против ереза Добојског. Поред противречностл y статуту агснције што je она истовремено самостално правно лшде и орган Савеза аутора, дакле другог правног лица, постоји још једна противречност са гледишта консгрукције коју смо y тексту изнелн. Наиме, агендија штити интересе не само чланова Савеза аухора него и иностране ауторе. Разуме ce да je на основу тако противречних текстова тешко наћи складну теориску конструкцију. Но такве појаве су нужна пропратна појава развоја нашег новог права, кад оно регулише нове, понекад још неискрнсталисане односе. Разуме ce да такви прогшсн не могу бити рашчишћенм и усклађени y свим својим теориским изгледима.