Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

33

НЕПХТО О ФИДУДИЈАРНИМ ПРАВНИМ ПОСЛОВИМА

4. Сада ћемо узетн два основна питања y вези са теориским објашњењем фидуцијарног посла: y чијој ce имовини налази фидуцијарним послом пренето право, и како ce поставља питање код фидуцијарних послова. Од одговора на ова два питања зависи и треће питање: јесу ли могући y нашем систему фидуцијарни послови по самој логици Hamer система. Питање y чијој ce имовини налази право пренето фидуцијарним послом управо je камен спотицања y фидуцијарним пословима. Формалноправно ствар je јасна. Оно ce налази y имовини фидуцијара. На њега je пренето право. И заиста, y раиом римском праву, где ce право преноси ритуалним формама, јасно je да je то право y имовини фидуцијара: сва правна дејства везана су за фидуцнјара, фидуцијант нема никакву правну заштиту, њега штити само поверење y дату реч фидуцијара. Додуше, y тој фази развоја римског права још и не постоји појам имовине (као што чак ни y Дигестама још не постоји један јасно одређен н јединствен појам имовине). Али je несумњиво да je субјект, титулар права само фидуцијар. Тек када ce јавља схватање да правна форма покрива одређен имовински кнтерес, тек тада ce јавља и правна заштита фидуцијара, тек ce онда увиђа да je правна форма неадекватна, да ce она разилази од економске садржине. У римском праву, дилема која настаје због тога разилажења решава ce напуштањем фидуције и конституисањем новог субјектвног права за економски интерес који има фидуцијант. У енглеском праву ce појављује иста дилема као некад y римском праву. Када ce ствара тзв. use, из кога ce развија каснији trust, лице које je фидуцијарно пренело своје право иема никакву правну већ само моралну заштиту. Каније тзв. equity ту моралну заштиту чини правном. Али док je римско право превазишло двојеост правне форме и економске садржине, енглеско право je створило на основу те двојности двоструки систем субјективних права. Title, формално право no common law- y има свицалац формалног права, тзв. trustee. Али и корионик benificiary, лице које ужива економску садржну права, има право само ce оно зове interest и има свој корен y equity. Већ и сам назив те друге врсте субјективног права и етимолошки указује на економски интерес који ce одваја од форме. y систему тзв. trust law-& имамо no два субјективна права која ce односе на исти објект. Ако та два права, title и interest, форма и садржкна, дођу y сукоб, превагу увек има садржина, interest. У крајњој линији ово удвостручење je нелогично. Title би ce могао конструисати као једно подређено право interest- y, исто онако као што ce фидуција y виду залоге, мандата, послуге, итд., претворила y адекватно субјективно право које je подређено економској својини, која je остала фидуцијантну. Али историски развој понекад ce и y праву изокрене, на дуже или краће време, од нормалног тока унутрашње логике, дијалектике, кретања. To je случај и y енглеском праву. Кад ce из било кога разлога y савременим правима појави фидуција (а то je данас «зузетна појава према нужности појаве фидуције y вези са превазилажењем правног формализма), опет ce поставља иста дилема као