Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

34

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

и y римском праву. У чијој имовини ce налази пренето право; да ли y имовини фидуцијара или фидуцијанта. На то питање можемо одговорити ако јасно уочимо не само двојност коју смо већ истакли y појединачном субјективном праву већ и двојност > имовини као скупу, збиру субјективних права. Што ce тиче појединачног субјективних права. Ту ce фидуцијарно право појављује y имовини једног. номски интерес. Чак и онда ако je предмет тога субјективног права нека нематеријална вредност, рецимо лично добро или производ људскога духа, он постаје имовинско право самим тим што претставља економски интерес који ce може изразити новцем. To je садржина субјективног права (14) с обзиром на форму, нормативи израз субјективног права. Склад између економске садржине и нормативне форме једна je од иманентних одлика савременог имовинског права које ce заснива на робној привреди. Фидуцијарни послови управо нарушавају тај склад, зато су они туђи систему имовинског права. Тај несклад још ce јасније види y имовини као скупу субјективних права. Ту ce фидуцлјарно право појавл.ује y имовини једног лица фидуцијара, a економска садржина права y имовинској маси другог лица фидуцијанта ( 15). To je смисао тврдње да ce фидуцијарним послом само „формално“ преноси право. ~Формално" ce преноси због тога што економски интерес које то право y формално-нормативном смислу заштићује, ocra je и даље преносиоцу, фидуцијанту. Додуше, и на фидуцијара ce преноси известан економски интерес: да обезбеди своје потраживање из предате ствари, да управља тим стварима, да ce служи њима y ограниченом обиму, итд. Но тај економски интерес je ограничен, делимичан с рбзиром на све оне економске користи коју ствар или други објект субјективног права даје, a које су обухваћене ширим економским интересом који преносилац има на тој ствари. Зато ce каже да ce на фидуцијара преноси шире право, шира правна овлашћења него што одговара економском интересу који ce као објект тога права преноси на њега. Другим речима, право je прешло y ширем обиму y његову имовину него y његову имовинску масу, док je на страни фидуцијанта обрнута ситуација. У сукобу између „формалних" правних овлашћења и економске садржине пракса, ма како ce колебала, на крају увек даје превагу економској садржини права. To je био случај прп развоју фидуције y римском праву, то je случај н данас. У томе je смисао наведеног § 10, ст. 3, предратног стечајног закона. У стечају фидуцијанта узима ce право фидуцијара не y његовом формално-нормативном обиму него y његовој економској

(14) Израз „садржина“ није правнотехнички. Овде ce мисли на економски супстрат имовинских права за разлику од чисто правнонормативне форме. Но та економска „садржина” и правнотехнички ce непосредно испољава кроз извесне појмове, као што су објект, кауза, државина, clausula rebus sic stantibus, оштећење преко половине, итд. (15) Под имовином подразумевамо скуп права и обавеза y њиховом нормативном изразу, a под имовинском масом скуп економских добара на која ce односе та права и обавезе. Ово одговара разликовању између економске садржине и нормативне форме субјективних права о чему говоримо y тексту. Вид. наш „Увод y грађанско право”, 1959, с. 161 и сл. У енглеском праву не постоји појам имовине, ни израз за тај појам. Уместо нашег појма имовине они још увек имају исти појам као Римљани y Длгестама; bona assets, goods and chattels. (Иначе реч patrimony значи y енглеском или наследство, баштину, или приходе једне цркве.)