Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

40

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Према томе, потреба трговања са правима као посебннм и спецнфнчттим врстама робе, јесте извор наставника вриједаосних папира. Управо je тако настала најстарија врста вриједносних папира мјеница, чиј« зачеци датирају још из Старог вијека, да би ce усавршнла y врије*ме Ренесансе и y савременој модерној мјеници (5). Мјеница je настала и развијала ce као инструмент међународне трговине, услијед потребе иоплаћивања купљене робе y другим земљама. Кроз мјеницу су отпали транспортни трошкови за слање новца на велике удаљености и отклоњен ризик од губитка новца на транспорту y удаљене земље. Умјесто да продавцу пошаље готов новац, купац му je уступио своје потраживање према своме дужнику који je такођер пребивао y мјесту или y земљи продавчевој. To потраживање je било записано y мјеници. Ако je мјенични дужник платио новом повјериоцу био je тиме исплаћен и продавац. Међутим, и продавац je могао са добивеном мјеницом платити своме повјериоцу, a овај опет своме повјериоду, итд. све док посљедњи повјерилац записан на мјеници није примио исплату на дан доспјећа од мјеничног дужника. Мјеница je постепено y своме развитку развила битне услове сваког вриједносног папира, тј. иикорпопираност и негоцијабилност. Мјеница je осим тога и типичан облигациони вриједносни

исправе не настаје, право ce не може на другога без исправе пренијети, право ce без ње не може остварити. Није међутим, потребно, да сва три елемента постоје код једне исправе, да би ce она могла сматрати врједносним папиром. Те ствари постоје код појединих врједносних папира y различитим комбинацијама, адносно поједина од њих може код пагшра већ према његовој сврси и недостајати. Но узима ce да нема врједносног пагшра, ако нема оног другог и трећег или бар другог и трећег тј. да ce право без исправе не може пренијети или да ce без ње не може остварити” (с. 5). Ова велика несигурност y дефинисању феномена врједносног пагшра посљедица je несхватања робног карактера тог феномена. Врједносни патшри настају због потребе за негоцијабилношћу права као бестјелесних ствари, a да би право постало негодијабилно, тј. способно за тржиште, оно мора бити инкорпорирано y папиру као тјелесној ствари. Разумије ce да, ако je право инкорпорирано y папиру, оно ce онда без папира не може ни остварити ни преносити. Посљедња два елемента који су најбитнији за врједносни папир по проф. Растовчану, тј. да ce право без исправе не може пренијети, и да ce без исправе не може остварити, своде ce y ствари на инкорпорацију и негоцијабилност. Што ce пак тиче ггрвог елемента који ce сматра маље битним тј. да право без папира и не настаје, тај елемент уопће није битан. Самим издавашем папира (емисијом или креирањем) никакво гтраво не лшже још настати већ само једна понуда да ce постане дужником. Тек када ce таква понуда прихвати, тј. када неко гтристане да постане вјеровник понуђеног дужника имамо поларитете и релацију дужника-повјериоца и тек тиме настаје право које ce инкорпорира y врједносном пагтиру. Јер без повјериоца дужник уопће није дужник, нити je обратно, вјеровник то што јесте, тј. вјеровник ако нема дужника. Наравно je да сама инкорпорација права y папиру још не претставља потгтуно одређење врједносног narorpa. Како смо већ рекли, инкорпорација je тек увјет за оно што je основно, a то je негоцијабилност. y њој je суштина нли бит врједносног папира. О инкорпорацији je међу старијим писцима говорио њемачки правнлк Савињи (Облигационо право, l7 и сл.). Он сасвим исправно истиче да Iшкорпорација олакшава пријенос тражбине и приближује га пријеносу тјелесних ствари. (5) Вид. Dr. Julius von Gierke: Das Recht der Wertpapiere, Köln Berlin, 1954, c. 26. ~Већ y шестом ст-ољећу налазимо дужничке исправе са клаузулом, да треба платити на неког одређено именованог, „Tibi aut cui dederis hanc cautionem ad exegendum.” Ова клаузула надомјешта првобитно већином дозвољено заступање пред судом („егзакуциона клаузула“). У романскзгм земљама долази на њено мјесто почев од 11 стољећа клаузула која указује на једну наредбу: „aut cui ordinaveris”. У њемачким земљама ce употребљавала клаузула која je указивала на савјесно држање неког трећег: „Oder den getreuen Међутим од 17 вијека продрла je свуда исправа y Француској употребљавана кратка клаузула или „по његовој наредби“. или „по наредби дотичног (именованог)“. Наведена дужничка исхграва Старк>г вијека о којој говори Gierke, наравно још није мјенида, већ њен гтретеча.