Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 150

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

„Све што му је најмилије било Већ његово емјело бити није Ђе бијаху куле и кубета, Ту се дижу турска мунарета Ниђе мира за Србина нема. Ниђе етанка ни веселог данка " Ми млађи нараштај не знамо за ове муке и бпједе, јер их нијесмо запамтили, али их знају наши стари^предци, који су нх све преко своје главе преметнули. Но све би то биједни, многотрпећи и јуначки Срби могли сносити и трнити, само да им ти нови господари дозволише подизати цркве, у којима би се Богу молили за спас своје душе и напредак домовпне, али му ни то не би дозвољеио, те : „Мјеето цркви и храмова сјајни Што но Срби Богу подизали Студен камен у пећини хладној Бјеше олтар српским молитвама и Па ни у хладним и мрачним пећинама није Србин остајао миран, него би га злотвори његови баш онда, кад би клекао на кољена и подигао руке к небу да од Бога моли помоћи, извлаћили из пећине или из храма Божијег и свега га ханџарима расјекли, само ако се не би одрекао своје свете вјере, а примио њихову. Таки људи, који се не уплашигае пламеног ханџара, и вјере се не одрекоше, постали су Божији угодници и назвати су светим мученицима. Таковог једног мученика, драги слушаоци, славимо и ми данас, а то| је св. Ђорђа Кратовца, чију икону овђе видимо. Сад љубазни мојп, поелушајте ме да вам коју укратко речем о животу тога поборника и мученика за вјеру православну. Св. Ђорђе родио се у Старој Србији у вароши Кратову 1497. год. од добрих и побожних родитеља Димитрије и Саре, који су га одњеговали у правој и истинској хришћанској вјери и побожности, као што би требало да и данас чине сви родитељи са својом дјецом, а не да их уче како ће ову или ону гадну ријеч рећи, као што тога има данас у већини, и погледаш ли у домове, гдје родитељи ама баш никакву пажњу не обраћају на васпитање своје дјеце у духу вјерозаконском. Кад је св. Ђорђу било шест година, отац га даде у школу, гдје се дјете учило из светог писма, из књига црквених и из других побож-

них еастава. Послпје школовања и лијепа напретка у књизи, отац га даде на занат златарски. Кад је мали Ђорђе занат изучио и добро у златарској вјештини наиредовао, умрије му његов отац Димитрије, и Ђорђе оста по оцу сироче, на рукама своје мајке. Укратко рећи : Ђорђе ј е напредовао у сваком знању и добром владању, тако, да му се ни почем није могло познати, да је остао без оца својега. У оно вријеме цароваше у Стамболу Цариграду султан Бајазит П., а његови комесари, пролетаху у накрст све крајеве српске велике царевине, ловећи здраве, лијепе и стасите Србе за јаничаре. Па пошто је и Ђорђе био младић здрав, раста висока и необично лијеп, а поред тога разуман и у сваксм знању напредан, то се побојао да га неби Турци узели у двор свога цара, он побјегне у Софпју и ту се настани код неког свјештеника Петра, занимајући се златарским занатом и читајући књиге побожног садржаја. Али се ни ту не може сакрити од њих, него они дознадоше за њега и послаше му једног софту да се препире с њиме у вјери, и да га како у њихову вјеру преобрати, али им то неиспаде за руком, јер их Ђорђе са помоћи божијом, побједи, и онај се софта посрамљен врати својој дружпни, која јави Ђорђа суду и овај га позва и стаде наговаратп да прими њихову вјеру, али он нешће ни да чује зато, те га онда баце у тамницу. Кад је за ово чуо Петар, одмах је дошо у тамницу Ђорђу и ту га је храбрно да не клоне духом, и за њега се Богу молио. Сјутра дан опет њега изведу пред суд и сви турски научењаци препирали су се с њиме, алп он умудрен и научен од св. Духа све пх побједи, а они разјарени скоче на судије те га ови осуде на смрт, и то да буде спаљен. Које сад могао бити весели од противника св. православне вјере ? Нико, јер све су играли око Ђорђа, кад су га водили на мјесто ђе ће бити спаљен, баш као што то чини дивља звјер око свога плијена. Но ни Ђор1 ; е није био жалостан п плачан, јер је знао да ће му мученички вјенац пасти на главу и да ће из овог варљивог и привременог живота у прави и вјечни живот доћи, за то се у путу на губилиште непрестано молио Богу да претрпи до краја, знајући за ријечи Христове: „Кој и