Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 190

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

несрећан. Турска буде принуђена да склопи по себе неповољни штр у Андријанипољу (1829.), по коме се између осталога обвезала, да ће, признати независносш Грчке. То дјело се сасвим доврши 1830. год., те побуњене грчке области буду признате за самосталну државу, под именом грчке или јелинске. Ту државу сачињаваху: Мореја, средња Грчка до ријеке (Аспропотама) и нека острва. Управа бјеше у почетку републиканска (до 1833. год.), а за тим добије облик монархијски, који траје и до данас. Установљење самосшалне јелинске цркве. Устрој ство независне јеленске државе ускори и устројство самосшалне јелинске цркве. Епархије, које уђоше у састав нове државе, бјеху до устанка грчког 1821. год. потчињене цариградском патријарху. У вријеме устанка, који се дизао силним нередом, постадоше сношаји јеладских епископа са цариградским патријархом врло отештани, те се најпослије морадоше и прекинути. У то узрујано доба управљаше сваки грчкп епископ црквеним дјелима своје епархије за себе, не завпсећи ни од кога, ма да је 1822. г. на народном сабору устаника ради више управе црквеним пословима, био одређен црквени министар (епископ). Но у то доба јеладски епископи не показиваху знака, да они себе сматраху независнима од цариградског патријарха. Године 1830., кад се у Јелади почела анархија по мало стишавати, опет се наставише сношаји са цариградскнм патријархом. Њих је отпочео сам Еонсшанције I. Он напише предсједнику грчке републике грофу Еаиодистрији писмо, у коме изражаваше жељу, да јеладске епархије с њиме на ново ступе у сношење. Каподпстрије обећа, да ће послати у ту сврху патрпјарху опуномо" ћенога епиекопа. Но на скоро се у младој републици породи страначка борба, којој као жртва паде Каподистрија ; те се и то посланство одложиУшљед тога одношаји јеладеке јерархије према царпградском патријарху остадоше неодређени као и прије. Но сад се већ почеше појављивати мисли, да је грчкој цркви нужно, да добије своју самосталну управу. Год. 1833. дође у Јеладу одређени јој краљ, баварски принц Отон са њемачким чиновницима. Устројство црквених послова бијаше прва брига новој влади. У ту сврху буде одређена комисија из три духовна и четири свјетовна лица, која закључи, да 1'елинска црква, у независној држави, треба да буде у својој

управи самостална и независна од такве црквене власти, која се налази у туђој држави, те да ради црквене управе ваља устројити иосшојани синод. Влада краља Отона, која је и сама одобравала предлог за такву управу, сазове грчке митрополите, архијепископе и епископе и даде им пројект комиеије на расматрање. За тим, кад су сабрани архијери изјавили своју сагласност с тим пројектом, уз неке примједбе у погледу краљевске власти у црквеним дјелима, влада свечано обнародује сачињени регуламенат о устројству управе у јелинској дркви. У њему се вели: „Православна, источна, апостолска црква грчкога краљевства, духовно не признавајући друге главе, осим оснивача хришћанске вјере, Господа и Спаса нашега И. Христа, и имајућн у државној управи врховнога начеоника, краља Грчке, автокефална је и независна од сваке друге власти, хранећи при том ненарушимо догматично јединство у свему, што су увијек поштовале све источне православне цркве (Чл. 1). Врховна црквена власт налази се под врховним нидзором краља, у рукама постојанога синода, који се назива Ђ свешшеним синодом грчке кралевине'" (Чл. 2.)." Даље се у регуламенту говори о саставу синода, о његовим дужностима, о дјелокругу, о његову одношају према свјетовној власти и т. сл. Немачка влада у том регуламенту ставила је синод у потпуну зависност од грађанске власти; и у праксп се показало, да синод није могао донијети ни једне одредбе без пристанка владе. На тај начин бијаше проглашена самосталност јелинске цркве. Но још у вријеме њенога проглашења, многи грчкн епископи, па и св^етовњаци изјавише сумњу: једа ли је влада поступила сагласно са црквеним канонима, кад је прогласила грчку цркву самосталном без знања и пристанка цариградског патријарха. А посдије проглашења, људи, који не бијаху задовољни са радом владе, почеше јавно иротестовати; тако, да влада бијаше принуђена, да се лати строгих мјера. А цариградски патријарх сматраше проглашење самосталности јелинске цркве без његове еаизволе, такођер као антиканонично дјело. Оп је то изјавио 1841. год., кад му је јелински Синод, желећи позвати царпградског патријарха да са њиме, као канонички постојећом установом у сношаје ступи, написао посланиду ушљед не-