Bosansko-Hercegovački Istočnik

/

Св. 6 Б.-Х.

ког не особито важног случаја. Патријарх поврати посланиду нерасиечаЉену , с примједбом: да он не познаје синода, који је самовласно уређен у православном грчком краљевству. Сличан покушај, да се пријеким путем прибави ггризнање црквене независности, учинила је јелинска влада год. 1849. но и опет без успјеха. Сад је јелинска влада хтјела не хтјела била принуђена, да ступи у правилни одношај са цариградским патријархом у питању о управи у јелинској цркви. Год. 1850. она пошаље патријарху грамату, у којој, извјештавајући га о проглашењу самосталностп јелинске цркве и уређењу синода, моли, да расмотри то располозкење, да призна синод својим братом у Христу, и у опште да благослови дјело благочастивога грчкога народа. Цариградски патријарх Антим IV. сазове исте године ради ријешења црквених дјела јелинске краљевине сабор, на коме осим сталних чланова патријарашкога еинода, учествоваху и иет пређе бивших цариградски патријараха и патријарх јерусалимски Кирил. Овдје је било питање о јелинској цркви постављено нешто друкчије, него што га је поставила грчка влада. Антим и чланови сабора изјавише прије свега радост, с којом предусрећу бригу јеладских епархија, које су се 17. година налазиле ван црквенога савеза, да ступе опет у општење са својим законитим старјешином; за тим притврдише начело, да право давати самосталност црквата, који припадају цариградској патријаршији, имаде цариградски патријарх; најпослије ријешише, да јеладске епархпје, до сада сједињене са цариградским пријестолом, у будуће буду слободне' од сваке зависности н да се јелпнска црква проглашује аетокефалном, као и остале автокефалне цркве, под упратзом свога сталнога синода, који се састоји из архијереја. Уз то сабор је на сунрот регуламенту грчке владе од 1833. год. уредио, да јелннски синод управл>а црквеним дјелима по бозканственим и свештеним правилима, елободно и без икакве сметње од стране ма каквог свјетовног утицаја. 0 том проглашењу незавцсности јелинске цркве, патријарх Антим извијести посланицамз еве источпе патријархе и автокефалне цркве, а међу њима и св. руски синод. Сада је вал .ало да влада пристуии устројству синода по оном нацрту, како га је на основу канона предлозкио у свом ријсшењу патријарх и сабор; но она нешто оклепе. Тек год. 1852. изведе

Стр. 191

се реформа у устројству синода. У ново сачињеном регуламенту буду проведене неке мисли о уређењу синода, које бијаху излозкене у саборском ријешењу цариградског патријарха; но у исто доба су остављена не дирнута и многа начела из регуламента од 1833. године. Свештени синод јелпнске цркве, по регуламенту од 1852. год. састоји се из 5. члавова — архијереја, међу којима је један предсједник. Предсједник има бити стално митрополит атински, а остали чланови присуствују повремено по позиву владе и то по реду старјешинства. Предсједник краљевске власти у синоду је ирокурор , кога именује краљ и којн се потписује на свима ријешењима синода. Дјела, која спадају у дјелокруг синода, дијеле се на унушарња и сиољашња. Међу унутарња спадају: а) старање о чистоти и правилности учења о догматима; 6) наредбе у погледу богослуисења по правилима, која су од најстариј их времена установљена у цркви; в) надзор и старање да клирици врше савјесно своје дузкности; г) старање о вјереком обучавању народа, у колико се то не тиче дрзкавнога устројства и закона; д) надзор над црквеном дисциплином; е) испитивање оних, који зкеле ступити у клир и рукополагање пстих; ж) освећење храмова; з) испуњавање вјерских и црквених обвеза, које одређуј у догмати, догматпчне књиге и на њима основано устројство православне цркве и т. д. У спољашње предмете спадају: а) одредбе, које се тичу црквених обреда при-опходима и сл. у колико то не протуслови примљеном чинополозкењу цркве; 6) уредбе, које се тичу духовних учевних завода, добротворних и поправних уредаба, одређених за клирике и т. д. Дјела прве врсте синод ријешава, као што је у регуламенту речено, независно од световне властп ; а дјела друге врсте, која имају одношаја према дрзкави, уз потврду владе. У том облику јелинеки синод постоји и до данас. Стсте православља у Бугарекој од иада Цариграда до данас. При крају XIV. вијека (1393.—98.) потпала је Бугарска под власт Турака, који су још раније успјели, да се настане и утврде на балканском полуострву; а заједно са пропашћу бугарске дрзкаве, престала је и трновска патријаршија. Пошљедњи бугарски натријарх Евтимије, поелије освојења Трнова, изгнан је из евоје саборне цркве, која је била обраћена у џамију п наекоро за тим