Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 192

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

је послан у заточење; а патријаршија је ушљед настојавања Грка била укинута и све епархије трновске патријаршије потчињене су цариградском патријарху. Што се тиче охридскв архиепископије, која ее из бугарске претворила у грчку, са Грцима архијепископима и епископима, она је као и дотле остала автокефалном не само поелије пада Цариграда, него још и дуго послије тога; и тек је у ХУИГ. вијеку пошло за руком цариградском патријарху Самуилу I. (1767. год.) да ју потчини својој власти. Бугари стењући под турским господством, страдали су од њихове деспоције као и остали хришћански народи, које је иста судба снашла. Грци, патећи и сами од Турака, нијесу се устручавали да умноже бугарске патње још већма. Постигавши укинуће независне бугарске патријаршије, они уништише међу Бугарима и народну јерархију. Епископи — Грци, који замијенише епископе — Бугаре, тражећи свој народностни и лични интерес, све су чинпли, само да угуше бугарску народност, а да и не спомињемо о глобама и насиљу, којим су угњетавали и своју бугарску паству турском суровошћу. Трпећи двојаки притисак, од Турака и Грка, и не имајући свога народнога'средишта и јединства^ као што би могао бити трновски патријарх, Бугари у току више од четирвјековногропствадотјераше до тако јадног стања, да су очевидно почели губити своју народну свијест. Неки од њих под теретом ропства примаху Мухамеданство те посташе Турци; а многи, као н. пр. сви житељи по гра" довима, ушљед разноврсног угњетавања грчког' одрицаху се своје народности и попримише грчку ' бугарски језик би по градовима сасвим истиснут грчким; по школама, гдје их бијаше, вршила се обука грчким језиком и на грчки калуп; а богослужење, не само по градовима него и по многим селима обављало се грчким језиком; бугарске писмености и књижевности и не бијаше. Само још међу сеоским становништвом чувала се бугарска народност; но ушљед затученостп и притиска са свију страна бнјаше у њих народна свијест врло слаба. У такову стању затекао је Бугаре и XIX. вијек, у коме хришћански народи покорени Турској, почеше мало по мало задобивати политичку и црквену независност. Међу Бугарима и ако нешто доцније од других народа, поче се такођер кретање у корист народног препорођења

и црввене самосталнести. Године 1856. био је ушљед настојавања европских сила, од турске владе издан познати хати-хумајум , у коме су измсђу осталога биле обећане реформе у корист хришћанских поданика у Турској. На основу тога акта, Бугари се обрате турској влади, с молбом: да одреди њиховим епархијским епископима одређену плату, као што се говори у хатихумајуму, умјесто глоба и дажбина, којима су их гулили грчки архијереји. Цариградска патријаршија, којој бијаше предана бугарска молба, — не хтједе исту уважити; а Бугари се по ново обрате турској влади, тражећи, већ, да им се даде народна црквена управа, независна од цариградског патријарха, или барем да се њихови архијереји бирају из Бугара, а не од Грка. И та молба, коју је опет при патријаршији прегледало неколико комисија и неколико пута, буде такођер одбијена. Послије овога раздражени Бугари одлуче, да се формално одметну од цариградског патријарха. Год. 1860. први дан ускрса у вријеме богослужења у цркви бугарског подворја, бугарски изасланици и Бугари, који живљаху у Цариграду, забране епископу Иларијону (који бијаше погрчени Бугарин, но који је сада држао страну поборницима бугарске народности) да спомиње цариградског патријарха. Од тога доба заподјене се тако звани грчко-бугпрски сиор. У самој Бугарској неки епископи, који бијаху бугарски урођеници, пристану такођер уз народно-црквени покрет, а грчке владике буду одстрањени из својих епархија илн лпшени сваке власти. Међу тим су непрестано трајали преговори и савјетовања међу владом, патријаршијом и бугарским изасланицима о устројству црквених послова у Бугарској. Патријаршија не бијаше рада да Бугарима учини икакве уступке, или је предлагала неке незнатне промјене. Снивајући о успостављењу византијске империје, на развалинама Турске, патријаршија је желила, да сачува Бугаре за себе, чега не би могло битп, ако би Бугари добили политичку и црквену самосталнност. Год. 1867. патријарх Григораје XI. ријеши се, да учини озбиљне уступске Бугарима, предложивши, да се установи засебни бугарски ексархат из 13. предбалканских епархија под јерархијском влашћу цариградског патријарха; но Бугари не приме тога предлога, него затраже автокефалну управу за све бугарске епархије у опће. Најпослије, послије многих безус-