Bosansko-Hercegovački Istočnik

Ов. 10 и 11

да очајавамо о човјечанству, пред којим оно отвара непрестано све свјетлије догледе ; и што се више наше очи отварају свјетлости, тим вигае читамо обећања у његовим тајнама. тим више читамо пстина у његовим правидима и тим зише читамо будућности за наше судбине. Кад дакле свештеник драш ову књигу, оп има у својој руди сав морал, сав разум, сву цивилизацију, сву политику. Он треба 'еамо да је отвори, треба само да је чита, па да проспа око себе читаво благо свјетлости и савршепства, којих је провиђење њему предало кључ. Али, као год што је Христова поука била двојака, тако и његова треба да је од дви^е руке: зкивотом и ријечју; његов зкнвот треба да је —■ бар у колико је слабост људска кадра да поднесе осјетно објашњење његове науке, треба да је жива ријеч. Црква га је поставила па мјесто, на коме је више као примјер. него као пророк; рп^еч му може недостајати, акоје природа отказала тај дар; али ријеч, коју сваки мора разумјети, то је живот; никакав људски језик не говори љепше нити толпко убјеђује, колико сама врлнна. Свештеник јс још и_духовпи управник светпња евоје цркве и дарова мплосрђа. У овом погледу, н>егова дужност приближује се дужпостпма, које налаже свака управа. Он има поела са људма и мора познаватп људе; он додирује страсти људске и мора имати руку пажљиву и благу, пуну обазривоети и одмјереноети. Он има у својој надлежностп погрјеинсе, кајатБа, невоЛ )е, нужде, биједе човјечанства; и треба да има срце богато и да прелива трпљењем, милосрђем, учешћем. ближњељубљем, опроштајем! 1Бегова врата треба да су у свако доба, отворена; његова свијећа треба да је увијек упаљена. Његова палица треба да му је увијек при руци; оп не треба да зна ни за доба године, ни за даљину, ни за заразе, ни за нрипеку, пи за сњегове, кад је потреба, да однеее мелем рањенику, опрогатај грјешнику или Бога самртнику. Не треба, да има пред њим, као гато нема ни пред Богом, ни богата ни убога, нп малог, ни велпког, него треба пред собом да види људе, то јест браћу но невољама и надањима. Али као гато свештеник не треба ником да откаже своју службу, он не треба да је неразумно нуди онима, којн је презиру плп је не признају. Досада, чак и у

Стр. 491

мнлосрђу, гњеви и впше одвраћа, но што привлачи; он треба често да чека, да се к њему дође или да буде позван; он не треба да заборави, да је под владом апсолутне слободе свију вјероисповијести, која је закон нашег друштвеног стања, човјек је дужан дати рачуна о својој религији само Богу и савјести својој ; грађанска права и дужности свегатеникове почињу тек ондје, гдје му се каже: Ћ Ја сам ХришКанин". под законе н одредбе властн. Свештеник има управнпх односа од више руку: еа државом, са влашћу општинском и са црквеном. Његови су односи са владом простн. Он јој је дужан оно, што јој је сваки грађанин дужан, ни впше ни мање —- а то је покоравање Са својом општпном свештеник треба да стоји у односима племенпте незавиености за оно, што се тиче ствари Божијих; а у односима благости и помирљивости за све остало. Он не треба да се граби за унлив, нити да се бори за власт у општини, он не треба .никад да заборави, да се његова власт и почиње н свршава на прагу његове цркве, на подножју његовог олтара, на проповнједаоници истипе, на вратима биједног и болног, на у^зглављу самртнику. Ту је ои човјек Божији — а свуда на другом мјесту, он је између људи најекромнији и најнепрпмјетнији, који су потребитп и сиромагани. Што даље корачамо у образовање и у смисао једне сасвим нематеријалне вјере, тим је мање спољни луксуз нуждан наитнм богомољама. Простота, чистота н пристојност у предметима, који су потребни за службу Божпју, то је све, што свештеник треба да тражи, /а буде у цркви. Често баш сиромаштво олтара има у себп нешто, што улијева поштовање, нешто, што срце гане и што је појетично, нешто, што контрастом дпрне и разњежи срце много впше, него украсн златоткани и сребрни златни свијетњаци. Шта су наше позлате п наша зрна пијеска, која блпетају ирема ономе, којп је разастро небеса и посијао звијезде? Путир од коситера кадар је да прикрили толико исто глава, колико и сребрнн и позлаћенп судовп. Накит је Хригаћанства у дјелима његовим, а прави су украс олтара косе попине, осиједнле у молитви и врлпнама, и вјера и побожност вјерних, који се моле Богу отаца својих.

Б.-Х. ИСТОЧНИК