Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 492

В.-Х. ИСТОЧНИК

бв. 10 и 11

За храну п одијело своје н породкце своје, за плату и храну скромне послуге своје; за то да му врата стоје увнјек отворена, за све невоље оних, којн прс лазе н долазе, свештеник нма двпје награде, обје мале и несталне, једна, која се зове бир, а друга, којој нема правог имена, но које му се даје кад врши оно, што је по вјери свето. И једна и друга доноси му толнко, да свештеппк једва може да подмпрује најнужннје потребе. — Кад би и ова овако мала, недовољна и неизвјесна наплата свештеникове службе и рада осигурана била, да се не мора свештеник са својом паством око тога прети и судити; кад би евештенику „насушни хљсб" обезбрижен бно, мн би у интересу вјере и у интересу важности његове у мјесту, могли да рекнемо: „Заборави на свако друго давање, него прпмн од имућнога што имаш да примаш, а не тражи га од сиромаха, који се стидн, да ти га не понуди и код кога се с радошћу вјенчања, са срећом порода, са жалошћу погреба, мијеша тешка мисао, да тражп на дну своје кесе коју пару, те да плати твоје благослове, твоје сузе или твоје молитве. Сјети се да смо ми дужни, да бесплатно пружимо један другом хљеб живота материјалног, и да смо тим прнје дужни, да дамо бесплатно хљеб нсбесни; и одби далеко од себе пријекор, да наплаћујеш од дјеце милости општег Оца, које се не дају шгатпти, и да уцјењујеш тарифом молитве своје. Вјернима пак велимо: „Награда је олтара недовољна". Побрините се, да осигурате свештенику своме, да може доетојно одговорнти својим светнм дужностима, пристојни ужитак. Као човјек има још неке дужносТи чисто људске, које су му одређене само бригом о добром гласу његовом, овом љепотом живота грађанског и домаћег, који изгледа као неки мнрис од добродјетељи. Повучен у своје скромно обиталиште, он треба ријетко отуд да излази. Дозвол.ено му је, а и потребу има ради недовољне награде, да има башту, воћњак, виноград, њпву, коју често својпм рукама обрађује, да храни себе и поЈ Одпцу своју, нешто домаће етоке, било за забаву, било за приход, краву, козу, овцу, голуба, а нарочито псето, — овај живи намјештај кућни, овога пријатеља оних, који су зл,борављени од свијета, и који опет имају потребу да их неко воли. Из овог склонпшта рада, ти-

шине и спокојства, треба свештеник мало да се удаљава, те да се мијеша у живља друштва у сусједству ; он треба само у свечаним приликама да окваси своје усне, са срећнима свога времена, у пехару богате гозбе; сиромах је суморан и суревњив; он брзо окривљује као улагивача и еладоетраснпка онога, кога види често на вратима богатагаким, у вријеме, кад се са његовог крова подиже дим и подсјећа га на пунпји сто но што је његов. Али, напротив, кад се враћа са својих побожпих посјета, или кад је свадба или кад је крштење сабрало пријатеље сиромахове, свештеник може чешће, за један тренутак сјести за сто орача и појести с њим залогаГ црна хљеба; еав остали свој живот треба да проведе код олтара, између дјеце (мале и одрасде), коју учи да сричу катихизис, овај прости зборник највише философије, ову азбуку мудрости божанске. У озбиљним студијама у књигама, овом мртвом друшгву за усамљеног, — кад је црквењак узео кључе од цркве, кад је вечерње већ одјекнуло са скронне звонаре, може се по кадкад видјети свештеник са својим молитвеником у руци, било под јабуком његовог воћњака, било по високим стазама каквога брда, гдје уднше чисти и божански ваздух пољскн, а с њпме стечено спокојство тога дана; може се видјети, гдје се час зауставља, да прочита по којц стих свете појезије, час да погледа небо или обзор своје долпнице, па се затим тихим корацима спушта, пун светог и благог посматрања природе и Творца њеног. Ето вам његовог живота и његовог уживања; љегове су власи бијеле; његове руке дрхћу, подижући путир, његов изнемогли глас не чује се више у храму, али још јечи у срцу пастве његове; он умнре, један камен, често без натписа, обиљежено његово мјесто у гробљу близу врата цркве, коју је служио. Ето једног живота, који је престао, ето једног човјека, који је заборављен за свагда. Али овај човјек отпшао је, да се одмори у вјечности, у којој је његов дух унапријед живио, и оп је на овом свијесту учинио оно, што је најбоље могао учпнитн:. продужио је једну вјечиту догму, послужио је као прстен у огромном ланцу вјере ч вјерних, и оставио је појаеевима, који ће исповиједати једну вјеру, један закон и једног Бога. (Из „X. В. ц )