Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 494

Св. 10 п 11

таман би добио истостран троугаоник. То ми прича парох цикотски, а кога год потље н>ега припитивах, не би ли ми шта год „од старина" за њу знао казати, нико ми вала ништа или не шће ил' не знадијаше. Кад је покојни поп Јован био покрено мис'о о подизању нове цркве на развалинама првашње, онда се могло и много што-шта чутн, ђе свијет о њој прича и бенета. Но може бити и да гријешим, што мислим да су то била све временита народна нагађања, којих се ја сада тешко и неразговјетно могу по који пут да сјетим. Та заборави се и стури |чочс на овоме вакту, и што је јуче било, а некамоли прије десет, дванајест година. Но поред тога, писајући ово, паде ми негато на памет, што би ми 'вако ђе ђе покојни отац прич'о, и што ћу ја сада врло згодно моћн надовезати на ово горрве већ испричано. Те истоветне сестре по свршетку својих задужбина пропну се хвалити, чија је црква виша и љепша, чија ли је велељепнија. Она, што је градила Папраћу „виш' Зворника, Сиречн на извору" оде се пофаљивати, како би у њеној задужбини чак, Боже прости, и говеда могла пландовати, колика је била. Ја не знам, не памтим, ал причају и казују људи паметари, како се то баш у њој и збивало, кад је оно клетни непријатељи порушише, и четири само оставише дувара, да нам они причају о негдањој слави, љепоти и величини те куће божије, коју је и народна пјесма опјевала. Прије двије и по деценије појави се покојни хаџи поп Зарије, који, пошто се је лијепо над његовом худом судбом исплакао, баш к'о земаниле пророк Јеремија, први прихвати за трнокоп и лопату, па с народном снажном вољом и помоћу божијом подигне га он још за султановог вакта, пред саму његову погибију. Она, што је правнла цркву Ловницу, кажу, како је зборила е ће њена задужбине вазда и во вјеки служит' Богу и св. Ђурђу; што се је заиста ето до данас и испунило. А она, што је градила цркву на Рудиштима, не знам сад, тако ме јади не знали, шта је она бесједила, тек кад јој је пропаст и вадужбини њеној загрозила, а она нагне бјежати у сјеверне стране све до једне 4 сата даљине, шумовите висоравни. Ту се зауставп, па с тога, што је отален јадна гледала, како јој непријатељн робе и руше њену свету задужбину, то се и мјесто

назове „Поглед", „Погледц". Да, збиља, заста ће код једног извора, ђе се одморп, напије и уплакано лице умије. Отален куд је отишла и шта ли је с њоме даље било, предање не збори ништа, мучи, заустављајући се и оно код тог извора и напомињући још цигло то, да се је п тај извор по њеном нмену Ружнцом назвао. Воду „Ружицу" ограде п озидају, па данас је у читавом Бирчу 'наке нема, а како је казују и хвале, на далеко је л,е, море бити у читавој Босни нема. По њеном се је имену, како глагољају, и задужбина јој називала. И од цркве дакле. Ружпце оставе проклетни душмани само четири висока дувара, кроз које је све до скора хуј'о снажни вјетар и разносио лијепе прнче н народне бајке, што су се преплетале онуд са змијама и гуштерима по бодљавом трњу и зелепом шипражју. Кад се пак нашим Мухамеданцима учинн уска џамија, онда је науме проширитн, па као и најзгодније и најближе учини им се разровати те зидине на Црквини, па из њих сигу повадити, и то своје иолуфанатично предузеће остварпти. За њима нагрну неки Аџићи и остала оближња нм браћа Турцн, иа сва четири зида поравне и сву сигу (седру) отален разнесу, да њом куће и подруме оправе н озида^у. Тако поравњена и засута била је неких 60 година, све док покојни поп Јован прошлнјех година не поче о том мпслпти и радити, како би се на истим развалпнама подигла нова кућа божија. Како је он, Бог да га прости, догаао на ту узвигаену помисао, ево ја се добро сјећам, како би он за његова часна живота више пута о том прнповјед'о. Једног, каже, дана позове ме мој нуријаш Н. Н. из К. да му идем крстити шковрче. „Навош ми је, помагај, и нешто боно , г похитИ попо, оба ти свијета, јер по несретном часу да пијевне а онако некргаћено, куд би ми душа, а и тебп драги духовниче, ја се бојим да не би на оном свпјету меко било". „Та то знага боље, Бог ти помого, да се све о твом врату вјегаа". Бијаше богме подоцкан, ал'. обићи ми се не могаше, те ти ја добар си ми брат, оно књига, са св. миром метнем у кесу па на врат надјенем је, бацим се на коња па право у К. Јашућп негато ме уз пут наклопи дријем, фала тебе Боже, да дурат не могу. Пустим коњу узде а сам читајући „амин несквернаја" лијепо ти не нам нп