Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 п 11

В .-Х. источник

Опис свечаиости приликом тропошења српско-православне цркве тта Рудппгтпма, у парохији цикотској, котара власеничког 15. августа 1892. годиие. Ликуј, весели се и радуј, драги мој и мили

Све и кад бих мог'о, не бих покушао, или бих се бар устручав'о писати шта о важности и значају наших св. храмова и задужбина, које нам исподизаше моћни наши и иобожни краљеви, наши славни и прехвални цареви, наши бани и властела, наша моћна „господа ришћапска", и које и дан дани подижу њихови достојни иотомци, — јер ми се гго мом свестраном иначе суженом пресуђивању чини, да би то била посве опсежна и дуга и широка па у исто вријеме и

сувишна,

готово

бесцјелна работа-, почем је то,

држим, ствар тако опћенита, ствар боље видна, примитивна и схватљива. Та свака већа, свечанија помисао благодарног ума Србиновог, чак и она, што ниче на плодном земљишту тамо у пустим лузима и питомим иољанама, лако се нзвија и грми са узвишеним појмом богомоље, часног крста и вјере Србинове. Тога ради и остављам тај најнрикладнији, ал' и најопширнији предговор другом, ако устреба, паметнијем и вјештијем, много вјегатијем перу, а сам ћу да пријеђем на своју и ио себи уску тему. Па баш нећу тако одмах. Нешто не могу, а да не застанем код оне божаствене милине, што ти се, на ма валај и по окорјелој, ладној ил' ваблуђелој души разлива, кад ти само мили, српском уху пајмилији звуци са торњева ново-подигнутих задужбина наших славиих владара забрује.

Еј,

хвала

Богу,

хвала истиноме, наш кр шевити, ал' опет питоми Бирач и у том је погледу сретан ; јер куд год се окренеш, десно н лијево и на сваку страну, свуда ти очи засјене од драгих алем-каменова, што по њему сјају: свуда ти очи запиру о олтаре и храмове свете, одаклен те задахњује угодан мирис смирне и алоја, одаклен се извијају милозвучни гласови умилних анђеоских пјесама, а звуци јаснијех звона, одакле се благоухано и само иобожно разлнјежу свуд по његовнм плоднпм њивама, цвјетним ливадама и питомим пашњацима. па се опет разбијају о тамне му горе шумом обрасле и убаве валовите бријегове, па заједпо онда са народним осјећајима високо се растежу чак до седмог ката плавијех небеса, и Бог их чује, осјећа, а_Ои је моћан, свеможан, а Он је мнлостнв. ..!

завичаЈу, Јер се ево у твом хоризонту заолиста још један алем камен драги, ј'ош један звук јаснијех звона у њему забруја пјесму побожну, пјесму побједителну; још једна ево данас задужбина наших славних Немањића, а иза толико пониженнх бурних вјекова, у твојим њедрима, у твојим кршевима пропјева у славу Бога а у свиЈ 'ест српску и на дику твојијех дичних синова, родољубивих, сложних и здоговорних Цикоћана, који је, борећи се са многим невољама и недостатцима подигоше баш управо „на сред Бирча, куда тече Тишча", а уз помоћ и дарежљнву руку милостпве владе и свјесне и дичне, миле наше Србадије, да је Бог поживп ! * Да не будем (својпм) чптаоцима одвратан свој'им затезањем, сухопарношћу и хладноћом, гледа ћу, да што краћи и једностлвни ји будем; ма уз све то, ппак ће ми г. читаоци допустити, л,а извадим и испричам кратки ексцепт из њене сјајне ал' и трагпчне прошлости. У шематизму дабро-босанске енархије од год. 1883. стоји под бр. 5. Папраћа н ово надостављено: „Медалеко од манастира (Напраће) нма мјесто, што се зове на Рудигатима, у опћинп Цикота, и ту леже развалине стародревног храма божијег, који је одавна поругаен, али по предању сачуван му је споменик овај, да га је подигао Вукан Жупан у исто доба, кад и манастир Папраћу. Сад овн садашњи православни Хришћаии настоје, да на истим развалинама поднгну" итд. Ма народпа традицпја мени ево шта исприча: „Бпле три лијепе, лијепе па красне, врсне, врле и већ што море бити побожнпје, ем погатеније сестре. IГм као таке, уз то Бог им дао имање, почну се оне здоговарати, да граде за жпвота евака себи по једну задужбшгу. ГТрн том њнховом собсту зареку се још, да ће их правнтп у истој удаљеностп". На што рекоше, то ваистину п учинигае. Ено 4 сата са Црквпне до Ловнице, од Ловннце до Папраће, од Папраће до Црк. впне. И кад би човјек повуко замигаљење праве,