Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и 11

Б.-Х ИСТОЧНИК

Стр. 497

предузеће могло и у овако вријеме остварити и докрајчити, па још 'нако љепотно и красно, и су мало трошка пзвестп, рузумије се да је искључпва заслуга одборппка: Томе Гужвића, Марјана Милаковића, Јове Бобара, Митра Лазића и Петра Тасовца, а као опет највишег удјела, највпшег самопрегорења, труда п мара имали су: предсједник тога одбора часни парох Оофронпје Чалмић и благородни г. Адам Каршњијевић, предстојник власенички. Први је показао, шта може да учпни један млади свештеник а из семинарије рељевске, показаоје колнко је свјестан свога пастпрског позива. Други пак посвједочио је колико му у опште лежи на срцу просвјета, унапређење и опште народне ствари нашега народа. То се свпма горе поменутпм може да односи на велику и дпвну част, јер ће им се часна и уважена пмена у историји новосазидаНе цркве златнијем словима записати, а велнчајна им се п поштовања достојна усгтомена у благодарном народу подићи и озидати па „од народа кад захвалпост приме", е онда сигурно „имаду се поносити чпме". * „Прнш^ д!Нк ск^тлдгш торжитки", свијетлог, општег, удвострученог празковања. Још нема неколико дана до велике Госпојине. На лпцу сваког Бпрчапа видиш неко угодно надање, неко свечано спремање. Млађарија наша ни о чем' п не збори другом, већ о освјештању, о будућем проводиву, о гиздн и дузењу, к'о њихова чоче посла. Домаћице и мужевнице дале се и оне у пос'о; па се ту шербетп, кума п уздурисава, нема: све пјева.-Вамо се по чаршији кола погађају, коњи добављају, хамови се чисте, орма се спрема и триста накијех рахтила. Све Власенице изгледаху као нека кућа, која се нада каком стидну и велпком госту. На селу ј.е по прплпкама мало другојачије, алије одушевљење исто и впше. Та цијелим и варошким и сеоским нашим „житељством" завладало је неко задовол^но п радосно очекивање, а оно је тако јако, тако угодно чувство, да сам још од сад почео ужпвати у том слављу, што ће до који дан васцпјелом Бирчу да наступи. На позив надзиратеља оца Ђорђе у одређени дан, у сриједу пред Госпојину, почеше се око 3 сата нослије подне искупљати свештенпци са лијепим бројем првака и дичнијех Србаља, а све на бијесним коњицима у најљепшем народном

одијелу. 0 брате, само да зпаш како их је дивно било погледати. Мени у први мах изгледаху као народни изасланици, па се ко спремили да иду међу осталу браћу главаре народне скупштине. Ове вечерп све Власенице бијаху неки јединствени храм, који је заношљивом јеком дивнијех јавор-гусала чисто брујао, на савршеној ончас побожној суморности те мркле и тавне ноћи прекрасно сугласов'о. Сјутра дан, у четвртак кад но зора данак указала, онда би смо сви једанак спремнп п готовн па весела срца а на најсвечанији начин -кренусмо се из Шехер-Власеница новом, бели ремек тестом пут Тугова, а оданде право на Пијесак. Пред нама је првјенчио на укоченом бјељцу ваљатни Ђоко Попов са Осмака, носећи у снажној десници днвну српску, од 6 м. дугачку тробојку. Кад смо били на врх Крушевика, онда Ђоко застаде па испали брешку од образа: „Пуче пушка ко гром од небеса, сеи се пусти проломише лузи, а коњи пам све у пропињке сташе поигравати е нема, већ преду". И ми пзиђосмо из Власеница, 0 Боже драги, чудне љепоте. Срце ми чисто игра, душа ми у неком миљу и чару рони, а ја се жив растапам од силнпх осјећаја, што их у мени ова сцјена иробуђава. А како и не чоче? Преда мном се вија, вија па лепрша српска, еј дивна српска застава, а за њом кита од шесдесет најодабраннјех Срба Бирчака, све два и два на коњима, под седлнма, али не, нек се нико не бсји, и под миздрацима, За њом се отегла читава поворка кола, па то је тако лијепо, тако угодно, е само „да ти бјеше впдтети побре!" Весела воља и духовито расположење све нас је до једног прожимало. Међу нам се бијаху свакаки збори и разговори зађенули. Ја сам непрестано са својијем поп Мићом јах'о и о свачему дробио и енгленисао. Он је особито друштвен и приЈатан—прави оригинал. Кад бијасмо уз високу Плочу, ја сам му прпч'о свашта којешта, ма њему као да је најбоље годио поп Мићо из Владичина вјенца. Два три пут је иза . мене цитир'о: „Да сам им'о књиге боље, те бих и ја данас боље чито!" Ето доио му се нешто поп Мићо, сигурно с тога што му је имењак. У веселом разговору и паметној шали, што но еглен зачињава изишли смо, не зпам ни сам кад нрије, до миладпновог хана, ђе затечемо госп. предстојника и још са неколико нашијех одличнијех браће Мухамедоваца, који су се исто у