Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 и 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 519

која су за митрополитовим осула се као какови ждралови. Већ смо оставилн варош, али, опет, пут куда идемо врло је добар и раван, те није ни вожња неугодна, него чисто кријепи и освјежава човјека. а и погледу ти нема шта сметати, јер је свуда пукла лијепа раван, како из вароши изиђеш. Пред свом том дугачком поврком од толико кола, јахао је на „бециклу и наш млади и окретни Ј. Брајић, трговачки агент. Послије монотоне вожње од пуног сахата, стигло се до тако зване „машићке тополе", гдје се одваја друм за Стапаре, и гдј е су дочекали г. митрополита 20 коњаника, са тробојницама у руци, од општине Стгшарске, које је предводио млади парох Романовачки С. Рађевић. Кад су стигла кола митрополитова и уставила се код упарађене коњице, заори се: Живио!! Док је г. митрополит силазио с кола, дотле и коњаници ејашу са својих коња, а утруђени старац нриђе и упита се са свима редом. Ту су и чланови српско-православне општине градишке, који су дотле допратили свогархијереја, пољубили га сви у руку, пожелпвши му срећан пут, јер су се одатле неви повратили кућп. Давши свој благослов свима онима с којима се ту растао, г. митрополит СЈедне опет у своја кола и продужимо путовање даље, у пратњи, која је сада изгледала свечанија и много већа, јер оно лепршање преко 20 српсгеих тробојница, што их коњаници носише, чието ти груди испуњаваше нскаковим неописаним весељем, радошћу и заносом. И одавде је наш „бециклиста" Брајић калаузио напријед све до у Стапаре, а за њим млади Рађевић парох, са два заставника; за н.има митрополитова кочија; за овима коњаници с барјацима: а иза ових дугачка новорка кола. Пут од „машићке тополе" до у Стапаре превал>ен је за 1 сах. те, кад смо већ били за једно 10 минута не домак цркве, зачу се глас звона и пуцњава 5— 6 прангнја на један пут, што је све престало тек онда, кад се стигло до пред саму црквену порту, а то је било б. септ. Могло се примјетити, како глас звона и иуцњава прангија чисто разбуди свијет из његовог дотадањсг флегматичког стања, па се поче одмах у веће гомнле купити и од цркве папријед помицати, идући нама у гусрет.

Кад већ почесмо донирати до првих редова од народа, г. митрополит заповједи, да се уставе кола, ау тај пар заори се дуготрајно: Живио!! Сишавши с кола ишао је тако кроз гомилу народа преко 100 корачаја, до пред капију црквене порте, гдје сво свештенство котара градишког (а и страно), чекало га је упарађено под „Славолуком". Дошавши ту опет се заори: Живио!! На овом мјесту поздравио је госп. митрополита осиједели парох кукуљскп Н. Којнћ, лијепом и језгровитом ријечи, на свршетку које опет заори се дуготрајно : Живио !!! Послије овога наетало је право гурање, јер је свак рад био да види свога архијереја, и да га пољуби у руку; а кад је већ и тој тишми крај био, отишао је г митрополит у опредјељени му стан, одакле послије кратког времена, праћен од свога свештенства и народа, уз појање тропара храму, уђе г. митрополит у цркву и одстаја вечерњу, коју је чинио парох градишки, са још 3 свештеника и прото-ђаконом. По свршеној вечерњи у брзо се ишло вечерати, јер се већ био мрак у велико ухватио, а по вечери г. митрополит ишао је одмах на починак. У јутру рано 6. септ. када грану жарко од истока сунце, и обасја васељену својим топлим зрацима највеличанственије, забруја мнлозвучно звоно са бпјелог и високог торња; загрмјеше прангије и на далеко разгласише да настаје свечанп дан. Свијет је још непрестано долазио, и ако је већ цио простор око цркве био пун. Како тежаци, тако исто и варошани из више мјеста, похиташе да се срцем и душом придруже братској свечаности. А вриједни Срби Градишчани, својом посјетом и судјеловањем, да могне све што свечаније испасти, учинише племенпто и сваке хвале вриједно дјело! Та, сложна је Србадија у Градишкој. Свуда па и овом приликом засвједочише да су узор Срби, — узор родољуби! Браћи Стапарчаннма, похиташе браћа Градишчани, да заједно прославе славу српску, пруживши им како материјалну тако и сву могућу моралну номоК. Јутрења је свршена рано, а од прилике око 8 сах. пошао је г. митрополит из свога стана у цркву, а пред њим ишла су дјеца из градцгаке школе, обучена у стихаре, носећи чираке и риппде. За дјецом ишли су 6 свештеника н