Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 544

К-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

преосвештенству, да смо с Нашим светим Синодом ироучили послани Нам Ваш предлог од 4. маја о. г. о тој потреби, да се на основу светих канона јасније и тачније означи дан свијетлог, светог и великог хришћанског иразннка Ускрса, и ми смо нашли за сходно и умјесно, те смо посље прољетње равнодневнице одредили нарочиту комисију, која ће проучпти и дати своје мнење о овом врло важном питању. — Држимо, да ће Вам бити угодно, када Вам јавимо и ово прије коначног ријешења, да је свети С инод одредио комисију од четири уважепа професора , којој смо комисији ради проучавања предали предлог љубљеног нам Вашег Високопреосвештенства. — И овом приликом изјављујемо Вама Наше према Вама братске осјећаје и срдачно Вас поздрављамо, те остајемо Ваш одани у Христу брат, цариградски патријарх Неофит". Српски народни црквени сабор састао се 24. октобра о. г. у Срем. Карловцима. Овом је сабору био задатак да рјешава о врдо важним предметима: 0 утврђењу народне црквено-школске аутономије и о бољем устројству српских просвјетних завода п фундационалних одношаја. Но послије петонедјељног пстрајног, али доста бесплодног рада овај је сабор одгођен на неизвјесно вријеме. Пошљедна му је сједница завршена 30. новембра о. г. + Герман ЈовановиЋ јеромонах и управитељ економије при манастиру Моштаници у архидијецези Дабро-босанској, упокојио се 27. септембра о. г. у 29-ој годпни живота свога, у дому остареле мајке своје, — којој је јединац био, — у мјесту свога рођења, у селу Нештпну, у Срему. — Покојник је био много година ђак и искушеник у манастиру Кувеждину за вријеме настојатељства упокојеног архимандрита Саве Стојчевића. Покојни Герман свршио је само основне школе у мјесту свога рођења, алп је трудом евојим толико у књизи напредовао, да је у току времена постао доста добар књижевник српски. Писао је најприје у „Невену" пјесме и приповијетке, за тим у „Јавору" и „Стражилову", „Немањи", и „Босанској Вили" лијепе приповијетке из сеоског и народног живота. Једну му је приповијетку и „Матица Српска" наградила. Оснм тога писао и у овом листу неке •јланке подписујући се Генадије.

Разне околности не допустише, да се Герман, онда Ђока, покалуђери у „Фрушкој Гори", гдје је рођен, гдје је служио и заслужио, да се покалуђери, него је принуђен био, — послије толиких невоља са којима се у свијету борио, заслужива] ући „насупши хљеб" —- умолити Његово Високопреосвештенство АК и Митрополита Дабро-босанског господина Таорђа Николајевића, да га у своју архидијецезу прими и покалуђери. ПраведноЈ жељи Ђокиној учинио је митрополит за доста тим, што га јо рукоположио 21. и 22. априла 1891. за ђакона и јеромонаха, и одредио га био у манастир Гомионицу, од куда је доцниЈе као управитељ економије додијељен братству манастира Моштанице. — И у калуђерству се Ђока (Герман) одликовао свима врлинама, које красе честитог монаха. Но љута бољетица, која га је снашла и мучила кроз читаву годину дана, довела га је на његу остареле мајке у Нештин, гдје је завршио свој живот. — На погребу су учесници били: г. парох Нештински Ђорђевић и Сусечки г. Лучић. Завршујући овај мали спомен кличемо ти Ђоко брате: Лака ти црна земља била! Глестон добар Хришћанин. Недавно неки младић дошао у сумњу о божанству Христову и пред својијем пријатељима казао, да би вјера у њему опет ожпвила, кад би само он могао дознати, да ту вјеру исповједа Глестон. — Пресј - едник министарства инглеског, прочуо то, па ончас опремио споменутом младићу поштанску дописницу сљедећега садржаја: „Све што сам год написао, све што мислим и све чему се надам, оснива се на вјери у божанство нашега Гоепода, једино најдубље ухвање сиромашнога и грјешнога човјечанства". —• Ово је најбољи примјер нашијем тобожнијем велеумницима, кој'и према онаковом великану, као што је Глестон, губе се, као неопажљиви ситнеж; а вјером се божијом титрати усуђују. Боже им свијест расвпјетли! „П." Поп Никола Влачи^. — Пишу нам из Метковића. Послије своје каноничне посјете у Неретви, увјерило се је Његово Виеокопреосвештенство Др. Н. Милаш, да је наш парох Никола Влачпћ вршио своју дужност ревно и душевно за читавијех скоро 40 година, па га је одликовао црвенијем појасом. А то је доиста наш вриједнн парох и заслужио. За све то доба он је без прекида служио у своме родноме мјесту н никоме се није замјерио, но од свакога био љуб-