Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

в.-х. источник

Стр. 405

ока својега, па Иеш онда видјети извадити трун из ока брата својега. (Мат. гл. 7. ст. 5.). Но ако свештеник буде онако живио и радио, као што парохијане своје учи живити и радити, онда ће моћи слободно проповједати, и готов ће бити о себи рећи ону ријеч Христову : Еоји ме од вас кори за гријех? (Јован гл. 8. Ј ст 46). зато се праведно каже, дд жногш гмч* долЖ1НТ1 КМТИ оучитмк Ш ЖИТ1Ж, Н!Ж(ЛИ Ш [ЛОКЛ. А да је нужно свештенику у свему добрим . примјером парохијанима својим предходити види се отуда, што је Исус Христос апоотолима свој и јем — шаљући их на проповјед, рекао: км «т1 (к^т-к ,шр.1; а послије им је изјаснио у чему се тај (к^тг састојати има, казавши: Тако да се свијетли ваше видјело иред људима, да виде ваша добра дјела, и славе оца вагиега који је на небесима (Мат. гл. 5. ст. 16). А мало ниже рекао: Ко изврши и научи, тај 1\е се велики назвати у царсшву небескоме (Мат. 5. 19). К томе описујући каквоћу доброга пастира, између осталог наводи Христос и ово: Кад своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер шзнају глас његов (Јован гл. 10 ст. 4). А то значи, да није довољно добром пастиру само једном ријечи т. ј. проповједи јављати се свом стаду, но дужност је његова и примјером и добродјетељима предходити му, да бга оно т. ј. стадо (парохијани) његово ■послије за њим ићи могло. Као што је Исус Христос апостолима правило учења и добродјетељног живота предао, тако су исто и апостоли својим преј емницима, т. ј. епископима, лресвитерима, исто правило предали. Тако апостол Петар умољава најприје свештенике, да би пасли стадо Божије, а послије проппсује начин, како ваља пасти стадо Божије, казујући им пзмеђу осталога: Ласите стадо Вожије, које вам је. предато, и надгледајте га не силом него драговољно, и по Вогу, нити за неправедне добитке, него из добра сруца\ НИТИ ка о да владате народом; него бивајте- углед стаду (I Петр. гл. 5. ст. 2 и 3). Свети апостол Павле поучава Тимотеја овако: Буди углед вјернима у ријечи, у живљењу, У љубави, у духу, у вјери. у чистоти (I. Тим. гл. 4. ст. 12); а Тита учн овако: У свему сам себе подаји за углед добријех дјела, у науци цијелост, поштење, ријеч здраву, незазорну (Титу гл. 2. ст. 7 н 8).

И који су нам ово правило еветог живљења прописали, они су сами и примјером евојим то потврдили. 0 Исусу Христу говори св. апостол и евангелист Лука у почетку дјела апостолских: Поче Исус и творити и учити ; о Јовану Крститељу свједочи сам Христос овако: Он бјеше видјело које гораше и свијешљаше (Јов. гл. 5 ст. 35). А свети ап. Павле о себи овако говори: Ја дакле тЛко трчим, не као на нешуздано; тако се борим, не као онај који бије вјетар; него морим тијело своје и т,рудим да како сам другима проиовиједају^и избачен не будем (I Кор. гл. 9. ст. 26 и 27). При том као што се сам Хрпсту саображавао, и њему у свему подражавао, тако је и ученике своје поучавао овим ријечима: Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за угжд (Филип. гл. 3. ст. 17). Климент Александријски у књизи својој (6-ој Стром..) вели: Тон сггк шти НК1Н (|ЦЖК( Пј)!(КГТ(рТ1, И И(ТИНШ( КОЛИ Б ож'('а [Л&ЖИТМК, которми И ТКОјЖТ-Ч Н оучит-ћ (ЛЖ( г8тк Е ож Г а". Какав треба да буде прави Пастир цркве Христове онасује св. апостол Павле у првој посланици својој на Тимотеја овако: Свештеник иресвитер треба да је без мане, једне жене муж, тријезан, паметан, шштен, гостољубив, вриједан да учи; не пијаница, не бојац, не лаком, него кротак, миран, не среброљубац; који својијем домом добро уиравља, који има иослушну дјецу са свакијем поштењем; а ако ко не умије својијем домом управљати, како Ле се моћи старати за цркву Ђожију! Не новокрштен, да се не би надуо и уиао у суд ђавољи. А валм да има и добро свједочанство од онијех који су на шљу, да не би уиао у срамоту и у замку ђавол>у. Тако и ђакони треба да буду шштени, не двојезични, не који много вина иију, не лакпми на добитак иоган, који имају тајну вјере у чисшој савјести. (I, Тим. гл. 3. ст. 2—10). Ми ћемо о свакој каквоћи ради бољег објаснења напосе говорити. I. Сештеник треба да је непорочан (т. ј. без мане). Под овим именом неиорочан иште Дух светп преко апостола, да би епископ или свештеник био чист од сваког порока — од сваке мане, и од обичних слабости људских и рђавих дјела; а на против тога да би свима добродјетељима украшен био. Овамо принадлежи п то, што исти апостол Титу цише: Киискоц илц сжштеник трсба