Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр, 406

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

буде праведан и преподобан (Титу гл. 1 ст. 8). Оба ова имена то исто значе што и неиорочан. Непорочан бити значи: не имати на себи никакве мане, него праведан и свима добродјетељима украшен бити. То исто значп и претшдобан биши , т. ј. означава човјека, који се свима силама стара, да се у добродјетељпма својим уподоби Богу. 2. Свештеник треба да буде само једне жене муж. Смисао ове изрике јесте тај, да би свештеник имао само једну жену. Но кад апостол вели, да свештеник има само једну зкену, то он тим неполаже закон, да сваки свештеник мора имати жену, и као да онај не би могао бити свештеник, који исене нема; но само вели, да може имати једну жену али да послије смрти жене у други брак ступити не може. Овако су сви вселенски сабори и св. оци ову изреку апостола Павла тумачили и саборно потврдили. 3. Свештеник треба да буде трезвен. Св. Златоуст тумачи ову трезвеност овако : Свештеник треба да буде без престанка на опрезу, да би стадо, које му је повјерено, у чистом и здравом учењу остало. И тако овдје Златоуст разумјева душевну трезвеност, т. ј. умјереност у јелу и пићу, јер од ове тјелесне зависи она душевна. Како на душевну тако и на тјелесну трезвеност опомиње нас Христос Спаситељ до доласка свога овим ријечима: да ваша срца не отежају ждерањем и иијанстаом ; а послије наводп: стражите дакле једнако и молите се Ђогу (Лук. гл. 21. ст. 34 и 36). 4. Свештеник треба да буде цјеломудрен. Цјеломудрен назива се онај човјек, који има разум свој у цјелости, ничим неискварен — не осхудан, —■ но сасвим доста тачан. Но овдје цјеломудрен значн човјека, који зна и може обуздати сваку страст, а особито тјелесну. По чему под именом цјеломудрености, разумјева се чистоћа и то не само у дјелима која се састоји, но и у мислима: јер од срца говори св. Писмо, излазе зле мисли, убијства, ирељубе, курварства, крађе, лажна свједочанства, хуле на Бога. II ово је што погани човјека (Мат. гл. 15. ст. 19 и 20). При том чистоћа ова треба да се показује и у очима и ријечима и у свима чулима и покретима тјелесним, јер св. Августин вели: II; (клдВитг, мкш ИД1ЛТ1 ЧНЈТИА нрдци, Л1Ц( Н( идмте ккУп^ и очж чи(тм^т!: н(1И[ТО( ко око К'кс'1'ннколгк егга ититлгш г(ј>^цн. Овамо прииада и то, апос^ол Титу

пише: Свештеник треба да је уздржљив. Овдјв' уздржљив, у пространом смислу не означава само> уздржање од јела и пића, но и од свију тјелесни наклоности и нечистих жеља. По чему уздржавање — као што тумачи Јован Златоуст у пространом смислу значи то исто, што и цјеломудрен. Пороцп цјеломудрености противни, као^ блуд, прељуба, и друга овом подобна тако су гнусни и мрски, да се у чину свештеничком никако трпити немогу. Зато ако би се о ком: клирику, који жели ступити у чин свештенички,, посвједочило да је пороцима противним цјеломудреностп одан, такав по правилима св. отаца морао би се за недостојна огласити; или ако би се тако што и о жени његовој посвједочило, може му и то препријечити ступање у чин свиштенички. А да би се свако могуће подозрење нзбјегло, то су св. оци удовим свештеницима и ђаконима забранили да у дому свом од женског пола никога држати немогу осим матере, рођене сестре и тетке. 5. Свештеник треба да буде побожан, и да има страх божији. Побожност и страх Божји апостол Павле уједно ставља: Да имамо вели благодат којом служимо за угодност Ђогу, с иоштовањем и са страхом (Јевр гл. 12. ст. 28). И у дјелима апостолским стоји: Побожан и богобојазан са цијелијем домом својијем, који даваше милостињу многијем људима, и мољаше се Ђогу без престанка (Д1ела гл. 10, ст. 2). Из овога се јасно види, да побожност означава човјека, који се одвећ Бога боји, и који га почитује. Побожност ова може се на два начина свршаватп: унутрашње и спољно. Унутрашња побожност састоји се у том, кад човјек с вјером, љубави и страхом моли се Богу, и Њему као Духу клања се духом и истином. А спољна побожност, која треба свагда из унутрашње да произилази, састоји се у томе, кад се ко прпљежно моли н тјелесно му се клања, кад слово Божије приљежно чита или слуша, и кад мнлостиљу дијели. Ова добродјетељ нужна је сваком Христијанину а по најприје свештеннцима, нарочито пак онда, кад пред лицем жертвеника Господњег свештенодјејствујући моле се Богу за све људе, и кад при свршавању св. тајана И обреда прпзпвају Духа сретог,