Branič

ОТР. 150. Б Р А Н И Ч БРОЈ. 2.

међународног права, и тиме јој припреми улазак, као равноправном члану, у интернационалну заједницу. Ма какви били дубљи узроци покрета, који је довео до садањег заплета, — по његовом е®екту овај покрет за европоке државе има значај поништења оних оингуларних основа. и темеља, који су појединим уговорима створени за мирни саобраћај са пределима Кинеске Царевине, а у исто доба и значај начелног порицања сваког међународно-правног положаја Европљана у. Кини. Садашњим дакле покретом у Кини наступила је опасност, Да се раскине и она мала и лабава међународна спона, тј. они поједини трактати, који још једино везиваху велике културне силе са кинеском царевином. Јер, сасвим у противности са Јапанцима, који свесно раскрстише са целом њиховом прошлошћу, Кина је, против својевоље, попуштајући спољњем притиску, мало попустила од њене прастаре искљученос-ти страних нација и отпочела ограничени саобраћај са цивилизованим државама. Али она никада није њене надувене претензије и Фикције напуштала; још непрестано замишља она себе за царство св'ета и стране народе још сматра, сходно њеној официјелној теорији за вазале. На овоме негираном држању Кине наспрам међународног права, ништа није променило ни модерно опћење међу посланствима. И ако данас страни посланици неће да се потчињавају оним церемонијама, које би их понижавале и које је још до скора од њих захтевао двор у Пекингу, то инак тај двор никако није јавно, пред својим народом, признао координацију страних сила оа Кином. Положај страних иосланика у Кини не иочива на самом међународном ираву, него на иривилегијама, ноје уговори садржавају, Тако је примљено и признато у Пекингу стално посланство Пруске, а тиме доцније и Немачке, тек 1861 год. уговором у Тијенчину. У овоме уговору изрично се осигуравају посланицима неповредљивост и сва првенствена права, која им по међународном праву припадају. Према томе један наиад на иосланика значи у Кини иросто један нарушај уговора, а не иовреду једне начелно иризнате норме мегђународног ирава; иначе би био онај уговор, који се односи на привилегије посланике, сасма излишан. Она представа о светости уговора, о обавези државе за једном дату реч, то у Кини не ностоји. Лаж, претворство и лицемерије припадају у толикој мери инвентару кинеске владине вештине, да њој одбацивање оваких политичких средстава не изгледа као морална одлика него као укора достојна слабост и кажњива будалаштина. Сваки напредак у међународном праву може се означити као напредак у свести о нужности верности уговорне. И у најстаријим временима било је државних уговора, којп су представљали неки тос!из У1УепсН, који би моментаним приликама одговарао и њима по-