Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 1.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 11

народа свога, II имена и опстанка његовога, и тај је правп гроб ф среће и напредка народног, зато што му он 'соботвеним рукама својима копа гроб, како вјери н св. цркви тако исто и на- ; роду своме. Та за нме великога Бога зар и она клста п ледена безбожничка рука те но видимо аветиње бсзвјерја, тс ужасне пропасти н несреће на.ше, која непрестано куца на нашим србским вратпма, зар ни то неможе да отвори и протре очн оннма којн су толико занешени и обчарани, неком надри тобож културом и цивилнзацијом, а боље рећн самол.ублзем и Дивљачком себичности. За кога то није доста, онда тешко ће слеђено и окорело срце такога гријешника моћи одмрзнути и одкравити; сви даљи разлози и доказивања, па п саме топле сузе св. матере цркве, која сваког празника и свакога богослужења гледајући тужно као мајка на рођену дјецу своју, призива свију нас у своја материнска наручја, да нас вјерне све подједнако иоучп, н својнм благим материнскпм савјетима посавјетује: како да л.убпмо и иоштујемо Бога оца више од свега другога, и како да се међусобно л.убпмо, поштујемо у сваком случају подпомажемо један другога, као што и јесмо сви ђеца п спнови је,шог пајмнлостивнјег оца небеенога. Сада ће те ви л.убезни моји, може бпти иомислнтн којп од вае, шта је овоме човеку какве се опасности, пропаст н несреће врзу по гла-ви његовој, од куд је то, и како то може бити ? Кад мн то неувнђамо? Ја ћу таком.свакомс укратко рећи ово: д<фп драгп брате почешће у цркву на молптву, пак онда још и добро п озбиљно промотри и проучн, и иа пољу у народу нашем, данашње стање п околност, владпње и поштовање и опхођсње у опће, пак онда ; Ферпм ти брате, ако и ти непомнслнш и не рекнеш оамном заједно : „Пронаст твоја о д тебје израиљу", па п кмко да пе, када сваким даном гледајућИ собственим очпма, ђе народ све впшс п више срл.а у евоју 0"евидну пропаст, које каквог нсвчл.алог новачења, помодности и шаренпла снољнога, поред толики п овако краснн п лнјепи обичаја моралностн, ношње и хал.пна наших србскпх ; и гледајући ђе млоги п млогп плниају у мору сваке поквареиости н сваког неваљалства, и непоштовања нн ссбе самога, а камол да поштује Бога, вјеру, цркву и старпјега свога : гледајући ђе са некнм подсмјехом, и као с презрењсм, пролазе мимо

цркву, у механе и дућане, а окрећу леђч својој св. матерп, цркви, оставл.ајући је као неко 1У1роче саму и празну нсђе.т.ом п другнм чразиицнма, за врјеме богослужења, н то ону св. цркву која је нама Србима највпше дала п учинила, више негол пком другом народу па зсмљи, која. нас је очувала до данас од коначне пропасти наше. Која нам је дала име понос и доетојапство која нас је однеговала и ваепитала, укратко рећи : која нам је дала све што смо имали до данас у овоме свијету. Не браћо, не, ми не смијемо нншта пред« поставнтн вјерн нашој и црквп, и нитко од нас пе сме рећи и помислитц посао ме је пречио, н имао сам пречега посла, пак нисам могао у цркву на богослужење пћи; не смијемо ми нн номислити на то: као да сам, п даћу пјшлог у цркву, новцем или у утворпма црквеннм, пак свеједно могу и да не пдем у цркву; то није све једно, јер све је мртво, а жива уста, и човек као најразумније божије саз.'1,ање само треба п мора да слави и хпали Бога створитеља свога. Истпна Бог, лнјеп.о је и пледгеннто, са добрнм прплозима подпомагати вјеру и цркву н остале по народ наш, главније цпјељи, али поред тога, одвећ је нужно н примером сам.и собом да и другпма млађима н сиромашннјог сталежа, да предходпмо п предњачимо, како у осталнм д)брнјем дијелпма тако п у поштовању и у пох.чђању св. цркве, прнмјер само утпче и уплпвише н то од паметннх, сгари и имућннје људи на млађе, простпје и сиромашнијег сталсжа. Зато дакле драгап љубезна браћо прегнпмо док је за раније, и срцем н душом пашом. Родитол.и око своје ђеце. и нодмладка, свештсницп и учптољи сзакп у свом звању и положају ; опћинарп нмућпп п памстнн, сваки час и у сваком кораку поучавајмо п показујмо и прпмјером поред осталог, нашима млађима како треба љубпти и попгговатп вјеру, цркву и народкост нашу србску, пак сви заједнпчки, оглсдајмо се добро на прошлост нашу, а проучимо добро садашњост народа. нашега; пак лијечимо и искорењујмо те све мане, ту прил.ппчиву б )лест, која се почиње укорењивати и приматн мођу нама, јер тако само одужићемо наш велпки дуг који смо дужни млађсм нараштају нашем, и пред Богом и пред л.удима, и тако само чека народ наш сјајна и славна будућност, н тако