Istočnik

Бр. 17.

ИСТОЧНИК

Стр. 413

наглатава много више од Исуса и Иавла идеални вечни живот, који се састоји у сазнању непосредног јединства са Божанством (идеално спасење). 0 тиме у вези стоји и то, што су Јованова мржња и презирање света много дубљи од Исусовог и Павловог. У њему се налазе први прецизнији покушаји метафизичке догматике хришћанске и он у овом погледу својим учењем о Логосу стоји под утицајем александријско-грчке филозофије. И даље развиће хришћанства одређено је овом филозофијом. Најважнија тачка у овом даљем развићу његовом је догма тринитета. Још је Павле учио, да Христос и после своје смрти, са онима који у њега верују, стоји у непосредној духовној вези и да он ту везу одржава преко Светог Духа. Ову своју улогу добија Дух нарочито, пошто је дефинитивно утврђена догма о божанској природи Исуса Христа и он стављен као друга личност поред Бога-Оца: Свети Дух на име прима тада на се потпуно улогу посредника између трансцеидентног дволичног Р>ожанства и људи. Али мало по мало и Дух добија све трансцендентнији карактер и на послетку и он постаје засебна трећа личност у Божанству, ма да он своју првобитну улогу иманентног принципа Божанства ни доцније не губи. Догма тринитета, вели Хартман, преотавља у историји развитка религијске свести 1едну од најважнијих етапа, она преставља неопходни прелазни ступањ између теизма и конкретног монизма, она је копча теистичке јеврејске прошлости са конкретно-монистичком будућности преко хришћанске садашњости. Јер по њему смисао те догме у томе је, што Бог-Отац значи вечну транценденцију апсолутног бића, Бог — Дух иманенцију, која је битно везана са овом транцендентношћу његовом а Бог-Син својом божанском страном саму ту битну везу између иманентног и трансцендентног, а својом људском страном инкарнацију т. ј. конкретну реализацију божанске иманенције у људској личности. Религијозни прогрес, који је учињен овим тринитарним појмом Божанства у упоређењу са јеврејским појмом Божанства лежи прво у изображењу јеврејског иманентног принципа Духа до у истини духовног принципа једног новог религијско-моралног живота и у признању овога принципа као равноправног са трансцендентним принципом Оца, и друго у изображењу јеврејског појма о синству Божјем до идеје о богочовечанству. Ово двоје чини тако велики прогрес у историји развитка религијске свести, да се даље развиће њено може надовезати само на те две идеје, за чије изображење, осим принципијелног и ако не конзеквентног напуштања становишта хитерономије, хришћанство схваћено као историјски постала доктрина (католицизам) има несумњивих заслуга, и ко хоће да реформише хришанску религију тај мора надовезати на ове идеје његове.