Jugoslovenski Rotar

rodne pravde, ali je istina i to da ona polako i sigurno ipak nasfupa. Kao u svim ljudskim fekovinama fako se i fu sve skreće kao na valovima, sad gore, sad dole. No i ako smo bez sumnje u ovo naše zadnje vrijeme porafnog zastoja i dekadense u dubini vala, a ne na njegovom vrhu, iskreno se nadam da će val vremena ! оре! podići međunarodnu pravdu i da će doći vrijeme kada će se i odnosi između naroda i drzava temeljiti na pravu a ne samo na pukoj sili.

САСТАНАК СЛОВЕНСКИХ РОТАРА

Поздравни говор гувернера 77 дистрикта Стевана К. Павловића на заједничкој вечери словена-ротара, учесника на међународној ротарској Конвенцији у Ници 9 јуна 1937.

Драга браћо и миле сестре, допустите ми да вас овако ословим јер се код нас, у Југославији, сви ротари и њихове супруге овако поздрављају, јер нема лепшег и нежнијег назива но што су брат и сестра.

Нећу вам крити, јер је један од првих услова за истинско зближење потпуна искреност, да сам са доста зебње помишљао на овај састанак знајући за сву преписку о претходним преговорима наших дистриктних гувернера. Било је са више страна извесних резерви које су очигледно биле само плод недовољне обавештености и непотпуног личног упознавања.

Па ипак, било је доста да се само једном састанемо, да се само мало боље упознамо, па да осетимо колико смо блиски једни другима, како нам срца бију истим откуцајима, да нам се открију наше широке словенске душе, да отпадну сви приговори, да нестане неспоразума, да се постигне потпуна једнодушност. Започето упознавање међу двојицом-тројицом у Монтреу, пуном природне хармоније, претворило се ево у чаробном декору ничанског поднебља у топло словенско братство.

Зар већ само ово није и сувише довољно па да се оправда наш вечерашњи састанак, да се и на делу види од колике је користи узајамно познавање на првом месту оних који су најближи једно другима, оних који говоре сличним језицима, оних кроз чије вене струји иста словенска крв, топла и генерозна. Јер како ћемо служити четвртом ротарском идеалу, међународном упознавању ако се не познајемо добро ми које је задојило исто мајчино млеко и зањихала иста заједничка колевка:

Зар не би био неопростими грех неупознати браћу који се потпуно разумеју говорећи сваки на своме матерњем језику, кад се са толико труда уче страни језици да би се са туђинцима могли споразуметиг

Знајући колико је тешка срца отсутан вечерас наш одушевљени гувернер, брат Владимир Белајчић, ја унапред уживам у његовој срећи коју ће имати кад му будем причао како смо, захва-