Književne novine

. |

\ w

\ , i | |

— LOMA O O DT a SKKRNIIŽEVIHINCIWINE —_——I—s-——_—

7? ·

Vo a [| O, "

— POVODOM PREMIJERE »POKOJNIKA« U BEOGRADSKOM NARODNOM POZORIŠTU —

Novim postavljanjem na scenu Nušićeve komedije »Pokojnik« vršem ie jedan zanimljiv eksperiment sa samim Nušićem. Problem kako danas izvoditi Nušića, da li tražiti jednu novu scensku obradu njegove komedije uopšte, i u kome smislu, istaknut je već na dnevni red. Pokušaj sa »Pokojnikom« na sceni Beogradskog na-– rodnog. pozorišta prvi je praktičan korak da se to na izvestan način i ostva– ri. Kao takav, on je nesumnjivo vredan pažnje, i znači rezultat koji treba uočiti, ali koji nameće i neka pitanja na koja je ne manie potrebno ošsvrnuti'se,

Da bi se čitav taj problem mogao pravilno sagledati, treba pre | svega utvrđiti koje su glavne odlike, koji ošnovni kvaliteti Nušićeve komedije. Prvi njen kvalitet je vrlo živa, skoro neobuzđana komika kojom je ona prožeta. Nušić, kao niko u našoj literaturi, kao malo ko u svetskoi komeđiografiji, raspolaže doista jednim izuzetnim nađahnućem za „komični efekt, neiscorpnom maštom da nađe i eksploatiše komični motiv, velikom okretnošću da zaplete komičnu intrigu i da je u komičnome raspletu i reši. Njegov duh nije uvek prvoga Kvaliteta, u njemu nema ponekad finesa, on je često' sirov i nedozreo, ali je uvek izvor neodđoljivog smeha. Takav Nušić je osvojio publiku čistom. nepatvorenom vrednošću svoje komike. Danas se taj njegov kvalitet ne može ni na koji način otstraniti iz osećanja i pojimanja koja publika ima za Nušićevu komediju. To je jedan kvalitet Nušićeve komedije koji danas nc treba potcenjivati, Vedro raSspoloženje u kome živi naš današnii svet traži motive da se zdravim smehom i manifestuje. A takav smeh je istovremeno i jedan plemenit odmor od gradilačkih napora svakog našeg čoveka. Zapažena je pojava da naša današnja publika neodoljivo želi da se smejući se zabavi. I ona se doista 8meje, u pozorištu, svakim povodom za smeh. I tu potrebu za zabavom u smehu Nušić još uvek može obilato da zadovolji.

Utoliko pre što ta izvanredna ma-– šta Nušićeva za komiku nije prazna od sadržine koja se za stvarnost ve-

· zuje. Nušić hoće ponekad da napra-

vi vic smejurije radi, da ga baci kao varnicu, ali uopšte i uglavnom sagledana, njegova komika nije apstraho= vana od stvarnosti, nije, dakle, apstrakcija i fikcija, majstorska veština u nekoj vrsti žongleraia duhom. Ona

· je sva obojena koloritom sredine, ona

ima njen dah, njen miris, njen ion, ona je sama sobom uvek jedan podatak o njoj. Redak je motiv kod Nušića koji ne bi nešto prisno, blisko, poznato otkrivao, koji ne bi bio odjek već viđenoga ili čuvenoga, doživljenoga, nečeg čemu smo se već negde i ne= kad mogli nasmejati. I to je drugi kvalitet Nušićeve komedije, Ona ije sva tipični odraz, u komičnome, karakterističnoga u našem čoveku i u situacijama u kojima on može da se

· nađe. Ona doista razotkriva smešno u

našoj sredini do juče. I to smešno koje smo svi zapamtili i od koga tragovi mogu i danas da se prate i nađu, zanimljivo je upravo zato što je tipič-

Naša djeca u narodnoj državi imaju i pravo a i mogućnost da se pod najpovoljnijim „uslovima nrazvijaju kako bi postala budući domaćini države. Literatura namjenjena toj djeci od velikog je značaja za njihov duhovni razvitak, a rad na dječjoj

· književnosti upravo je zato vanredno

odgovoran. VJ

Pisanje i izdavanje knjiga za djecu u novoj Jugoslaviji još je odgovornije nego pisanje i izdavanje knjiga uopšte, jer ta literatura ima udjela u formifanju lika malih građana naše zemlje, tih malih građana koji će upravo i poneti na plećima socijalističku zemlju koju izgrađujemo, a ko= ja je omogućena pobjedonosnom oslo=bodilačkom borbom,

Nekoliko pionirskih listova i veliki broj knjiga u izdanju državnih pre= duzeća ubjedljivo dokazuju da se u našoj zemlji pod narodnom vlašću uradilo na dječjoj knjizi više za nepune tri godine nego u staroj Jugo= slaviji za dvadeset godina, Pored izdavačkih preduzeća države i masovnih narodnih organizacija, u prvom redu omladinskih, rade još i privatni izdavači. Dok redakcije državnih i omladinskih preduzeća obraćaju pažnju na sadržaj, duh i književni kvalitet knjiga za djecu — a ipak izda-

_ ju i knjige koje bi trebalo revidirati,

— privatni izdavači izdaju dječju knjigu proizvoljno, po knjižarama se

· još uvek nalazi znatan broj dječjih

knjiga iz periođa stare „Jugoslavije,

koje su u velikoj većini izdavane pre-”

ma kulturnoj politici nenarodnih režima, a ne prema potrebama djece za pravom književnošću,

_ Pretstavnici malograđanske pedagogike i pedologije, a i mnogi pisci koji su pisali i pišu za djecu, htjeli bi da prikažu kako djeci nije pristupačna književnost o stvarnom i današnjem životu, kako djeci treba davati neku »specifičnu« dječiju tematiku, i da mašta ne može imati veze sa savremenom naukom. Međutim, naša današnja djeca ne samo što se pripremaju da nastave izgradnju naše zemlje, ona već danas, sa psihologijom djece, učestvuju u šživotu * aših narođa, osjećaju stvarnost i probleme naše stvarnosti, kao Što se strasno interesuju za minulu herojsku oslobodilačku borbu naših narođa, Aktuelna tematika, tematika koja odgovara stvarnom životu naših narođa pa i na– še djece, već je našla svoje mjesto u priličnom broju knjiga za djecu. Priče i pjesme o narodnooslobodilačkoj

_ protiv,

Milan BOGDANOVIĆ

no naše smešno. I zato Nušićeva komedija može da se spusti do lakrdiie, ali se, ne srozava u vodvilj, jer je realna. s

Osim toga, Nušićeva komedija, smejući se stvarima, neizbežno ih i ismejava, ona „kroz komično provlači satiričnu nit. ona niie onako bezazleno smehom razigrana kao što na prvi pogled izgleda, ona, kad više kad ma-– nje ima oštru dlaku, ona uvek kritikuje i uvek po malo osuđuje. To je komediia koja intimno odiše nekadanjom srbijanskom atmosferom, ona naročito blisko pojima i oseća srbijanski grad, manji i veći. do Beogra– da, koji je najčešće predmet njenog sadržaja. Prema tome, ona je u znatnoj meri i satira na Srbiju ranijih vremena i Srbiju u staroj Jugoslaviji, na njen gradski prestonički šivot, u svima oblicima. Ta satira je mnogo protkana beznačajnim ili malo značajnim motivima koji se vezuju za lične i lično ograničene komične pojave. Ali Nušićeva satira prodire i

dublje, zahvata i opštije i značajnije.

motive javnoga života, postaje u izvesnoj meri socijalna i politička. Nušić je kroz svoje komedije pretvorio u smešno, pa time izvrgnuo potsmehu i osudi mnogi političko-društveni motiv iz vremena nekadanie Srbije i stare Jugoslavije koji karakteriše društvene odnose i sistem uprave zemljom, režime, ljude u njima,

njihove naravi i njihov moral. Od malog birokrate do ministra, Nušićeva galerija tipova na vlasti i oko vlasti jeovrlo ispunjena. Tzv. srbijanska demokratija je kod Nušića vidna u naličju. Njene upravne ustanove. od opštinske sudnice do ministarskog kabineta, pružile su Nušiću izvrsne motive, koje on daje u smešnim oblicime ali i sa osetnom gorčinom. Nušić je oštrim okom lovca negativnih pojava, zapažao i one koje karakterišu i društveno-ekonomsku stranu samog životnog sistema. Specifični oblik.

građansko-kapitalističkog poretka ni-

je u Nušiću imao potpuno određenoga kritičara, ali ie njegova komediia

zato ne manje živa slika naličjia si'stema. Od malog ćifte do krupnog kapitaliste iz čaršije, od zelenaša do bankara, Nušić je video faktore i osetio njihov teret u javnom i narodnom životu. Od sitnog senzalstva do krupDne korupcije, koja se ukorenla u samim vrhovima države i društva, Nušić je video bolesti koje poredak u sebi nosi. Nušić nije bio bez sluha ni za duhovne oblasti života. Prosvetu. školu, kulturu u obliku u kome ih ije nekadania državna i društvena politika uslovljavala i organizovala, Nušić nije mnogo trpeo. Zanimljivo je, isto tako, da nije imao mnogo nežno-= sti ni za crkvu i religiju. U svim tim oblastima Nušić je nalazio obilnu komediografsku građu i on je te izvore

Izložba slikarskih radova jednog češkog umetnika

—I:i—ISK=—KM——E——

'U red kulturnih manifestacija neophodnih za međusobno upoznavanje i zbliženje bratskih slovenskih naro= da, spada i izložba slika češkog umetnika Vojtjeha Sedlačeka, koja je ovih dana otvorena u Čehoslovačkoj čitaonici. Izložene su četrdeset četiri slike, uglavnom «grafike, iz raznih epoha umetnikove tridesetogodišnje stvaralačke delatnosti.

Sedlaček voli slobodnu prirodu svoje otadžbine. Svi njegovi motivi uzeti su sa njiva i pašnjaka, ornamentisani skoro redovno živim linijama konja i ljudskih figura. Svi njegovi radovi, kroz koje provejava jedna topla lirska

Staro

borbi i izgradnji zemlje (Branka Ćopića, Mire Alečković, Arsena Diklića, Voje Cariča i drugih), prevedene ı nii-. ge o borbama naroda Sovjetskog Saveza, popularne knjige iz nauke (prevod Iljinovih knjiga, »Pajna otečenog prstića« od M. Kubovića, »Putovanje kapi vode« od-J. Houšeka i slične) i pored mjestimičnih nedostataka pretstavljaju značajan prilog za pravilno vaspitanje djece. Ipak, ako se broj knjiga ove vrste uporedi sa onima koje obrađuju teme iz bajki, može se konstatovati da pretežu bajke, i to bajke onakve vrste koje su lišene prave inspiracije i sadržaja, a koje ne odgovaraju našoj djeci. Razumije se da bajke uopšte i priče o životinjama ne treba odbaciti. Razumije se da treba razvijati stvaralačku maštu djece. No kakve bajke davati djeci, i na kakvoj osnovi razvijati maštu? Sama izmišljotina još nije poetska bajka, vještačka infantilnost je uvreda za dječju dušu, a mašta koja se ne zasniva na životu nego na preživelim fikcijama nije stvaralačka mašta, ' Razumije se da nije dovoljno da se pisac samo prihvati aktuelnih tema, makar i imao dara. Ta tema 003 biti umjetnički obrađena. umuljelničae istinita i prisna upravo dječijoj duši. Pisac za djecu mora ne samo biti pravi književnik, nego mora poznavati djecu, i to našu djecu, djecu nove Jugoslavije. U bivšoj Jugoslaviji objavljivanć su često knjige za djecu od pisaca koje inače niko nije objavljivao, kao da je dječja literatura obavezno niže vrijednosti. A ta malograđanska literatura tretirala je dijete kao biće kvalitativno niže vrste od čovjeka, kao biće s kojim treba razgovarati nekim maloumnim jezikom,

prikazivati mu komično i fantasti-

čno ono što je ozbiljno i stvarno, kitnjastim i praznim frazama nazivati ono što ima svoje pravo ime. Time se izazivao nestvaran, lažan i štetan odnos djeteta prema stvarnosti, Nije

bilo nikakvo poetiziranje, već, nabanaliziranje stvarnoga i ljudskoga. Tom malograđansškom maniru i toj bezsadržajnoj šemi nije više mjesto u savremenoj našoj dječijoj literaturi, Djete ni ranije nije bilo ona~

. a,

Vojtjeh SEDLACEK: Vađenje krompira,

nota, jedna diskretna nijansa roman–tike, dati su u jednome dahu, sa velikom lakoćom i vrlo vešto. Deluju veoma prijatno i odaju iskusnog majstora, dobrog crtača.

Šteta je jedino što su izložene isključivo trenutne impresije, reporterske pribeleške, bez jasnog odnosa umetnika prema životu, prema čoveku. To su nezavršene skice koje pretstavljaju samo građu za dela više umetničke vrednosti.

I pored toga, izložba slika Vojtjeha Sedlačeka dobro je došla, kao prilog za stvaranje uviđa u savremena stre= mljenja čehoslovačke umetnosti.

OIR

Jedan pokušaj interpretacije Nušića

nešteđimice crpeo, potkrepljujući motivima otuda komiku svojih komediografskih sadržaja, ali ih i satirički obrađujući.

I ta satirična žica njegovih komedija, taj njihov treći glavni kvalitet. ustvari i pretstavlja ono što je u njima najsadržajnije i najtrajnije. Ona je doduše provučena kroz donje tkivo samih komedija, tako da je skoro maskirana »glancom« komike odozgo Ali je taj satirični element ipak tesno utkan u čistu komiku, tako da samo u tome spoju komičnoga i kritičnoga znači, vredi i može da utiče. Očišćen od te glazure, izdvojen iz blistavosti spolja koja ga, kroz smešno. čini privlačnim i prihvatljvim, on ostaje razgolićen, kao očerupana šarena ptica. I prestaje onda i da deistvuje. I upravo ovde i nastaju motivi za diskusiju u pitanju da li treba, i kako, Nušiću davati novi scenski vid.

Po mome mišljenju, tu se ustvari manje postavlja pitanje same Nušićeve komike, koliko problem kako tu zapaljivu materiju na sceni srazmerno primeniti, u kojim granicama je držati. U ranijim godinama, i sve do rata, bila se već utvrdila praksa da se Nušićeva komedija, u kojoj pokatkad ima i vulgarnih elemenata, sasvim vulgarizira, da se pretvori-u golu, drastičnu lakrdiju, da se čak i trivijalizira. Kako Nušićeva komediia pruža izobilje efekata glumcu da kod publike »upali«, to su ih glumci i pozorišne uprave sve više i zloupotrebljavali. I kad se danas govori da Nušića treba, u novoj interpretaciji, podići i sadržajnije prikazati, ja mislim da ije tu prvenstveno, ako ne i jedino, u pitanju da se njegovoj komici omogući da deluje u svojim prirodnim granicama, onim svojim zdravim i blistavim efektima koji kalorično dejstvuju, ne dopuštajući joj da postane hrana za klovnovske apetite tzv. nušićevskih glumaca.

U novom postavljanju na beogradskog teatra Nušićevog kojnika« ta težnja je jasno i efikasno ispoljena. I to je nesumljiva pozitiva režije. Reditelj (H. Klajn) uložio je sav napor da iskoreni stare navike nedopustljivog lakrdijanja sa Nušićem, i u tome naporu je doista i uspeo. Nušić je izvrstan budilac dobrog raspoloženja i smeha kojim se ono izražava i bez cirkuskih trikova, koji više golicaju ljude na smeh, nego što ga prirodno i spontano izazivaju. Bilo je zato doista ugodno videti kako se komičarske vrednosti izvesnih naših glumaca, očišćene od sumnjivih dodataka nižeg ranga, oslobođene svakog lakrdijanja, podižu na viši stepen i rastu u novi, bolji kvalitet. I tek kroz prikaz koji ostvaruju glumci takvog kvaliteta može da se oseti i pojmi prava i puna vrednost Nušićeve komike, U takvoj glumi, što će reći u takvoi scenskoj stilizaciji, ona dejstvuje svojim čistim elementima, bez šaržiranja koji je iskrivliuju i pretvaraiu u kreveljenje. I u tom pogledu, »Pokojnik« u ovoj novoj režijskoji koncepciji može da se istakne kao vrimer. scenu »Po-

DISKUSIJA O KNJIŽEVNOSTI ZA DECU

Vuk PAVIĆEVIĆ

kvo kakvim su ga neki dječji pisci smatrali, a današnje dijete u našoj novo] stvarnosti postalo je drukčije, i pisac mora vrlo ozbiljno da promisli kako da mu priđe.

Cak ı naši najbolji pisci za djecu nisu još uvijek našli pravi izraz i pravi stav prema djetetu. A u mnogim knjigama koje izlaze ili se nalaze po knjižarama ima elemenata potpuno tuđih podmlatku naših naroda.

Da se osvrnemo ukratko na neke predratne dječije knjige koje se još povlače po knjižarama i antikvarnicama. Veći dio te literature je toliko slab, a pretstavlja pravu moralnu trulež koju je davno trebalo enerBično ukloniti kako ne bi trovala zdravu dušu naše djece. Tu mislimo na knjige o »dobrom ponašanju«, na slikovnice i razne avanturističke priče i romane. Bvo kakav je moral jedne od tih knjiga. Mala stanična lokomotiva (Ćika Andra »Želje male lokomotive«, Beograd god...?), e dosadilo povlačenje po samoj stanici, htjela bi malo visina, uspona zelenila i dalekih vidika. Ali prije nego što se osmjeli na

kojoj je

put, hoće da vidi kako žive oni koji se ni- ~

jesu uležali. Velika lokomotiva, koja prolazi hiljade kilometara na pruzi Đevđelija —Ljubljana, kaže da je nesrećna što mora ići na daleka putovanja i vući teret, ali je ipak teši to što je više nesrećna ona koja vuče teret uzbrđo. Signal je »umoran, umoran da mu se već ne Živi« jer je uvijek'na straži, a most, preko koječa stalno tutnje vozovi, htio bi da skoči u vođu i izvrši samoubistvo. Stanici je život »gorak kao pelin, a duša uvela kao suhi cvet« od tog vražjeg ljudskog meteža. Kud će, šta će sad mala lokomotiva? Pravo u ložionicu, da se tamo zavuče i ostane, jer je vidjela' da treba biti zadovoljan onim »što tl je Bog dao«., U naše vrijeme, vrijeme heroizma [ savlađivanja nesavladljivog, ovakve i tada loše knjige, koje su služile stvaranju pokornih slugu, zaista su nedopustive.

Veći dio slikovnica srećom zauzimaju slike, pa nema mjesta za duge priče i »naravoučenija«, ali ipak Ima dosta mjesta za neukusne, glupe i često pornografske stihove. Jer dok su djeca Čika Andre dobra kao anđelčići to djeca u slikovnicama D. T. Vragobe (Mlin, U gol, Četiri godišnja doba) »vole jesti finu, bilo koje vrsti sladku tjesteninu«, ona znaju da »gđde pogače ima, tamo je veselje«, ona provođe čitavu gođinu samo u igri 1 zabavi, ne znaju za rad. Pogotovu »... pucice zgodne« zabavljaju se »lijepo cljelo prije podne« 1 pritom sigurno ne vođe računa o vremenu kao ni ovaj »pisac« o čistoći jezika.

Nije, mislim, nužno govoriti o avanturističkim romanima i pričama o »egzotičnim« narođima. Namjena koju takve knjige imaju u buržoaskom društvu jasna je:

treba ~

djecu uljuljkivati lažnim pričama o životu Indijanaca (»Među iIndijancima«, izdanje knjižare »Skerlić«, Beograd,), da se ne bi zainteresovala za stvarni život svoje sredine; treba ih upoznati 5 »egzotičnim narodima« tako da im bijeda i zaostalost urođenika postane simpatična i interesantna, a ne da izazove u njima osjećanje protesta, Jasno je zašto se u tim knjigama ne govoX ri o raznim sredstvima kojima su preci đdanašnjih »branilaca civilizacije« »civilizovali« američke urođenike. Jasno je, đalje, da knjige o pustolovnim i kaubojskim doživljajima (»Čarlstonski zatočenik«, »U balonu iznad divljeg zapada«, »Kauboje i 51l.,, izdanje Vinka Vošickog, Koprivnica) mogu samo negativno uticati na djecu, One su tuđe našoj kulturi u kojoj je istina najveća obaveza.

U ovom članku ne mislim negirati sve ono što je u oblasti dječje literature kod nas stvoreno u prošlosti. Za djecu pisali su stihove i takvi veliki pjesnici kao Zmaj i Župančić, Govorim o tipično buržoaskoj književnosti za djecu, koja je preovladavala u periodu između dva rata. No ako bi bilo nerealno zahtijevati od buržoaske literature da bude bliska socijalističkom duhu, ipak se može očekivati od pisaca i izdavača u novoj Jugoslaviji da povedu više računa o novoj stvarnosti i duhu preporođenog naroda... A broj knjiga iz kojih veje zadah negativnog neduha prošlosti još je velik. U nekim se još uvijek osjeća miris kadionice i prst boga, božjih ugodnika i sudbine, i namiera da se preko takvih priča da izvjesna pouka, često je toliko kompromitova= na sižeom priče i njenim »junacima«, da ispadne veća šteta nego korist. Takav je sličai na primjer, sa pričama »Kažnjeni tvrđica« (u zbirci »Slovenske priče narodne« izdanje »Prosveta«, Beograđ, 1948) i »Siljan Štrk« (isti izdavač i godina) koje, jako su uzete iz naroda, po mnogim momentima, a naročito po bibliskom rječniku otkrivaju ako ne svoje kaluđersko porijeklo, a ono kaluđersku redakciju. Ovo oživljavanje neba i nebeskih garanta morala u današnioi nažoj literaturi za djecu mi ne možemo smatrati samo kao anahronizam, već kao jedan ne-

; ,

Jedna scena iz »Pokojnika«

Ali ta koncepcija, idući za namerom da spasava Nušića od srozavania u vulgarnost, ispoljila je i izvesnu težnju ublažavanja same Nušićeve komike. I tu se stvar doista može diskutovati. Reditelj je, prikazujući ovu Nušićevu komediju, očigledno želeo da da njenu pravu vrednost, onaj komični polet kojim je ona prožeta, sekundarno postavi, da bi na prvi plan izvukao „ozbiljnije sadržajne elemente koji ispod nje leže. On je hteo da u izvesnoi meri ublaži žive, varničave komične efekte, koji privlače na sebe neposrednu pažnju gledaoca, da bi pred njega istakao ozbiljnost satiričnoga motiva komedije i naveo ga tako da ga primi u punoj njegovoj težini. Ali tu odmah i neizbežno nastaje jedna opasnost: na taj način se Nušićeva komedija, jasno i neophodno, pretvara u izvesnoj meri u dramu, i samim tim najednom «#Đpostaje siva, mlaka i troma. U slučaju »Pokojnika«, takvo skliznuće u dramu može se vrlo lako dogoditi, jer je to Nušićeva komedija koja je najoštrije satirično akcentovana, gde se satira ne oseća kao neka vrsta »kontrabande«, već je bezmalo sama po sebi u prvome planu. U jednome prikazu koji bi to hteo još i da potencira, »Pokoinik« može i neosetno da se pretvori u »Pučinu«, što će reći da se od jedne dobre, trajno žive Nušićeve komedije, preobrazi u jednu od onih Nušićevih drama koje danas doista više ne postoje. Jer Nušić zacelo nije imao ni ton, ni maštu, ni misao za ozbilinu dramu, koja je, kad se na njoj i okušavao, uvek delovala beživotno, besadržajno, bezuticajno.

Prolog u »Pokojniku«, koji daje apriorno objašnjenje čitavoj intrigi komedije, već je prilično i sam štimovan kao drama. Nušić je to vrlo dobro osetio i zato je u takav prolog uveo jedno izrazito komično lice: jednog Rusa emigranta, neku vrstu famoznoga »Serjože«, da, iako u situaciji koja se skoro tragično nagoveštava, deistvuje komično i da ne dopusti da gledalac izgubi osećanje da prisustvuje komediji. U današnjem slučaju, reditelj je u prologu svaki komični akcenat te uloge izbrisao, i taj prolog, ovako uozbiljen, doista dejstvuje nenušićevski, kao neka vrsta ibzenovskog teatra bez Ibzena, što će reći, kao kočnica na raspoloženje publike. Po mome mišljenju taj prolog doista pretstavlja izvestan problem u prikazivanju »Pokoinika«. On se oseća očigledno veštački nakalemljen. Osim toga, za mene je on ustvari izlišan. On unšpred objašnjava stvari koie kroz dalji razvoj komedije sve i tako postanu potpuno jasne. Prema tome. moglo bi se doista pitati da li je on potreban. U tonu koji mu je dao Nušić, on je za komediju, jako nategnut.

ı novo u dječjoj književnosti

svjesni ustupak društvenom stanju koje je iza nas.

No, dok je »Prosveta« dala mjesto pričama u kojima stradđalnici okreću oči k nebu, »Nopok« je, u riječi i slici, prikazao miropomazanika neba kralja. (Š. Pero, »Mačak u čizmama«, 1947.) Radi pouke da je »prijatno uživati nasleđenu očevinu, al' je bolje posedovat uma svoga imovinu« djeca u ovoj knjizi čitaju o kralju koji udaje ćerku za markiza, pravi poklone u najljepšim odijelima, a pođanici ga uvažavaju i me usuđuju se da dođu u goste tamo gdje je on prisutan.

Da li treba odbaciti bajku uopšte? Ne. Sjetimo se koliko je značaja realista Gorki davao bajci. Ali ima razlike između bajke koja je poetska transpozicija plemenitih želja naroda, sna o sreći, o slobodi, i snazi, i bajke koja glorifikuje klasnu vladavinu i mo'narhiju. Ako je unošenje mistike u moralne probleme štetno, misticizam u pričama o narodnooslobodilačkoi boyrbi svakako je deplasiran. A čak i u priči našeg istakmutog i naprednog književnika Skendera „Kulenovića »Bajka o Gospavi — sitnoj oskoruši« (u zbirci »Sunčanom stazom«, izdanie Udruženja književnika B. i H.„ Sarajevo, 1947) jednu od glavnih uldoga igraju knjige starostavne »što leže pod zemljom, pod sedamdeset, i sedam. debelih škriljas. One su inicija= tor koji poziva narod da se složi i

pruži otpor osvajaču, »U blago se neuko ugledajte, koje se zbija u hrpu pred vukovima« kažu knjige, a glas -iz naroda, tražeći smjele borce koji će izvidjeti neprijatelja, viče: »Ko će biti provlačniji od tvora, poskočniji od sme, mudriji od lisice, sitniji od lasice, slobodniji od budale kojoj je more do koljena..« Nema sumnje da je pogrešno pružati djeci mješta gdje se najsvjesniji borci upoređuju sa budalama koji šu »hrabri« zato što nijesu svjesni opasnosti, gdje se i načava svjesni heroizam sa vim srljanjem u opasnos starostavne mogu upoređiy sa stokom, izjednačavati„ votinjsko društvo, to”

, “ U obliku koji je dobio u ovom sada prikazu, on je potpuno suprotan materiji komeđije kao takve. Prema tome, ako prolog izaziva neku dvoumicu, ona se javlja u pitanju: da li ga možda ne bi trebalo sasvim brisati. Meni se čini da bi to bilo mogućno, bez štete po celinu komedije i za dobro razumevanje Mmjene intrige, a samoj komediji nesumnjivo u korist. Pretvoriti ga, međutim, u jedan punodramski čin, smatram da nije rešenje koje ide u prilog Nušiću. Prolog na ovaj način od početka daje samoj komediji jedan daleko ozbiliniji ton no što ona to prirodno dopušta, a tempo njene radnje, njen unutrašnii ritam stavlia u »ralenti«, tako da se kretanje komedije sve do kraja, oseća nekako usporenim i otromlienim. I tek u poslednjem činu, gde Nušić, kao u retko kojoj komediji, đaje rasplet upravo ma;jstorski živim i dinamičnim ritmom, prikaz se oslobođio onog pritiska kojim ga je prolog opteretio. I tek se tu u punoj meri osetila sva vrednost redđiteljeve budne pažnje da Nušićevu komiku odbrani od spuštanja u burlesku. Ona se fek doduše otela od njegovih težnji da je pomalo sputa i obuzđa. ali je ni on zato nije ispustio iz ruku. da bi se srozala u lakrdiju.

Prema fome, novo postavljanje »Pokojnika« treba gledati kao ozbilian pokušaj da se Nušić vrati na scenu u svojim pravim, neiskrivljenim vređnostima. Rediteli je faj problem

pravilno shvatio i uglavnom ispravno i postavio. Ali je u primeni svojih shvatanja bio i nešto prestrog. Čuvajući Nušića od zloupotrebe, on ga je pomalo čuvao i od njega samoga. A ovo nije ni potrebno, niti je za Nušića celishodno. Ne treba sprečavati Nušića da svim svojim komediografskim kvalitetima deluje na publiku. On nju zasmojava, ali tim smehom ie istovremeno obodrava, razvedrava. životno potstrekuje. Ali kroz taj smeh on joj isto tako kazuje i mnogu tešku i gorku istinu o stvarnosti jednoga vremena, stanja i sredine, o dru= štvenoj stvarnosti bivše Jugoslavije, koju ona, bez tog komičnog i neodoljivo smešnog oblika u kojima ih on servira, ne bi bez izvesne ravnodušnosti, pa i dosade, primila.

rost, ali tu mudrost ne treba današ davati djeci. No. dok su knjige starostavne tribut nepravilno shvaćenoj fantastici u knjizi za djecu, velika Titova ruka, koja se sa Neretve pruža preko sedam gora i voda | spasa= va Gospavu ispred čeljusti vukovaNjemaca u istoj priči S. Kulenović: služi kao primjer dobro shvaćene fantastike, jer se u njemu spajaju i poe zija i istina. Ne radi se dakle o tk

me da se iz knjiga za djecu izbac. svaka fantastika, još manje poezija, već mistika koja nema veze sa stvarnošću; a prava poezija uvijek govori istinu o stvarnosti, iako na svoj način i svojim sredstvima. \

Znatno mjesto u našoj dječjoj literaturi zauzimaju knjige o životiniama. Životu i gajenju biljaka posveće= na je vrlo korisna i zanimljiva pisana knjiga N- Nadeždine »Čuda na leiamax« (prevod s ruskog, »Nopok«, 1947). lako ne sasvim striktno, knjige o životinjama mogu se podijeliti nh dvije grupe: na one čija je osnovna namjena da upoznaju djecu sa životiniama i prirodom u kojoj žive i na one koie govore o životinjama, a pisac misli prvenstveno na ljude. Iz prve grupe. kod nas je objavljeno nekoliko knji= ga u kojima se prirodni interes djece za životinje zadovoljava koliko inte resantnim opisima, toliko i stvarnim. naučnim znanjima. Tu dolaze: Vitalij Bijanki »Šumske novine«, K. Čukov-

ski, »Doktor Jojboli«, Siton Tomp-.

son »Vinepeški vuk«, (sve u izdaniu »Nopoka 1947« godine), Prišvin »Lisi= čin put« (izdanje Nakladnog zavoda Hrvatske 1946.) i divna Prišvinova zbirka »Priča iz životinjskog svijeta« (izdanje »Prosvete« 1946 god.) itd. Za dječie pisce oduvijek je privlačnu te-

mu pretstavljao duševni život i rad_

životinja i pišući o njima pisci su

često, da bi bili djeci interesantniii,

gravili krupnu grešku identifiku. uševni život i rad životinje i čovjek

Dobra strana pisaca koje smo m čas pomenuli, a naročito Biji

i Prišvina, jeste, pored ostalo#, i to što ne zapadaju u grešku antropomorTiziranja vjeka,

životinje i zaologizirania čo-

Og r i proizvodnje i tome, gledajući

' e: a )

ZOVE } li tka, O,