Književne novine

ИДЕЈЕ НА ДЕЛУ

Дијалог о Крлежи

КО бисмо ову расправу“)

што се приближује огледу

и овај оглед што личи на

расправу писали методом

Е оног лијепог Теновог покушаја да се прикаже Балзаков стил, имали бисмо много примјера на располагању да покажемо како је Крлежа одбијао читаоце. Сентименталне госпођице, ревносни читаоци романа госпође Мир-Јам и „Риналда Риналдинија“ нијесу у „Три кавалира госпођице Меланије“, „старомодној приповијести из времена када је умирала хрватска Модерна“, налазиЛи довољно суза и уздисаја, а поред тога та им се књига није чинила ни чисто умјетничком, јер писац већ на самом почетку иронише на рачун прејасне — надвојвоткиње када пише: „Остао је глас у народу, да је надвојвоткиња горе у шуми званој „Сјеверуше“ дала уставити екипажу и пошла у грмље ваљда да набере ђурђица....“ (Подвукао Р, Р.) „Вучјаку“, „малограђанском догађају у три чина“, већ на другој страници налазимо мртваца. Горњоградски патрицији и њихове супруге, са растројеним живцима, бочицама валеријана и веронала у ноћним ормарићима, варалицама под кровом, самоубицама међу прецима и малоумницима у потомству, бијеснили су при сваком помињању Глембаја, јер је стара истина да ружне особе мрзе огледало. М није чудо што су Крлежу презирали они које је разот. кривао у својим дјелима, јер се њему може рећи оно што је неко рекао Золи: „Ви имате једну велику ману која ће вам затворити сва врата: ви не можете ни два минута разговарати с глупаком а да му не ставите до знања да је глупак“, У оно доба Шкрлчеве Хрватске његов глас је одударао од осталих својом оштрином. Модерна се угасила, а новог покрета још није било, У теорији је углавном владала збрка, Чак много касније, послије рата, Мачек је замјерао хрватским писцима што не пишу као Шеноа. Клерикализам је био врло снажан и 1934 „Јеронимско овијетло“ напало је Крлежу, због његовог писања, на овакав начин;

„Увијек је међу кришћанима било отпада од Бога. Имаде их и данас код нас. Да само споменем пјесника Крлежу који се на најбесрамнији начин изругује Блаженој дјевици Марији и Кристу“,

Не може се замјерити господину Мачеку што се није разумио у књижевност и што је препоручивао да се у двадесетом вијеку пише као Шеноа. Не може се замјерити ни „Јеронимском свијетлу“, које већ одавно не свијетли, што је култ Блажене дјевице Марије стављало изнад култа истине. Али може се 3амјерити многима другима, који због неких очевидних недостатака негирају читавог Крлежу.

У „Књижевним новинама“ број 54, године 1952, објављен је његов одломак из дневника под насловом „Излет на омладинску пругу БрчкоБановићи“. Поводом тога имао сам дискусију са једним колегом, коме се не може порећи ни култура ни добронамјерност. Отворио је новине и показао ми пасус у коме пише:

„Као старе, посивљеле и олињале магарице, све у блату и 'у рушевинама, ту клече уморне и блиједе црквице на самрти, под мрачним и сивим _ вјетровима што свирају са Коњуха и Мајевице“. | Ето, молим вас лијепо, како пише тај твој Крлежа, Њему су цркве као магарице (ја нисам клерикалац, то да се зна; ријеч је о поређењу), за њега цркве клече, и оне се налазе „под сивим вјетровима“, пазите, молим вас — „сивим вјетровима“, као да вјетар има боју

и као да је непомичан па стоји као,

таваница а лод њим црква, Одговорио сам да прије свега тај

„мој _ Крлежа“ није мој него наш, да се може звати наш јер за то има и књижевног и политичког

оправдања и да је у тридесетак књига направио барем хиљаду поређења, па ако од њих једно не вриједи, то још не значи да он нема смисла за поређења. Чехов је био мајстор форме и брижљиво је његовао реченицу, па је ипак у оној причи када сељак гони вола на пазар написао: „Воз је стајао и није се мицао с мјеста“. Ни то, јасно, не значи да он није имао осјећај за плеоназам. У „Дјелу Артамонових“ жена је легла у хаљини али се ују" тро свеједно облачила.

— У реду, примам ту одбрану као дјелимично увјерљиву. Али, молим вас лијепо, — наставио је колега зар је то књижевни језик којим се он служи» Он је затровао наш језик германизмима који су се у загребач-

јЕ

кој средини одомаћили, Шта ће му све те хаузмајсторице, фрајле, васерлајтунги, _ хаустори, динстреглмани и сличног Зашто он никада не каже надахнуће него увијек пише инспирација7 Зашто интензивно кад може снажног Зашто фантастично кад може чудноватог Зашто илузија кад је љепше обмана» Зашто у „Великом мештру свију хуља“ пише фантастични цимер кад се може написати необична соба» Зашто инфантерија кад може пјешадија; Зашто реализирати кад. може остварити» Зашто употребљавати километарску и ружну ријеч пресумптуозно кад се лијепо може написати вјероватно 2

— Слажем се с вама да Крлежин језик није беспријекоран. Он је радио грозничавом брзином. Кажу да је драму „У агонији“ написао за једну ноћ, Неке опширне полемичке текстове _ диктирао је директно У машину, За поезију сам каже да није водио рачуна о томе хоће ли његове пјесме одговарати неким утврђеним нормама, Мислио је више на

РАДОСЛАВ РОТКОВИЋ

оно шта ·има да каже него на то како да каже. Али то није најважније, Милорад Шапчанин имао је језик, што се каже „као суза чист“, па је свеједно безначајан писац. —_А „Баладе Петрице Керемпуха“ > Коме служи поезија коју нико не чита 2

— Мислите да се заклонио иза дијалекта, да би изгледао неразумљив и да би га неко због тога назвао дубоким» Таквих случајева је било код нас а има их и данас, Само, желио бих. знати како би Петрица Керемпух изгледао у фракуг

— Смијешно питање. Није ријеч о фраку него о дијалекту.

— Није то омијешно питање. Фрак носе господа а Петрица није господин него сељак, Интелектуалац каже пресумптуозно а Петрица не зна за-те ријечи као-ни- за фрак, И као што његова одјећа мора одговарати његовом друштвеном положају, то исто важи и за његов језик. То је средњи вијек а онда се није говорило као данас ни у Загребу а још мање у неком загорском селу. Матија Губец у говору побуњеним сељацима није могао наводити Маркса, јер се тај још није био ни родио. Порицати „Баладе“ због језика значи порицати читаву дијалекталну _ поезију. Није мали број вриједних дјела која се не могу преводити на стране језике. „Вијенац“ губи поезију при превођењу, па је ипак генијалан спјев, А има дјела која треба преводити и за домаћу употребу. Гонгорине „Самоће“ и „Причу о Полифему и Галатеји“ преводили су са шпанског на шпански, а „Сонате“ Ваље — Инклана једва су разумјели, због компликованих метафора. Шпанци се међутим нијесу одрекли тих писаца него их и данас цијене. А ако би „Баладе“ требало преводити са хрватског на хрватски да би ђацима биле јасне, то још није доказ да нијесу умјетнички вриједне,

— Слажем се да се не може негирати дијалектална поезија, али ја не гледам тај проблем засебно. Треба то повезати са оним безбројним њемачким реченицама у „Глембајевима“ и осталим драмама, То је показивање знања страног језика. Шта ће му све оне њемачке па и енгле-

ске и француске реченице Он је ионако био принуђен да све што је потребно у тим драмама каже нашки, Њемачки текст би се могао отстранити а да драме остану сасвим _ разумљиве,. Мажуранић у „Смрти Смаил-аге“ приказује Турке али им није ставио у уста турске него наше ријечи, А онај гуслар пјева: „Оде шапат од уста до уста — Тер сад пјева. по Косову сл'јепац: Рђа бјеше Ризван-паша силни“, и то никоме није чудно, јер се друкчије не може. И Хамлет на нашим позорницама не говори ни дански ни енглески него нашки, Рабле у Винаверовом преводу употребљава наше народне пословице, нако никада није ни чуо за њих, па је то исто логично, Морнари у „Мартину Идну“ Џека Лондона говоре „ча“ и „Ттди си“, па је и то природно, Када владика Данило чита писмо подгоричког везира, он га не преводи него цитира дословно; „Селим везир, роб роба свечева“ не на турском него по црногорски: „Од владике и свијех главарах Селим паши отпоздрав на писмо“ иако је јасно да везир као ни паша не зна шта је то отпоздрав ни шта је то писмо, па је и то увјерљиво. То је једина могућност. Како би то изгледало када би Данило читао турски текст па га онда преводио или када би Хамлет на нашој позорници говорио дански а гледаоци држали слушалице на Ушима као делегати у Уједињеним нацијама и слушали превод» То би била глупост. И каквог онда има смисла _ употребљавати и гомилати стране реченице у једном драмском тексту, и одбијати на тај начин и читаоце и гледаоце7 2 — Од читавог вашег излагања слажем се једино са закључком, и то дјелимично. Тачно је да те њемачке реченице многима сметају, али ри. јеч је о принципијелном проблему, Ви сте спомињали Хамлета и Смаилагу. То су све странци, Њихове се ријечи преводе, Али Глембајеви нијесу странци. Они су се доста од-

м.

родили али не говоре _ искључиво њемачки већ мијешају наше и стране реченице, Ако лица у неком дјелу говоре једним језиком, онда им у преводу говоре једним језиком. Али ако говоре на два језика, као руско племство, које је употребљавало одређене француске фразе, онда они и у преводу говоре два језика. Онај који је описивао руско племство морао је водити рачуна о томе па и Тургењев и Толстој имају француских реченица у тексту. Крлежа је, описујући наше племство, морао водити рачуна о тој чињеници. То је тежња за максималном вјерношћу, Ако кажете да би Глембајеви били јасни без њемачких реченица, онда свакако мислите на фабулу. Али драма се не пише само зато да би се испричао један догађај, него и зато да би се кроз догађаје приказали одређени типови, а за слику таквих типова као што су Глембајеви потребне су и њемачке реченице. Дијалог се прекинуо нагло, као што се увијек прекидају препирке између два човјека од којих један иступа претјерано самоувјерено и на основу површних закључака. Али касније сјећао сам се тих аргумената о њемачким реченицама, дија= лекту, страним изразима и слично и дошао до закључка да то нијесу безначајни приговори,

СТАНЧИЋ: ИЛУСТРАЦИЈА ЗА ПЕСМУ МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ

„коњи ПРЕД КРЧМОМ“ ОД

Неко је рекао да је слава низ не» споразума око једног имена. Крлежа стварно има да захвали својим многобројним противницима за један дио славе. Они су му направили више рекламе него присталице. Али мора се рећи да су и једни и други правили око њега збрку. МИ ако је низ неспоразума око његовог имена створио легенду, не може се рећи да нам је тај низ неспоразума омогућио да га правилно схватимо и оцијенимо. Као што нам „Обзор“ није протумачио „Глембајеве“ пишући: „Глембајеви су лоша, а Леда још гора драма“, исто тако нам ни Марко Ристић није раовијетлио неке новије Крлежине текстове, јер је у „Републици“ написао да је „Календар једне парламентарне коме дије“, — монтажа новинских цитата, — умјетничко дјело! Ми данас имамо свега неке Фелерове фрагменте, оглед Петра Губерине о сти лу у једној његовој новели, а н Матковићев есеј о његовим првим драмама као ослонац, као поуздан суд. Од осталих написа мало је ко. ристи,

Или су га негирали или обожава“ ли, А љубав је једнако слијепа као

и мржња.

ж Увод у расправу „Крлежин стил и однос квантитета и квалитета у његовом дјелу“.

ПИСМО ИЗ ПАРИЗА

у академији Андре Ј!ота

ГРОМНА ружичаста реклама

претворила је путнике ме-

троа у карневалску гомилу.

Затим се нагло угасила и синула интензивним зеленим сјајем; зачас се сви учинише као водени вилењаци. „Монпарнас“, станица Монпарнас писало је по зидовима, изнад мнотобројних улаза и излаза, на транспаренту светлећих слова што прелази широки колосек.

Као да дођох у неки други град који је ипак био баш онај Париз, какав сам, невиђен, замишљала, Било је ту немогуће брзо ићи. Толико ствари одвлачи поглед и он је збуњен као лептир светиљком. Мале вишеспратнице с комичним балконима и саксијама по извученим · прозорима личе на слике са литографија, а кафане с коцкастим столњацима, на туристичке рекламе.

Нигде се тако не осећа душа Париза као на Монпарнасу. Монмартр је занимљив, космополитски, стилизован, Латински кварт припада целом свету и француска душа не влада овде суверено као по трговима и улицама боемског Монпарнаса, у коме скоро гласно откуцава немирно срце „престонице света“.

Када је ведро и ваздух чист, онда са врха брежуљка, град изгледа као огћоман сиви цвет на који се спустио рој лептира. То су разнобојни сунцобрани изнад прозора што се смењују у нијансама дуге. Али готово увек, видик је лако замагљен, оном паучинастом сребрном измаглицом што за-

М. СТАНЧИЋ: ИЛУСТРАЦИЈА ЗА КРЛЕЖИНУ ПЕСМУ „ПРОВИНЦИСКА ПОСТАЈА“

обљује оштрине и оставља предметима драж наслућеног.

Мислим да увече, одавде, или са макар ког брежуљка: Шарона, Белвила, Монмартра — град изгледа као звездани океан а Засге соеиг у свом плавом неонском руху — кула светиља на острву радости,

Између редова дућанчића, на тротоар истурених тезги, кроз шпалир кафанских столова и преко импровизованих позорница уличних жонглера, — ево, где се сред улице Одесе, указује и означени пролаз који у низу

НАДА МАРИНКОВИЋ

необичних кућа, скрива и Лотову академију. Крај отвореног прозора једна жена је месила резанце. Она се врло љубазно извињава што нема појма где је „та сликарска школа“. Замишљено је климала главом и трљала руке с којих се крунило стврднуто тесто. „ту их има толико, о-ла-ла!..,“

Али је зато тапетар преко пута знао. Пун срдачне спремности одгурнуо је нотом саргије и зарђале федере. Је моџ5 ассоправпегтга! де вгапа соеипг... — рекао је не премишљајући, и своју добру вољу доказао, јер се зауставио тек на подножју уских степеница премазаних црвеном бојом.

Врата су била је личила на Прислоњене уз

Притиснух _— кваку. отворена. Просторија столарску радионицу. зид, стајале су штперплоче, исхобловане даске, рамови, летве. Осећао се пријатан мирис свежег дрвета и фирнајза. У суседној соби неко се кретао. Закуцах. Малени човек с кистом у ру“ ци појавио се као из кутије.

— Андре Лотт

— Да, али маестро сад не прима, Има час...

Требало је прилично напора да се овај неумољиви кербер 'одобровољи, и убеди у потребу разговора с уметником чији је мир тако упорно чувао.

— Знате, вама се само чини да је то проста ствар говорио је с јаким руским акцентом. — Његово време је суво злато...

Никола Пољаков, јер тако се зове Лотов секретар — асистент, живео је извесно време у Југославији: „Мој брат је још увек тамо.“ За нашу земљу везују га драге успомене и живо интересовање. Он спомиње имена познатих сликара који су дуже или краће време радили код Лота, показује своје репродукције старих мајстора, и из кутије, брижљиво завезане, одабира фотографију: његову копију једног Тицијана. „Да ли дозвољавате да вам то посветим“ — пита љубазно, а затим је на полеђини слике, ситним правилним рукописом, исписао неколико речи. Врата иза леђа с шу“ мом се отворише и снажан глас повика: „Имате ли, Пољаков, мало пива. Угушићу се од топлоте,,“ Окренуо се не дочекавши _ одговор од асистента који је већ отварао флашу маневришући с пеном која се преливала. „ви чекате мене“ Затим се његова необична чупава глава и ситна прилика У дугом сивом мантилу изгубила, натло, као што се и појавила,

Пољаков је на послужавник ставио отворену флашу без чаше и веома ужурбано замолио: »„Имате, свакако, визиткарту:“ Нешто касније, кроз полуотворена врата, малопређашњи глас је понова загрмео: „Бићу вам на расположењу кроз један сат. За то време ,„ако вам се свиђа, можете да присуствујете часу“.

Тако се нађох у светишту Андре Ло та, у сали од једва осам метара дужине коју су називали академијом, и за коју савремени сликари и критичари тврде да је једна од најсолиднијих савремених француских сликар“ ских школа, а њен сопственик, после Пикасоа и Матиса, највеће сликарско име Француске. „У првом реду као теоретичар и педагог“ — подвукао је Жан Касу. Али ова мала просторија била је тако испуњена људима да ми је тек онда синуло због чега изгледа тако скучена. Двадесет и осам присутних ђака, сликали су акт према моделу, из разних положаја, по личном укусу. Пољаков који се нашао иза леђа тихо је говорио: — „Она девојка У карираној јакни је Мексиканка. Ма-

(Наставак на осмој страни)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 27 МАЈ 1954