Književne novine
ењИигГЕ ГОВОРЕ
Фокнер: „Медвед“
(Издање „Матице српске“,
ОСЛЕ два Фокнерова романа, „Светлости у авгу-
сту“ и „Уљеза у прашину, овог другог нарочито, могло се пожелети, желело се да добијемо једно Фок-
нерово дело које би, садржавајући у себи све битне комгоненте његовог стваралачког метода, било (масовном) читаоцу схватљивије, доступније, једно дело које би, не отступајући од основних норми његовог литерарног начина (што је, уосталом, немогуће), у погледу стила, садржаја и композиције било и пак, што ће рећи релативно, за једну извесну меру разумљивије, приступачније. Јер је истина да овај генијални писац, овај књижевни апостол америчког Југа, упркос ретким, заправо изванредним могућностима свог пера, често замара, обесхрабрује. Читање његовог дела није само сложен и тежак, оно је понекад Н немогућ посао. Његов стил, бујан и интензиван, као надошла реКа после пролећних киш., потмула стихија чије се праве обале не дају сагледати; његова честа уметања и дигресије од основне потке причања, инсистирање на (стварно лли наизглед) споредном, занемаривање битног; његово невођење рачуна о устаљеним погодбама времена, честе, магловите асоцијације на прошло и, синхроно, муњевито антидипирање будућег, тако да се не зна да ли је оно што сам се казује било, јесте, или тек има да буде; његово рафиновано _ претпостављање подтекста тексту, наговештаја експлицитно казаној речи, тражење, и налажење, алегорије, симбола, једног вишег знака иза наизглед сасвим обичних садржаја; његови унутрашњи монолози (унутрашњи у правом значењу те речи) дуги, компликовани, мутни, и његови дијалози, исто тако мутни, тешки, ско;) первезни; најзад његова композиција, врло несродна класичном виду композиције, пре једна врста срачунатог декомпоновања него хармоничног усклађивања поглавља и пасуса — све то, и не само то у стању је понекад да замори до те мере, да исцрпи до тог степена да чини даље читање респективног текста немогућим, неподношљивим. Упркос свему.
У првом свом делу (што чини отприлике половину књиге) „Медвед“ доиста испуњава наша очекивања. Повест о Старом Бему, горостасном медведу који је, због своје пркосне храбрости и гордости презирања људске напасти у читавом једном крају добио не само своје име већ постао симбол неповредивости и неуништивости дивљине; о
Исаку Мек Кеслину, дечаку што, по традицији своје куће, одлази у шуму да би заслужио име и звање ловца и научио се смерности и издржљивости; псу Лајону, некад изгубљеном и подивљалом, па, чудним
једним случајем, ухваћеном и при. питомљеном; и старом Саму Фадерсу, потомку црнкиње — робиње н једног индијанског поглавице, не спомињући остале, угласном епизодНе личности ове новеле -- има у тој повести једна моћна, узбудљива лепота која плени машту читаоца не дозвољавајући му да се, ма за часак, одвоји од њених редова. У том свом делу „Медвед“ вероватно претставља један од најкристалнијих ломета Фокнеровог пера.
Новц Сад, 1954)
Али зато други део „Медведа“ значи праву енигму. Не зна се по чему више: да ли по прегломазној
фактури реченице, немогућој композицији, или по својим мутним са држајима и подтекстовима, он за читаоца значи право искушење воље и стрпљења. Читав тај разговор између Исака Мек Кеслина, сада већ одраслог младог човека, и његовог старијег рођака (Мек Кеслина), Исакова намера да се одрекне свог наследства, у име једног разлога који је за њега и писца свакако разумљив, једног разлога који, то се да наслутити, треба да инкарнира врховни смисао ове новеле, али који читаоцу никако не постаје јасан; излагање једне сложене и мутне породичне генеологије, предака и рођака, директних и побочних, беле, црне и мешане боје: старог Керотерса Мек Кеслина и његових бе-
лих синова Теофилуса и Амодеуса, па онда Керотерсових потомака са црним робињама (један инцестус, између осталог) и бескрајно набрајање тих потомака; затим историјат породичног тестамента и наследства које иза њега стоји, Исаково коначно одрицање од наследства, његово „ослобођење“, како у књизи стоји, и медитирање о ослобођењу како појединца тако и целог Југа —
читав тај замршени комплекс мотива, судбина, збивања и симбола не постаје, не може да постане читаоцу ни после првог, ни после другог, а вероватно ни после трећег или десетог читања јасан ни у оној мери која је потребна да би се бару о-
сновним контурама схватила суштина једног уметничког дела. Фокнер је познат као писац који не води много рачуна о удобности читаоца, његова списатељска ћудљивост постала је помало већ фамозна, он је, несумњиво, један од оних (правих) стваралаца који као да пише за самог себе и своје јунаке (слично Прусту или Кафки), али чини се да је у тој својој безобзирности према читаоцу овде ипак за једну меру претерао.
ГАВРИЛО ВУЧКОВИЋ
БАБА ИЗ ЦРЊЕ
Баба-Катица се зове им осамдесет јој је лета, најмлађе од пет сестара старога купеца кћери, ч живи у Српској Црњи на пистом грунту старом на ком је стајао дом тредажа, наших са женске стране, трговачка, „грчка“ кића са дућаном ч сувачом.
Зграда је од набоја са трском под пошивачем,
са отвореним конком, на лакат зидана,
собе су земљаног тода, ба слеменом и гредицама,
на прозорима су "циткже гвоздене у крстаку.
Дућан је на три басамка са улице
и тешким двокрилним вратима дрвеним
на којима је висила некада фирма „Код Сербијанца“. баба-Ката зна да платно Книћанина приказује ;
ч да му је образ моловао Георгије Јаклшић за пет форинти. Врата се затварају изнутра огромним кључем —
на онај рајски свети-Петров није могао бити већи,
а на куке се ставља гвоздена полуга талац, дебљиме, треко ње опет кука, у куки локот од два ч по туда.
У дућану стоји сада још само старо чикмеце једно
ц на њему две-три Данице т један Видакович
дебеле књиге под прашином чм мирисом векова.
Крај дућана је собица малена с дуплим вратима,
без прозора, само са једним дрвеним долатом у зиду.
Ту је прадеда новце држао, дебеље своје новце,
а кад је пропао на бечкој берзи ту се закључао
цч ту је ослепео ч оседео преко ноћ од ужаса.
Ни с ким валце речи до смрти није троговорио,
из собе слепе више никуда изулцао није,
кроз долат је примао трану само из Катицине руке. Тако није видео како се напољу продају у бесцење
на добош отшитинскми његове деретлије ми лађе житне, . чопори жераве рогате марве, крда свиња, стада,
како се на празач дућан чувени стушта гвоздена полуга ц сувача крај куће, понос његов и дика, будзалшто оде. Прадеда то све није видео, али је знао, ајаој, '
чу тилична собичка слетог, чуто је старе косе
ч главу љлупао о зид — страћио је дедовину целу.
Ала је живео, живео је тако још двадесет година,
та је уз дукате, шафрам, свилу ч цимет драгоцени, устео још и Катицину младост да утротасти.
Када је стари умро све је остало како се затекло. Кућу је Катица на ускроћени залогај одржала,
није јела ни тила, гола тч боса стару је кућу чувала, а кад је остарила тч сама осљећела, без изде иког, морала ју је продати ал контракжт је гласто:
тродаје ња коменцију, на уживљење до њене смрти! и, она још живи, на ужас кутца лаковерног
који мора да је храни м тоји и у собичку трти.
Сад њојзи кроз шубер пружају чорбицу м кору,
а она се боји да је због куће не отрују коменцијалиц јер да се умре, за то још увек има времена.
На једном зиду виси слика тратретка налцег
у чије се очи преселио традедин и Катичин вид.
От чува баба-Кату од времена ч злих људи,
на прастаром грунту у Црњи између дућана и суваче, под истим тршчаним кровом ш истим оџаком.
БОГДАН ЧИПЛИЋ
Берлин у роману
„Епа Чбђег Ог-
(етјећ МПдђегвег: Мепав", Натригг,
кгем2", | „Комоћи 1953;
Глејег Мејесћзпег: „Гле 5ишделтећ уоп Вегјп", „Номоћњ Уемлав", нНатађига, 1954;
Напз Жапада: „Мом штег Мбџеп": прво издање 1937, ново издање 1954)
ЕРЛИН је одувек био при-
влачна тема за литерату-
ру. И својим животом у
много слојева, од високог
племства, преко свих степени официра и грађана, до подземља. и својим нарочитим менталитетом, па чак и жаргоном који је оставио свој траг на књижевном језику многих изврсних писаца -— језичких новатора (Курт Тухолски и други), у свако доба бно је идеална позадина за радње романа, Али данашњи Берлин, Берлин подељен на четири сектора, Берлин кроз који пролази гвоздена завеса, Берлин 17 јула — првог устанка радника против експлоатисања руског типа, Бер лин Берлинске конференције, Берлин — као тачка Европе која можда _ највише _ прети опасностима
Алфонс Доде: „Посљедњи час“
(Издање
Алфонс Доде је наш стари познаник. Ово није први пут ла се појављује у излозима наших књижара, Знамо га.већ и као романописпа (Нума Руместан. Фромон млађи и Рислер старији, Сафо) и као приповједача (Писма из мог млина, Приче из фравцуско-пруског рата). И заиста би се тешко могло рећи да ли је бољи као романописац или као приповједач. али је у сваком случају симпатичнији као писац чеховски кратких прича из, францускопруског рата, преко којих је писан патрирта дао одушка својој мржњи и гњеву против пруских освајача. Послије _ „Писама из мога млина ове приповјетке су ваљда најзрелије умјетничке творевине које је Доде створио за живота. По својој вриједности, по дирљивости осјећања, по снази и интензитету дожив-
5
„Свјетлости“,
Сарајево, 1954)
љавања, оне могу да стану у исти ред са чувеним Мопасановим приповјеткама из истог периода, изузимајући „Дунду“. Оно што нарочито истиче и карактерише ове приповјетке које се могу читати и по неколико лута јесте природност у из лагању, краткоћа и сажетост, јасноћа мисли и племенитост осјећања, гордост пред непријатељем и вјера У Француску и француски народ.
Треба рећи да је преводилац ове збирке приповједака Тања Дугоњић са укусом и мјером сачинила овај избор, настојећи да у њега уђу најпробраније Додеове приповјетке из овога периода које су својевремено биле објављене у оригиналу под насловом „Понедељне приче“. Превод је углавном добар. :
ГОЈКО ТРИФКОВИЋ
једног новог рата, тај Берлин има још читав низ нових компоненти ла постане привлачно место радње великог романа данашње Немачке, па и данашње Европе.
Писци, неки осећајући _ привлачност таквог места за кретање својих фигура, неки миришући коњункту-
ру, заинтересованост читалачких маса за све што је у вези с тим узбудљивим гралом, заиста су почели да пишу и фабрикују романе са том темом, Тако је само један значајни немачки издавач, Ернст Роволт У Хамбургу, издао прошле сезоне одједанпут два романа са темом Берлина после Другог светског рата. Занимљиво је, међутим, да је Роволт издао наново и један релативно мало познати роман познатог писца Ханса Фаладе, чија се радња одвија у Берлину после Првог светског рата, тако да се упоређење намеће скоро само по себи.
Ерих Вилдбергер, писац романа „Прстен над источним крстом“, рођен 1903 у Берлину, где је провео, такорећи, читав свој век, лознатији је Као новинар и публициста, него као књижевник, Тако и овај његов покушај романа мора да се цени више као журналистички, репортерски подухват, него као дубље Уобличавање _ догађаја _ и личности. Наслов романа је име једне станице градског саобраћаја, а сам „прстен“ је трамвајска линија која у облику круга пролази и кроз источни и кроз западни сектор. Компонујући једну врло једноставну љубавну фабулу, описујући рад једног грађевинског предузећа у Берлину 1952 године, Вилдбергер даје много занимљивих репортерских _ података о животу чудно осакаћеног града. То је међутим једина стварна вредност ове иначе у најбољем случају само „читке“ књиге.
Другачије, много озбиљније претензије имао је двадесетишестогодишњи Дитер Мајхснер у свом по обиму свакако великом, а и.по жељама великом роману „Студенти Берлина“, Мајхснер је почео да пише 1947, у деветнаестој години живота, књигом чији наслов казује скоро све: „Покушајте још једном са нама“. То је потиштено и скру-
шено тражење извињења за велики заведени део немачке омладине, бивших _ припадника „Хитлерјуген: да“. Друго дело, роман „Зар ти знаш заштор“ покушај је да се на хемингвејски начин опише крај Другог светског рата. Штета што је Мајхснер. хтео исувише да заплете радњу, и што је исконструисао, ни мање ни више, љубав есесовског офнцира и Јеврејке. Али у својој трећој књизи, у роману на 600 страница великог формата, Мајхснер жели да прикаже све слојеве берлинских студената, од „хришћанских“ затуцаних реакционара, до одушевљених коминформиста, али већина његових ликова већ од средине књиге постају скептици У односу и на леву, и на десну страну, из чега би се могло закључити да је и сам писац такав, Ако се у претходном роману осећао Хемингвеј, у овом
се несумњиво осећа Дос Пасос, и ти
несварени утицаји из америчке литературе карактеристични су не само за Мајхснера него и за велики део Нових немачких прозаиста. Тема, што заплетенија и исконструисанија, метод рада, директно преузет од неког другог писца.
Сасвим супротно делује Ханс Фалада у свом роману „Курјак међу курјацима“. Фалада, рођен — 1893, умро 1947, један од најпопуларнијих писаца Немачке између два рата, захватио је такође један тешки и компликовани Берлин, Берлин инфлације и несигурности после Првог светског рата. Али Фалада је своју књигу написао више него једну деценију после самих догађаја — што наводи на/помисао о „временској дистанси“, о којој се и код нас једно време много дискутовало. Поред тога Фалада показује и да се прави роман бави проблемима својих ју“ нака, личним догађајима, да бележи судбине и животе, а да „град“ употребљава само као позадину. И баш то је једини начин да сам град заиста дође у први план, да заиста почнемо да га осећамо и да га доживљавамо, То Вилдбергер и Мајхснер, који се грчевито држе своје идеје да Берлин, сам Берлин буде главни јунак романа, нису знали.
ИВАН ИВАЊИ
· Узгред
забележено... ТА је све у стању да учини претенциозност и смушеност књижевног рецензента, показује нам напис Светлане Велмар-Јанковић о „Антологији старије српске поезије“, објављен У априлском броју часописа „Књижевност“. Ова књига је, каже се ту, „један значајан допринос нашој не баш богатој књижевности“, По чему „не баш богатојј“ И каква би требало да буде да би била „баш богатаг“ Пошто је проучила „савремену светску поезију“ оног времена, критичарка је званично установила да наша старија поезија „по својим изражајним поетским могућностима“ нимало не заостаје за „светском поезијом“. Дакле, не заостаје „по својим могућностима“; а шта би тек било да се упоређују резултати, остварењат! То критичарка не каже. ;
х
Књижевни критичар Борислав Михајловић написао је, у НИН-у од 9 маја ове године, у низу мање или више сличних, и овакву реченицу:
„Промашен у целини, врло снажан У детаљу и још снажнији неким латентним својствима свога писца, „дневник о Улису“ донео нам је песника (не знам зашто сам уверен да ће он ускоро бити добар. есејиста) који ће још дуго тражити себе али који је већ данас оспособљени мајстор једног израза“. Пази, читаоче шта се ту каже, „Дневник“ је (1) „промашен у целини“, тојест он не ваља, не вреди, али је упркос томе (2) „врло снажан у детаљу“, што значи да је ипак добар иако је „промашен: у целини“, и не само то, него је (3) „још снажнији неким латентним својствима свог писца“, дакле: још снажнији и вреднији по ономе чега у „Дневнику“ нема, већ је „латентно својство“ писца! Није, јесте, хоће, неће, биће! Критичар је, затим, уверен да ће песник постати и добар есејист, али не зна зашто је уверен. Ваљда зато што је „мајстор једног (7) израза“ Итд. Критичар је, можда, друкчије мислио о свему томе, и, аке јесте, требало је онда тако и да напише! х
има појава на које се, збот њихове тоталне инфериорности и глупости, не би требало обазирати, да оне у себи не носе много опасније и заразније клице. Таква једна појава је и напис у загребачком „Вјеснику“ од 9 маја, са потписом: Младен Стари. Тај (млади или стари) критичар написао је „Одговор Ели Финцију“, поводом Финцијевих критика објављених у „Политипи“ о претставама Загребачког драмског казалишта у Београду, и покушао сколастичким надмудривањем и надменом уображеношћу да игра адвоката тог позоришта. Ни овај запис није одбрана Финцијевих чланака (он ће их сам бранити ако нађе за сходно), већ докуменат једног опаког и наопаког „критичарског“ стармалог лоступка. Ево једног доказа. Финци пише: „Нажалост, главну сметњу за потпуно уметничко оживотворење ове драме редитељ је имао у самом ансамблу (како у носиоцима главних у-
лога, тако и у малим споргдним појавама, у индивидуалним и масовним сценама)“. И наставља да говори о
глумцима. Сваком, иоле пажљивом и незлобивом читаоцу јасно је да није реч о слабости масовних сцена целе претставе, већ о улогама „у малим споредним појавама“, о малим епизодним улогама „у индивидуалним и масовним сценама“. То исто Финци је објаснио у чланку, тринаест редака ниже (критика о претстави Крлежине „Голготе“). Ту нема никакве контрадикције, коју подмеће овај критичарски млади старчић. Сличну ујдурму направио је и са оном фамозном имагинацијом једног редитеља. Све ово би, кажем. било сувишно спомињати, да тај исти критичар није „под кутем“ свог гледања „репетирао“ ову крајње произвољну, измишљену и дрску констатацију-поуку: „да се према једном таквом ансамблу не смије, прије свега, бити негостољубив, површан и злонамјеран“. сФринци није знао за „несумњиво високо“ мишљење Младена Старог о споменутом позоришту, и зато што је уместо панегирика писао објективне критике (које М. Стари у својој интерпретацији фалси-
фикује), он је — негостољубив и злонамеран! Заиста дивно информисање загребачке јавности!
ж
Сваки критичарима права да о књижевним делима изриче своје мишљење, па и најнегативније, Али нема права да у таквој, негативној, критици буде безобзиран, импертинентан и анимозан! А ипак, ето, рецензент нинН-а Петар Џаџић узео је го право пишући у броју тог листа од 16 маја белешку о поеми „Река“ од М. Панића-Сурепа, објављеној у приватном издању пишчевом. Не ради се овде о оцени поеме, већ самоо тону у коме је та „оцена“ речена. Џаџићу није било довољно што је „из угла овог кратког тренутка данашњице“ _ могао јавно да покаже своју, најблаже речено, неуљудност, него је ишао и даље, Добро је, каже тај велезабринути белешкар за „Реку“, што је песник „није понудио неком издавачком предузећу“ (откуд зна да није нудис!7) „које би, вероватно, из распрострањене жалосне инерције према „другу са именом“ штампало..“ (ево „артумената“: вероватно, жалосна инерција, штампало би итд.) „на место неког смелијег узлета неког од младих“ (као да издавачка предузећа штампају све што им понуде „другови са именом“, а од младих ништа!) Песник је, дакле, крив што је (1) макар и у приватном издању објавио песму, јер би је (2) вероватно штампало неко издавачко предузеће да ју је понудио, и онда би (3) младима била ускраћена једна могућпост „смелијег узлета!" То је „логика“, тако, ето, изгледају рецензије које се пишу „из угла овог кратког тренутка“. '
КОМЕНТАТОР
КРИЖЕВЕЊЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 27 МАЈ 1954