Književne novine

Savremeni roman? Roman o današnjem našem čoveku, o njegovim velikim i malini fegobama, njegovim strasti || ma, o društvu koje ga uslovSi ljava i koje on, svesno ili \N nesvesno, gradi? Nije mali | broj onih koji će kod ovih \w reči sumnjivo zavrteti gla|} vom. Je li mogućno pisati roman o goloj, tekućoj savre

· trajanje koje na svojim plecima nosimo, često ne uspevajući da sagledamo svrsishodnost celog putovanja,

nesumnjivo nas kopka, muči, traži od nas odgovore: ljudske, nađene, po meri i značaju tog trajanja. Proces je lo koji neumorno teče, šuma u kojoj igramo ulogu drveća, bez moći, uvek, da obuhvatimo sve što oko nas raste i džiklja.

Pa ipak, nađe se poneki pi ac koga baš ta tekuća sta_ nja najviše interesuju, čijoj _ zagoneci i lepljivosti ne mo_ že da odoli. Takav je slučaj

sa Oskarom Davičom, koji

svojim drugim romanom još jednom iznenađuje komplek snošću i raznobojnošću svog _ Tkiva, i daje nam mogućnosti za letimičan pogled na tu književnu pojavu. Prodremo li u nju malo dublje, svako novo delo takvog pisca čini logičan nastavak, logičnu ka _ Tiku jednom započetog puta.

Davičo se u to gusto i još nenadošlo testo savremenosti bacio strasno i bez imalo površne ljubopilljivosti, Valja podvući đa Davičova šavre_ menost nije savremenost, čo| veka kakav on danas jeste, _ već čoveka kakvog ga pisac godinama i decenijama, u ; poeziji, u borbi i u snovima

svojim ·sanja· I tu počinje Teč o osobenosti Davičovog poduhvata: ono što je kod njega, upočetku, bilo »-cilj, nadmašilo je, prevazišlo puko slikanje i opisivanje onosa što se dešava. . Doduše, _ stvarnost, pogotovo ako joj - prisustvujemo, ne može se ni ulepšati ni nagrditi. Ceo | problem leži u tome kakvom "svetlošću, s koje strane, i pod kakvim vetrom ona biva _ obasjavana. Ostajući onakva kakva jeste, onakva kakvu je vidi reporter Vuk Vasić kad zadihano javlja o događajima na nerekavskoj hidro · centrali, kađ razgovora sa graditeljima, kad puni svoje notese svežim, presnim život nim „dokumentima, ali još | uvek bez patine, bez onog | mirisa prošlosti koji sve stva Ti, sve reči i sva događanja | na jedan poseban način o| smišljuje i prolepšava. Ta stvarnost, ta hidrocentrala, | trenutak, dakle, našeg puta | u socijalizam, samo je jedna | strana ove gusto isprepletene književne građevine, Ne možemo, đođuše, ići tako daleko pa tvrditi da jedna druga ličnost (Rsavac) natkrilju je sve ostale boje i sva osta| la značenja romana, ali da je Zbog njegovog prisustva cela kita hidrocentrala postala pomalo ambijent i mnogo više dekor, u to će se svako, ko pročita roman, brzo uveriti. Ali, pre foga, o stepenu Davičove savremenosti __I u poeziji, i u prozi, kod Oskara Daviča se mogla zaPaziti ta uvek-spremnost, za

Andre Mason; Dva drveta — 1944

· žena,

KRITIKA

Davičov čovek | ulrasnjice

Oskar Davičo: »Beton i svici«, »Prosvetla«, Beograd. 1956

obrušavanje u goruću, ključalu materiju života, Davičo ne gleda život iz prikrajka, niti, poput pametnog saputnika, izvlači iz života neke tanane, prefinjene zvukove, dovoljno senzibilne da se u njima svesrdno može uživati. Rovarenje po bedemima saVremenosti nije kod njega produkat nikakve stihijnosti niti nepromišljenosti. Shodno svojoj aktivističkoj, mobi lizatorskoj koncepciji sveta, Svojoj borbi (podjednako životnoj i literarnoj) za sutraŠnje čovekovo oslobođenje, shodno borbi kojoj je od početka celoga sebe poklonio, borbi za komunizam, Davičo ne slika život onakav kakav on za većinu njegovih &avremenika jeste; on ga, štaviše, uopšte i ne slika; Davičo život ispituje, vaga, nalazeći, u njemu, sve nove i nove vatrene čvorove koji njegov san o sutrašnjici produžavaju i potvrđuju. Piscu »Betona i svitaca« takva predubeđenja nisu nimalo smetala da u romanu da široku i istinitu sliku izgradnje jednog važnog hidroobjekta, izukrštane odnose graditelja, dakle naših današnjih ljuđi, odnose između radnika, inženjera, pregalaca, zabušanata, realne slike seljaka, ženskaroša; jednu reku koja je hiljadama godina nesmetano tekla i koja se svom svojom trečnom snagom «oduprla ruci koja iz ničega pokušava da iskleše socijalizam. Selo i izgradnja, komunizam i izgradnja, radnici i izgradnja. Citav jedan „naraštaj ljudi rođenih i uspravljenih · na britkom vetru gde hoće da ubrzaju taj »skok nacije pre ko rova širokog šest stoleća«. Pisac nije zatvarao oči ni pred jednom od istina oVog vremena· (Pasulj s geršlom, najčešća hrana graditelja, u Davičovom romanu dobije, skoro, poslovično zna čenje. Slično je i sa trkom za gumenim čizmama). Česte i oštre svađe među radnicima. njihovi snovi da se, i ovde, jednom, od plale ılzmogne Pobro ži. ti, da se, kao negde tamo u svetu, od plate mogu nabaviti »Vespe« i kola, najrečitije govore o piščevoj smelosti zagrizanja često nesvarljive jabuke naših stvarnih životnih problema. „Razume se, Davičo daje i odgovor, kroz usta Rsavca, Vasića, kroz bezbrojna poređenja i žarke, publicističke upadice. I tamo gde je u iznošenju problema najoštriji, Davičo postiže suprotan, željeni efekat, uspeva da dokaže progresivnost i poetičnost našeg vremena, kao j veličinu tereta kojega pronosimo. Rezime je ovakav: tačno je, daleko smo od cveća, konfornih stanova, frižiđera i skutera; ali je još tačnije da je, za najvidovitije, cveće sama ta borba za nove odnose među ljudima, za nove pesme među ljudima, za život koji će moći, najzad, da bude radosna potvrda svih čovekovih mogućno= sti i htenja.

Posle ove interpretacije neko će možda pomisliti da

je Davičov roman kakva ras prava, a ne literatura. To je greška u koju najmanje želimo da upadnemo, Naprotiv, Svi ovi zaključci proizilaze iz života njegovih ličnosti, iz sugestivnih, davičovskih crteža gradilišta. Od čistog vizionarstva sagrađen je samo, Vuk Rsavac, glavni junak Davičovog romana, pr voborac Koji se nije zadovoljio da po svršetku Revolucije ostane u Armiji i da uči vojnike pravilnom: maršova= nju. Koji, jednom zapaljen, jednom ponesen u vihoru borbe, neće i ne ume da se ugasi. U Kome večito živi skojevska hrabrost i skojevsko neobaziranje na sebe, legendarna neustrašivost. Rsavac, snagalija, radnik na hidrocentrali, je ličnost koja dozvoljava mnoga tumačenja. Jedno je kod prvog susreta s njime jasno: to je nastavak Miće iz »Pesme«. Kao i Mića, i Rsavac je sav od ideja, ođ principa, od neutažive želje za borbom, disciplinovani vojnik sutrsašnjice, asketa, od mesa koje ne zna za mirovanje i objektivnu procenu događaja· Na hidrocentrali je to figura koja se svuda upliće, svima zapoveda, samozvana, koja sanja poplavu i pokušava da joj se odupre. Rsavac živi isključivo za sutrašnjicu, ali ne sutrašnjicu scbe, već za sutrašnjicu zemlje koju je rođio i koja je postala jedini smisao njegova života Takav, sanjar, fanatik, Rsavac i kad spava sanja Abazu industrije. (To kako je divno, ustreptalo sanja, je vrhunac Davičove proze). Devojka koju voli postaje mu neinteresantna od ono? trenutka kad saznaje da je odlučila da studira unutrašnju arhitekturu, umesto e lektrotehnike, koju joj je on predlagao: opet zbog A-baze industrije, Taj Rsavac, sam, van sebe, kao pomahnitala senka razbija sve zidove i sve redove ove knjige, da se, na kraju, rasprsne, da ga nestane. Stalno u grču, stalno u očekivanju ponovne poplave, u borbi protiv »vam pira«, zaostalosti, on danonoćno luta po močvari, osluškuje' cviljenje i potmule pretnje podzemnih «#oda, spava na zemlji pored tfelefona, u kesonu, vere se po banderama i žicama neprestano lice u lice sa smrću, koja ga, na herojski način, neće. Koja ga čeka podmuklo. Kad voda provali u zagat, gine spasavajući mašinu, za koju niko na gradilištu ne zna čemu služi.

Kao i Mića, i Rsavac ja morao da ode, da umre. To je, opet, nastavljanje Davičovog shvatanja heroja i herojizma. Zrenjanin, Ađamilo, Rsavac, Mića, &vi oni mogu ono što niko ne može, ono što se uopšte ne može, i svi oni, sa nogama u zemlji, žive daleko ispred onoga što jeste. Davičov čovek sutrašnjice je jedna od legendi naše novije literature; što je najinteresantnije, taj njegov čovek ne prestaje da se menja niti da živi. Rsavca ne smemo uzeti kao stvarnu ličnost; tako gledan, on nekome može izgledati smešan, deplasiran. Dakle, ni stvavna, ni tipična ličnost•- Vuk Rsavac je isključivo plod Davičove mašte, „opredmećenje njegove aktivističke filozofije, opredmećenje starih snova Ovoga pesnika. „Jer, nikako ne treba smetafi s uma da je Davičo iznad svega pesnik, da je on od poezije pošao, ali, u jednom momentu rvanja sa razdirućim pitanjima života, uvideo da se pesmom ne može sve reći. Pa zbog toga, ako je najveći deo njegovog romana istin ska slika našeg života i na šeg socijalizma, slika koja taj naš socijalizam ostalom svetu najbolje može pretstaviti, Rsavac je samo naš i samo Davičov i samo ga mi možemo shvatiti. On je taj beton, ta tvrđava svih nađa i stremljenja, sa jednom vitkom kupolom u budućnosti. Oko njega 'obleću obični, pošteni i nepošteni ljudi, ljudi naši, ljudi današnji, prema Rsavcu ipak svici, neuporedivo manji 1 od njega i nekako privatniil No iako je Rsavac samo jedna poetska fikcija Davičova, njegova uverljivost je ogromna i zrači u romanu

snagom pravog mita. Upravo, to je neka viša uverljivost; ne samo životna, već i poetska; osmišljena, asintetička. Formalno gledan, Davičov roman je, bo izgrađenosti likova, psihološkoj snazi, dinamičnosti i nekim drugim osobinama daleko iznad »Pesme« otišao. Ako su romansijerske specifičnosti kod »Pesme«, gde-gde, i bile nečitke, kod »Betona i svitaca« slučaj je mnogo jasniji i jednostavniji. To je majstorskom rukom građen roman, čvrsto i sigurno komponovan, napet, sa čestim smenjivanjem događaja, sa preplitanjem prošlog i sadašnjeg vremena, pun introverzija, ali delo koje i na tom planu upotpunjuje i za Sprat podiže Davičov književni značaj i opus. Nameće se piščeva spodobnošt vernog praćenja zatrpane, botsvesne čovekove misli (česte zagrade u tekstu), iznijansiranost i neklišetiranost dijaloga, odmerena i s merom data humoristička nota (Toma Povratnik) poetska sposobnost objektivizacije snenih stanja (nezaboravni san Vuka Rsavca). I, ako je Davičo-pesnik slavan po svojoj vulkanskoj zahuktalosti i ne zausfavljivosti, Davičo Tromansijer sve više, „nužno, odlazi u drugu krajnost, u suprotnost. Brušenim i sušenim' svojim tekstom, naelektrisanim do fe mere da se slobodno može govoriti o Davičovoj liniji našeg modernog romana, „Davičo je »Betonom „i svicima« dao delo koje se, među prvima, ostrašćeno bacilo na objaš-

njavanje vremena i sondira-

nje tla na kome, danas i

ovde, živimo.

Milovan Danojlić

Uzalud mi je bilo, okrećući stranice ove knjige u skrovitom polumraku +tomle sobe, da cdbegnem jednoj slici, življoj nego na filmu i upečatljivijoj nego na slikar skom platnu: teški topovski točak sa širokom šinom i gvožđem okovanim paocima prelazi preko jednog čoveka (ne, nego: preko Čoveka), mrvi ga, zariva u zemlju, a on se osmehuje kao da ništa ne oseća (ili to nije osmeh nego grč?), vijuga mu faj osmeh na licu — ni ciničan i ciničan, ni ironičan i ironičan, ni bolan i bolan, samo, u jednom uglu, blago rezigniran i malo jedak. I znam da taj čovek više ne pretstavlja ljudsko biće, nego jedan samo vrisak, možda ne vidim to kao što se vide ovi redovi, ali znam da se ne radi o čoveku nego O vrisku. A potom, kad točak sasvim pređe preko njega, potpuno očekivano i savršeno logično, jedna gorđa, luda, superiorna smrti. Smrt, ili možda, bolje, poslednji potsmeh i drugima i samom sebi u ratu i miru.

Ne, zaista mi nije smeta]5 to što se gondole l]juškaju na Kanalu Grande i što barmeni služe Kapri bianco i secco, što se »vodi ljubav« (svesno stavljam te dve reči koje u tom duetu, zvuče tako banalno i uličarski), što je sve naizgled bizarno i njpodaštavajuće prema okolini u kojoj se ličnosti Hemingvejevog romana kreću. Više bi mi smetalo da sam opet čitao jednu antiratnu knjigu u kojoj blato i krv cure sa svake stranice i gde je rat osuđen drastično i grubo. (Pukovnik Ričard Kentvel: »To su dobre knjige, ali su snjavaža za one koji su bili tamo!«) Čitao sam dosta o užasima rata, o onim konkretnim užasima koji se vide i pate i, mada o njima nije nikad dosta pisati, bilo mi je draže što je ovako i u tom venecijanskom okviru izgovoreno toliko oštrih, prodornih, ubedljivih, strasnih i 'istinitih reči o užasima rata. Možda je ovaj moj utisak po sledica trenufka ı kome sam čitao, možda mi je slika bom bardovanog Port Saida i razorenih „ulica „Budimpešte

veterana

Hemingvej pred svojom kućom

probola misli vapeći za pokušajem da se ljudima objasni šta sve rat ostavlja kao posledice. Jer, izgrade se ponovo kuće, oprave ulice (neumoljiv je mravinjak ljud ski rod, uvek obnavlja i uvek ruši), ali može li se ponovo izgraditi jedan razoren duh (ne jedan: milioni), razoreno shvatanje života, pa — donekle — i razoreno telo čovečje? Baš time me je potresla ova antiratna knjiga. Tim di sonaninim prikazom grozota rata u trenutku kad je mir, usred Venecije i tih »Martinija« i barmena, pored lepotice od devetnaest gođina, bajne ·grofice koja je najmanje grofica a beskrajno mmo go slaba i do'očajanja beznadežno zaljubljena žena, ma kako ove reči zvučale banalno i ma šta one značile. Jer, jedan čovek je razoren, rat ga je razorio i on zalio

razara sve oko sebe, pali svojom neminovnom propašću kao baklja stogove slame, hoda kao somnabul, osuđenik na smrt, čija je patnja za stotinu pudova teža jer ne zna kad će mu se presuda izvršiti i jer se ona izvršava malo po malo, pokret po pokret. Taj nesreĆni pukovnik, taj lunatik ko ji se šali i ironiše, zaljubljen u pedesetoj godini kao pubertetlija, iskasaplien je u dva tako tragično vremenski jedan drugom bliska rata. Toliko blizu jedan drugom da su jednog istog čoveka oba rešetali i izrešetali. Pukovnik Kentvel — simbol, centralna tačka optužnice protiv rata, vuk je Usamljeni, matori vuk koji čas rapavim, dugim jezikom liže ranjave bokove, bežeći nekud, ne uplašen, ali uzvitlan željom da pobegne (u lov

aga up uu a ra O OI ORIBKSWK OC asus rcsEe Rep

Alber Kami: »Leto«

Staru antitezu gsvetlosttama, koju su postavili još drevni istočni narodi, razvija Alber Kami u svetlu pro blema XX veka. Zbirkom eseja »»Leto« ovaj tipični me diteranac pokušava da reši moralnu dilemu modđermog čoveka Kroz užaremu svetlost afričkog sunca. Sunce je za Kamija postalo opsesija koja ispunjava sva njegova ostvarenja. U doživ 'ljaju tog prirodnog fenome=na vezuje se ljudsko* biće za kosmički tok stvari, te

prestaje da bude samo bez- ”

načajna frunčica vasionskog zbivanja. Propovednik živoinog apsutda i revolta, Alber Kami stavlja istoriju u drugi plan društvenog kre tanja, obeležavajući je kao

mit tame. Da bi postigao »svetli trenutak« čovek se mora sam opredeliti pred

problemom-svetlost ili mrak, dobro ili zlo.

Ali ovo indiviđualizranje moralnog života ne znači da Kami negira društvo ili beži iz njega. Naprotiv, on želi

„i u jednom višem moral-

nom aspektu osmisli društveni kontakt „pojedinaca. N- interesujući se za ekonomske zakone društvenog razvitka Kami sanja o moralnoj harmoniji lepote, Umetnik je i kad piše esopj ili filozofsku raspravu — umet nik do fto# stepena da svaka njegova misao izražava neki trenutak doživljenog sklada moralne lepote. T,epota i moral su po Kamiju skoro identični pojmovi. Uzimajući kao primer stare Grke, autor »Stranca« pledira za određeme grantce naučnih, moralnih i estetskih doživljavanja. Tome pitanju posvetio je Kami egei »Jelenino progomstvo« gde razvija tezu o moralnom usklađivanju i.saznamju pre svakog drugog. Žali što je u modđemom društvu odbačen antički princip lepote koji je ljude izbavliao iz sveopšteg haosa: »I mi smo osvajali, pomezali granice,

savladali nebo i zemlju. Naš razum je stvorio prazninu. Najzad „sami, „završavamo svoje carstvo u pustinii.«

Pustinja se u Kamiievoj viziji može prevazići jedino samoftnom ~ kontemplacijom nad sopstvenom sudbinom. On negira Hegelovo mišljenje o modernom. gradu. ističući da je savremeni grad oličenje surovog užasa u ko=

„me je svaki čovek sam, ali

šija samoća ne doprinosi kri stalizaciji ljudskosti, jer se u takvom haosu liudsko biće ne može zamisliti nad svo jom sudbinom. ,

Kami vidi čoveka kako se vraća sam sebi. Toje, DO vratak čarima prvog saznanja — osećanju prvobitnog stapamja sa prirodom. Nikada Kami ne može zaboraviti da je rođen u Oranu, da je ugledao kretanje u miru sunčane svečanosti, Tajnu

(»NOLIT«., BEOGRAD, 1956)

želju dvostrukog života Afrika i Evropa — želeo bi da podari svim ljudima koji nisu razumeli titrave igre sveflosti večitog sjaja. Ovo govori kultivisani Evropejac kome je evropska kultura postala sastavni deo bića, ali koji čeka čas kada će toj kulturi moći dati viši smisao egzistencije,

Građovima bez prošlosti posvetio je Kami ove eseje, gradovima u kojima nema umetničke i istoriske uzvišenosti, gde se ne nalaze velike i male stvari. Oran, grad piščevog rođenja, simboliše njegove napore za pojednostavljienjem životnog asrekta, za heroizmom svakidašnjice. Po tim gradovima spontanih “bokserskih borbi, malih trgovina i divnih ftela, okupanih sunčanom svetlošću, rađa se stari mit o Prometeju koji sad može

postati svaki čovek sa šmehom i plačem, bez licemerja uzvišene patetike.

»Povratak u Tipazu« govori O saznanju čarobnih bajki prirode u stilu drevnog Anfeja, poput prastarih mitova koji su otelotvoerili obožavanje prirode.

Prirođu treba ponovo ot Wkriti, kaže Kamij, Nje. m otkrivanjem skinuće se ograde koje sprečavaju ljude da dožive večnost. Čitav jedan esej posvećen je moru, praiskonskom izvoru života. More sa svojim krajem u beskraju, sa čudesnim mogućnostima večitog pretvaranja, prenosi nas u oblasti naičistije harmonije gde se dobija opravdanje najvišeg monalnog dostignuća. Van romantičarskih koncepcija sladunjavosti, van mizerije poltronskog obožavanja prišao je Kami jednom novom, dosad mepoznatom, uživ:mju prirodnih »ojava.

Jutra i večeri pretstavljaju okosnicu Kamijeve umetnosti. IXroz njih on shva ta čarobnu moć promene, večiti uzdah višestrukih života. U tim časovima razre= šavaju se zagonetke i daje Šš smisao patnji, Tada mo Zemo poverovali u nas same. u sreću onih zy koje smo mislili da je nemaju i prestajemo biti »sb'anci oVOS sveta«. Osećajući damara prirodnog toka stvari

MKami je postao veliki pes-

nik čovekove vernosti mcem sebi.

Svojim esejima Kami je stvorio novu vrstu umeiničkog izraza. Duboka misaonost, suptilna emocija i luc'dni opisi stapaju se u čvrstu i iedinsfvemu celinu. Esej Albera Kamija nije samo rasprava, miti opisivanje” sopstvenog reagovan'a na postupke ljudi i njihovih doživljaja. Divna je to umet nost integralnog „poniranja

u bit ljudskih aspiracija na svoje pravo života, .

\Predrag S. Perović

sa-

KNJIŽEVNE NOVINE

· Rezignacija starog

E. Hemingvej: »Preko reke i u šumu«, »Minerva«, 1956

na divlje patke, u ljubav, svejedno kud, samo da beži, prinuđen je, prinudili su ga da beži, mada istovreme= no i on sam hoće da beži, svejedno što ne zna kuda), čas se pretvara u eleganftnog svetskag čoveka, dostojanstveno pođrugljivog koliko prema drugima toliko i prema sebi. Jer, nisu rat samo rovovi, smrt od kuršuma i blatnjavi putevi s jarkovi= ma iz kojih štrče štapovi nepokopanih nogu. Rat ostaje u ljudima, ostaje u sećanju, u mozgu, rat još dugo gmiže po nama i oko nas, pretvara se u manje vidljive, ali ništa manje opasne mrive straže, zasede i zaobilaženja. Nesvesni svoje „deformacije u uzbuđenim ratnim frenucima, zaboravljamo, kađ se rat svrši, da nam je svest o toi deformisanosti sinula u jednom trenutku između nekakva dva napada, u zatišju mitraljeskih ujeda, pa se vraćamo miru i uobičajenom, uvereni da se vrlo brzo poncvo snalazimo i postajemo isti kao i pre. No nesvesni toga da smo ipak deformisani.!da smo sigurno drukčiji nego što smo bili. Da smo žigosani usijanim žigom koji se nikad ne briže. Osetio sam tc. čitajući ovu knjigu. Pukovnik Kentvel se onom svojom ironiiom i ljubavlju prema vcenecijanskoj devojci i prema Veneciji, ustvari, bra ni od rata — i od smrti. U zalud mu je. Jedan ko zna kad ispaljeni, stari, zaborav-= lieni metak sustiže ga i obara — ne kao jelena u skoku, jer godine su prošle, ali ne ni kao onemoćalog starca (on je bezobrazno i poslednji put moćan ljubavnik u gondoli po kanalima i ispod mo stova Venecije), nego ipak u akciji, u borbi, u borbi sa smrću, ne da se pobedi smrt, nego da se „dostojanstveno, skoro prezrivo primi, jer to je možda najbolje, kad već ne verujemo u večna lovišta, Ta misao, ta tendencija na glašena ponekad i grublje no što bi trebalo, osnovno je što me potreslo u ovoj knjizi. I to zaslužuje pohvalu, uime onog humanog, uime poštenog i istinitog zašta se zalažemo u hodu kroz ži-

vol. *

Pa ipak, uprkos tome, ili baš zbog toga, ova knjiga deluje pomalo kao konstrukcija. Ponekad mi je io smetalo. Ima mestimično suviše pisca i suviše namere u rečima ličnosti, suviše stavova koji, naprimer, mada pristaju uz pukovnika, ipak liče na njega u paradnoj uniformi. Nisu, dakle, stoprocentno izavreli iz njega, nekako su više natureni, piščevi. Pa iako snažno živi svojim životom, pukovnik na mahove postaje žrtva aulorove drušitveno-političke {ribine. Ali u OVOj knjizi, skoro svoj u dijalozima, reči su prštavi vodoskok i lako zanose samo svojom spolinom lepotom, ali su krcate smislom, bremenite žaokama i kao sa-

će ujesen nabijene jednim dubokim i čvrstim osećanjem života.

Kritika je u inostranstvu oporo dočekala ovu knjigu. Rekli su: pisana je iz komercijalnih pobuda, reporterska je, laka, namenjena razonodi Ja to shvatam ovako: knjiga koja nosi toliko žuči, toliko ofvorenih napada na rat i !jude koji su ga vodili, nije mogla biti povoljno primljena od oficijelne kritike. Niti to od takve Kkritike treba tražiti. (Kažu da Je Riard Kentivel, general, pa zbog nečega degradiran u čin pukovnika, zaista poštojao, iako se Hemingvej na početku knjige ogradio od takvih insinuacija). Tako su, kažem, kritikovali ovu Hemingvejevu knjigu. Ali čitalac ima prava da mu se ne svidi mišljenje Kritike, nego knjiga. Ja se, naprimer, opredeljujem za ovo drugo. TI neću lako zaboraviti Ričarda Kentvela, generala ili pukovnika ili običnog vojnika ili svejedno šta — tog lunatika koji živi poslednje trenutke svog života, grubog kao staro vojničko ćebe, sve dok od života ne ostane samo očajanje, s gorčinom da je sve što je bilo profeklo uzalud. Jer — < ou sonfi Jes neiges d'antan? Dans Ie pisscir, tfoule la shoše comme

ca! U. Krstić