Književne novine

#% jr

UMORNI

RAVNODUŠNI STRANCI

(Antun Šoljan: »Specijalni, tz zaslanici«, izdanje Društva književnika Hrvatske, Zagreb)

Saznanje da je svet pustinja i tamnica u kome smo mi, ljudi, »uvek mladi stran=

ci«, osuđeni na život, večno:

nespokojni, zaneseni i radoznali, nije novo i nije nimalo neobično. Doslovno pri hvatiti takvo gledište, ili ga iz osnova negirati, bilo bi podjednako besmisleno kao i tvrditi da je ovaj svet Dpitom, beskrajan raj u kome su svi ljudi dobra braća i najodaniji prijatelji. Istina o ovim oštrim, nemilosrdnim krajnostima nalazi se, kao i uvek u sličnim slučajevima, negde na sredini. Ljuđi &e boje, ljudi su oprezni, lju di su oduvek — čak i onda kad misle da su, jedan prema drugome, najprisniji i najbliži — pomalo tuđi, DOmalo a&tranci; ali ljudi neprestano nastoja da se približe jedni drugima i da pro nađu prikladne reči razumevanja i bratstva. To traganje traje od vajkada: ono nipošto nije lako i bezbolno. Teko se oblikuje život čoveka, i tako nastaje i prodđužava se ovaj meukotrpti put koji nazivamo ljudskom sudbinom.

Sa svim ovim, i mnogim drugim, kudikamo složenijim problemima, savremena filozofija pokušala je da izađe na krai i da prečisti račune: ako već ne može (ko može?) da preporuči najdelotvornija spasilačka rešenja o ublažavenju i ukidanju ljudske otuđenosti i pometenosti u današnjem hnestabilnom svetu, da bar pruži prigodne i približno tačne {ormulacije ljudskih odnosa i dejstava, O tome se mnogo go vori, i o tome se· mnogo Dpiše; srazmerno, naša literatura — kao i evropska i američka — zna za te mučne dileme; jeđan njihov refleks nalazimo i u pripovedačkoj prozi Antuna Šoljana, u knji zi »Specijalni izaslanici«.

Čiji su i ko su ti »specijami izaslanici«? Pitanje je neizbežno, i da bismo ma nje ga ispravno odgovorili moramo za frenulak da budemo surovi: to su izaslanici imagirarne zemlje iz pročitane i primenjene literature. Koliko god osnovna misao Šoljanova od koje poJazi u razmatranju ljudskih puteva i sudbina bila osnovana i u izvesnim granicama prihvatljiva, toliko isto način na koji je on primenjuje na »materijalu«, na zbi vanjima i onima koji ta zbivenja potstiču i pokreću, isuviše potseća ma lektiru, na knjige, na knjiškost. Namerno, literarna vrela i filozofske pravce ne Dbominjem: ko god Šoljanove pripovetke pročita moći će vrlo lako da ođgonetne o čemu je reč. |

Čovek je u Šoljanovim pripovelkama nerazumljiv svetu i sebi; daljine i godine (prirodno) otuđuju ljude; stvari postoje van čoveka, prostor je kao uklet, otrovan, sve je »dosadno Oosamljeno, kišovito, hladno, bespuće, pustoš, nigdina; caruje umor, rezignacija, ljudi šu nepovraino razdvojeni, izolovani (»Ja sam ovdje i oni su negdje drugdje. Mi postojimo, ali nas nema zajedmo«); ljuđi su oklopljeni svojom samoćom, njima vladaju besciljna, neodređena raspoloženja, oni su tuđi, oni su stranci, i u njima, se ne retko, javi predosećanje da

je »borba bila besmislena« .

i da, sa rukama podđignuhim u vazduh, treba sačekati talas nepredviđenih i nepredvidljivih događaja... E Ima u celome tom stavu, ma koliko se o njemu moglo inače wuprotstavljeno raspravljati, izvesnog istinskog šarma. Svi smo mi pomalo umorni: ne samo heroji! Posmatrajući, međutim, književno dograđivanje toga stava u Šoljanovoj proži, moramo priznati da nismo OSetili njegovu pravu, grubu. 'kob i st.amu neminovnost: sve što je ispričano moglo bi da bude tako (zažmurimo li), ali i ne mora (počnemo li s piscem da se sporimo i da, kao on, teramo mak na konac). Život sa svojom tragikom i gorčinama ostao je samo u piščevom naslućivanju: nije se objavio u SVOjoj punoj dramatici i stvavičnosti. A to, između ostalog. dolazi i otuda što je Šolian, kao racionalan stva ralački temperament, uz fo privrženik modernoga, svoj

rađ nm pripoveci prvobitno ; zamislio i počeo kao knji- ·

ževni, stilski eksperirent, a ne toliko zaokupljen vtrašću

9) |

za pronalaženjem istine o životu i neživotu (ta se angažovanost javila kaesnije): u »Specijalnim izaslanicima« naći ćemo i pripovetke, i sxice, lirske zapise, asocijativne tekstove... Postoji očigledan mnesklad i suprot-

at o og eta ay aaa aty ly St

SVIJET I dA SMO OSTALI sw istom odnosu, promijenjeni, a ipak isti. Opet sam bio malen i nemoćan,. a, svijet je opet bio velik i mnogostruk, odbojan „nas dvoje, jedmo drwugom verazumljivi, Mao što smo bilj „nerazumljivi i

_ prije, među poznatim stvarima na, poznatom mujestua (Antun Soljan: »Specijalni igaslanicia).

eve aaa iy ela iovfRN

nost između, naprimer, »pripovedaka« kao što su »Pustinjak« ili »Žena odraslog čovjeka« koje mogu biti simpatične, duhovite, ali koje ipak preterano potsećaju na, literarni manir. na samodopadljivu afektaciju, i Dripovedaka .»Sivi događaja ili »Nenadana smrt dobrog čovjeka« u kojima pisac, bež poze, bez mpriučene, nategnute »originalnosti«, pokušava da se suoči sa živim ljudima i bitnim mnasušnim problemima egzistencije i sa životnim „»sitnicama« koje često kroje i prekrajaju, iz temelja pomeraju i menjaju ljudsko trajanje.

Šoljian je pokazao za fo ne osporan dar i nerv. Vrlo fina i vrlo odmerena Dpsihološka manaliza „usamljenog dečačkog sveta koji želi da se otvori pred ljudima, ali nailazi na uzdržljivost, hladan otpor i nerazumeyanje, dobija u pripoveci •Oklop« kvalitet izvanredno suptilne poetsko-psihološke sludije. Još je tvrđa, surovija i hla= dnija atmosfera u pripoveci »Sivi događaj«: mlad profesor živi sa svojom učenicom. smeli neće da je uzme za ženu, iako mu njen brat, takođe njegov učenik, preti, šamarajući ga u kafani: suprotstavljenost i zakrvljenost fih mlađih bića prilično je gorka i porazna, ali

nije sasvim dehumanizova~

na. »Još ništa nije gotovo, kaže se na kraju pripovetke: ni đobro ni zlo nije izreklo konačnu reč: nesporazumi, malaksalost, bezvoljnost, sumnje, trvenja, ljute bitke života nastavljaju se! Tu treba biti otkporan, izdržati. Takvo je, “eto, Šoljanovo shvatanje realnosti: stalan razdor i provalije među ljudima koji su prinuđeni da vuku nevidljive terete nesre će, zabludelosti, razočaranja, nesnalaženja u Životu, noke nejasne krivice, mučnih poniženja. Pomalo iskriv

PR |

ljen moral, nešto poljuliana etika. Pa kakav je to (pitače možda neko) zloguki, volšebni pesimizam? »Samo da prestane ovo šuštanje, OVO kretanje u mraku, ovi čudmi povici i prijeteći pogledi na mojem tjemenu, neka pre stane ovo ledeno svjetlucamje. mislio je, samo da prestanu riječi iz mraka, da se mogu' umiriti i slušati blago treperenje udđaljenih zvukova i svjetla, nečujne kora= ke neba«. To je nostalgična ali uporna žudnja za spokojstvom i tišinom. Mogli bismo, tako, celu stvar odjedmom da zabašurimo nekom kvazioptimističkom tiradom. Ali to»,nmam nije bobrebno: pripovedač je sam otkrio svo Ja slaba i jaka mesta, i trenuftke kad možemo da se oslonimo na njegovu reč ili đa je odbacimo. Pripovetke «Sivi događaj«, >Oklop« i »Nenađana smrt dobrog čovjeka« sveđoče o piscu koil

ne želi da se zanosi nikak~ .

vim iluzijama o životu, koji ima savesti i snage da sagleda njegove ružne, mračne strane, koji oseća duh i ritam modernog čoveka i mo dernog doba i ume o njima

umetnički nađahnuto đa pro govori.

Ova proza, u svojim dobrim fragmentima, pisana je veoma jednostavno i sažeto, ponekad hotimično priprosto i naivno, uvek (uglavnom) zanimljivo. Njen prvi srodnik, njen uzor je, rekao bih, proza Ernesta Hemingveja. Mogao bih da naveđem i neka druga imena. Potseti me na trenutke, svojom ironičnom kićčenošću i poefizmom, na prozu Aleksandra Vuča. To sve, naravno, nije od presudne vačnosti. Drukčije nešto stoji stvar sa muesfimičnim stilskim nesređenostima, ea rečenicama kao: »Svi su se udubili u proceš bježanja«, i sličnim, koje picu ne bismele dase omaknu. Ali ni to, uostalom, mije tako važno, mi tako strašno. Ne ireba zaboraviti da. je. pripoveđačka proza Antuna Šoljana, pokraj svih svojih zabluda, pa i naivnosti, do= nela jednu određenu sliku sveta, jedno svojevrsno Vviđenje života, možda jednostrano, ali dovolino živo da ga ne možemo i ne smemo olako prenebrežavati i unapred odbacivati uime onih ži votnih harmonija i načela za koje nesigurno pretposta vljamo da mogu biti jedini izvor naših verovanje.

Miloš I. Bandić

Prolećno popodne neubijenogs

Jajinei

Dajte mi reči koje mogu da probude sluh, Glomazni sluh nagrižen slaikom rđoni vremena U tišini crne zemlje, dajte mi reči

Da pokrenem sluh onih koji su pevali,

Pevali pred razbijenim ustima zidova,

Da im pokrenem sluh kao vrata crna gvozdena U zarđalim suznim šarkama, vrata izrešetana

Zločinom, Dajte mi reči da iskujem zvekir,

Da udaram,

Dajte mi reči đa ih stavim pod jezik trave,

Pod jezik nevine, dirljivo ravnođušne trave, (Noć, razbijena usta zidova)

Dajte mi reči da ih stavim pod jezik trave, Da trava progovori jezikom raskrvavljenim.

Hiljade ispod trave ne mogu da čuju.

RBrazabirem da ležim u travi, omađijan,

Ipak omađijan poslojanjem, kao ptica,

I da me nežno probada prolećni dan, i budi Male ružičaste fosile običnih radosti

U slojevima sećanja, Običan prolećni dan.

Hiljade ispod trave ne mogu da vide.

Da zarijem prste u travu, da shvatim, ako mogu:

| Zločin je bezimen, a boja moje krvi

Jeste bogatstvo onih izrešetanog vida ; Koji me nisu znali kad su pevali, poslednji put, U noći, pred razbijenim ustima zidova.

Koja je moja zemlja,

T.ežim wu iravi, glavu mi je razjelo cveće, A oni su ispod trave, Izgleda jednostavno,

Dajte mi reči da pokrenem ovaj tamni sluh, Glomazni sluh nagrižen slatkom rđom vremena, Crni gvozdeni sluh streljane ljubavi, u zemlji

Ivan V. Lalić

A O ZO

Razgovor u

~–

“O Ž

20%

RO ARVAĆĆ,

ZyOapov O

ara araaerzz

Poetizacija

polsvesli

(Slavko JANEVSKI:

U svom prvom romanu »Selo iza sedam jasenova« Jamevski je bio realistički slikar društvenih previranja mahkeđonskog sela i ličnosti eeljaka koji su ta previramja prouzpPokovali, Njegov postupak se zasnivao na sigurnosti opservacije, na bogatstvu fabuliranja, „nešto isuviše razgranatog, i na komcipira-

“nju raznovrsnih ljudskih li-

kova. Stil je bio potpuno a– dekvatan širokom društvenom karakteru same tematike: Kkoncizam, Kkontinuiram, narativam.

Međutim, u drugom roma” wu sDve Marije« pisac 'je socijalni problemi ustupili su mesto psihološkim, mnoštvo ličnosti je, zamenjeno stvarno samo jednom, smireni rečenički tok je postao istrzani unutrašnji monolog. Na mesto psiholoških opaski i konSstatacija došla je beskrajna i nešto jednolika introspekcija. Slavko Janevski se uhva-– ftio u koštac sa individualnim psihološkim životom. Da li je on, dobar poznavalac socijalnih prilika Makedonije 1 zaostale ayesti liudi, da li je on isto tako siguran ronilac u đubine potsvesti i oO– sećanja pojeđinačnog čoveka? Izgleđa ipak da nije. Napravio je istu grešku koju prave 1 mnogi drugi, služeći ge asocijativnim postupkom stvorio je osakaćene ljude,

· nepotpune, neđorađene, lite-

rarno poluuobličene i dosta shemafične. Smatrajući da je prikazivanje jednog poftpunog karaktePa zastarelost i zabluda, on je produbljivao samo jedan životni problem, ljubomoru, a sve drugo zapostavio. Junak njegovog romana. Nikola, lekar koji se počeo opijati zbog neostvaremih ljubavnih i ljudskih samjarija, živi neprekidno pod opsesijom dve žene, dve Marije, i samo o njima bunca i o njima misli svojm alkoholiziranim umom. Sasvim je moguće da neko pati, i to strašno 1 duboko, ako je izneverena njegova intimna težnja, ali literatura

koja se pravi na osnovu jed-

nog osećania potsvesno suženog na jednu žicu i jedan ton i nijansu, postaje jednolika i jedmostrana. Ako piBac spolini svet dobrim delom zanemari, onda se to zanemarivanje da opravdati

# gamo fako. što će on liudsku

dušu izneti na svetlost i raSprosirti sve njene slojeve, 1 one maiđublje i najtamje, pred našim očima nemaviklim ma Uuzbudliive TĐrizore đuševnih muka i rana. Slavko Janevski isuviše dubi samo jednu. Jađikovanje Nikole ima iskremih akcenata liudske tragike, ali se ono neprestano pomavlja u istom obliku ill u sličnim varijacijama i zato gubi od svoje

. elememtarnmosti, Pisac eksplo-

atiče nekoliko puta neko dobro uočeno i ispitano psihološko stanie i tako razvodnjava gusti splet doživliaja koji bi zračio neuporedivo jače da se sve njegove ćelije ne sekcjraju na isti način

"u svakoj glavi,

Sklonost} ka žive CA vijenom pričanju , pisac i u ovom rom'” , da u znatno mar

prešao na drugo područje;·

»DVE MARIJE« Kosmos, 1957, Beograd)

ju uspomene i sećanja koje u formi uzburkane i mutne autobiografije iznosi glavna ličnost. U finalu dela momenat dinamike i akcjje izbija u prvi plan. Epi-

aio di kadu oder ua aaa

MARIJA, POSTALA SI bol, Zašto zbog tebe pretim nožem? Mož:la sam lud. Tebe nema, ti nikada nisi postojala. Uzalnđ sam nmirao MW waporu, fražeći u dragoj Mayviji tvoje vrline i oživljavao wa nove mapore, ofkrivajaći m toj Ma»viji, samo Marije, „običnu

· Mariju, X. neku Marijuc.

(Slavko dJanevski: >»Dve

Marijea),

ar bye ae eye if aio ei near,

zode progonjenja ramjenog lekara koji je na 'Kraju našao svoj smisao u spasavanju živoba jedmom. ilegalnom borcu protiv Nemaca, njegovo posrtanje kroz

Slavko danevski

puste i mračne ulice, šve je to Janevski dao ustreptalo, upečatljivo i vrlo tempera mentno, Zgusnuti i usplam=ftelj lirizam prvog romana ponovo se rasplamsava i OVde u nekoliko pretposlednjih glava, i čitalac se preme posle izvesne monotonije izazvane statičnošću misli i re= či, „osetivši razmahivanje krila. Ali, avaj, tai utisak ne traje do kraja. Pišac vodi polumrtvog doktora u stan druge Marije, njegove ljubavnice 'i svemu tako daje melodramatičan “naglasak. Janevski je osetio opasnost od hepienđa i da bi ga izbegao on je pustio svoga junaka da umre na rukama neverne dragane koja ga je pre toga ostavila zbog poli'ciskog agentd, koji ga je uostalom malo pre smrti i pretukao. Završetak „romana: dolazak doktora Mariji, njena ravnodušnost ispočetkh, agent koji hoće silom da iznuđi iskaz ranjenog čoveka, pucanj bivše ljubavnice u telo njenog novog ljubavhika, ti prelomi praćeni hicima i uzdisanje u naručju že-

Se koja se pokajala, svi ovi : tiii

kohola, pisac je inventivnmo pronašao i sugerirao u viđu jedne humane lekarske akcije, koju pređuzima Nikola želeći da spase ilegalca. Ali rasplet je slađunjav i, izveštačen i montiran. Zašto Janevski mije završio roman pre poslednjih đesetak stranica, odbacivši onaj njegov fatalni kraj?

Romansijerska tehnika Slavka Janevskog ima za'·osnovu „potsvest, psihološku samoanalizu 1 vijugave beskrajne monologe. Međutim, ta tehnika je staro otkriće i ona se kod naš sprovodi dosta često sa više ili manje „uspeha. Slavko Janevski je nju iskoristio u gotovom obliku, hoću da kažem da je nije potpuno asimilirao, tako đa je ona iskorišćena kao neki Kkamonizirani metod. Fransoa Morijak: kaže: »Po mome sShvatanju pak, svaki romansijer dostojan toga imena stvara svoj sopstvemi stil, koji vredi samo za njega i koji posle njega ne služi više nikome. Jedna tehnika može da posluži samo jedanput«. Postupak koji je Fokner razvio do vrhunca, gubi svu svežinu, originalnost i autentičnost, ako se ponavlja, obnavlia i podražava više puta. Poetske sposobnosti Slavka Janevskog koje su došle do izraza u paBusima romana »Selo iza sedam jasenova« Kao jarka i Potovo opojna semzualna lirika, u drugom romanu su previše iskorišćene i tako ploupotrebliene, Ako Se Doetski doživljai stalno potstiče i širi, forsira dakle, onđa je neizbežna poetizacija romamsijerskog feksta koji ipak ima drukčije temelje i strukturu nego poezija. Janevski je zamenio poetsku osnovu jedmog viđenja sveta sa .lirskim štimungom, sa poetizirajućom metaforičnošću. prezasićenom, fraženom, dosledno i stalno zastupanom svugdđa. Autor je hteo da stvori poemu prožetu psihoanalitičkim dokumentima jedne ' lične ispovesti; potsvest je trebalo da govori pesničke tirade nakićene metaforama; iracionalmo i lirsko su fražili svoj sklađ i razumljivo nisu ga mogli naći; uskomešana i mučena svest jednog mesrećnika ne izražava se onako đekorativno kao što to biva u ovom romanu. Wivo jednog primera koji pokaje kako Jamevsli insistira ma ormamentitamju rečenica: »O Đojas je nosio zađemuhtı turu. nagu. isulkanu: korice su za nju bile tesne. Ruke izdajnice bile su prigušene međuze i nisu bile stemute, da se iz njih šakom srče vođopad neba«. Postoji dakle protivrečnost u njegovom rompmgijerskom postupku, koja potiče od neuspelog pokušaja da se spoji tehnika korišćenja iracionalnosti sa fehmikom formalne lirske stilizacjje.

Pavle Zorić

SAOPSTENJE

Iz tehničkih razloga, ovaj dvobroj „Književnih novina“ izlazi sa Bedam dann zakašnjenja, Molimo čitaoce da ovo Wuvaže, Idući broj „HMimjiževnih novina" izaći Će redovno — kroz dve

_ eđelje,

5 avi,

(Eseji Zorana Gavrilovića »R4D« Beograd, 1957) |

U istoriskom razvitku srp ske kulture kritika je, neosporno, odigrala ogromnu ulogu. Sumirati njene rozultate, šzvršiti analizu toga razvoja, znači učiniti jedan Dosao koji je neophodno DOfreban radi mprečišćavanja pojmova u ovoj literarnoj oblasti. Zato je .knjiga Zorana „Gavrilovića „koristan pokušaj da se, iz savrememog aspekta, osvetli kontimuitet razvoja srpske Kritike, I da se savremenim čitaocima i književnim stvaraocima prikaže značaj toga odgovornog i, pre svega, mo> ralno -— estetskog delovanja u, kulturnom životu. Ovakav rad neizbežno postavlja pitanje metoda, oblika i stilskog uobličavanja, kojima će se izvršiti, ustvari, »kritika« kritičarske aktivnosti u toku mekoliko decenija. i

Nalazeći ee pred problemom esejističkog, teoretskosociološkog, ili školsko-udžbeničkog tretmana, Gavrilo= vić je pošao najlakšim pu= tem kompromisa između eseja i školskog: priručnika, dajući ipak, prevagu udžbe-

- nmičkoj obrađi, za kojom se

oseća velika potreba među đacima i stuđentima. Posao, van svake sumnje. koristan, već i zbog činjenice što se time pokreće i potstiče diskusija o ulozi kritike i njenim složenim „problemima, kako u prošlosti, tako i u savremenim književnim zbivanjima. Međutim, savreme= ni sadržaj književnog stvaralaštva i umetničkog procesa ođavno je prevazišao konvemcionalne okvire i forme programsko-udžbeničkih književnih saopštavanja. naročito kađ je u pitanju problemska oektuelnost iznošemija literarnih ostvarenja jednog razdoblja koje pripada istoriji.

Prva knjiga Gavrilovićeva (on obećava još dve) obuhva– ta stvaralaštvo Svetislava Vulovića, Ljubomira Nedića, Bogdana Popovića, Jovana Slkerlića. Đorđa Jovanovića i Milana Bogđanovića. Kao uvođ Gavrilović je objavio oed »O kritici«, . gde raspravlia o odnosu kritike pre ma umetnosti i estetici, prirodi kritike i kritici kao dru štvenom i moralnom činiocu. Uvod ie interesantniji i originaliji nego ostali deo knjige. i, u izvesnom smislu, kom trađiktoram u odnosu na analizu rađa pojedinih kritičara. Sem foga, Gavnilovićeva razmoaftrania o kritici apstraktnog su karaktera, pa nemaiu neposredne veze sa kasniie izloženim materijalom. Ipak, autor je uspeo.da vrlo ozbilj no i savesno dodirne niz pitar.ja od suštinske važnosti za odnos između kritike i estetike s jedne, i umetnosti i Kritike s druge strane. Naročito su zanimljiva mesta gde piče o funkceionnlnoj povezanosti umetničkih Kreacija i krifičkih napisa.

Polazeći od tačne opaske đa je umetnost uslov postojanja kritike, Gavrilović svodi njenu ulogu na propagira= nie. zastupanie, odnošno tumažčenia jiednonern stila, pravca ili škole. Ne može se osno riti piseu da je to, jednim đelom, tačno, ali se takvo tvrđenie „nikako ne sme uopštiti i postaviti kao potpuna određba kritike, jer bi u fom slučaju oma izgubila svo} uni etički i socijalni značaj, na kome Gavrilović s pravom insistira. Po Gavri loviću Linbomir Nedić je bjo kritičar Vojislava Ilića, dok je Bogđan Popović teoretski obrazložio poeziju „Jovana Dučića. Tome se, kao činjenici, ne može ništa prigovo= riti, ali izvlačiti uopštene zakliučke o vrednosti kritičkog rađa u smislu inferiornog propagatora pojedinih umetnika ili pravaca, znači negirati svaku samostalnost kritičarskom stvaranju, Što je već sam Gavrilović pokazao da je pogrešno, prikazu” jući delatnost i uslove u kojima su delogali Bogđan Popović i Jovan Skerlić. Gavrilović ističe veliku vrednost »Antologije« Bogdana Popovića, koja je izrazila poetski smisao čitave jedne epohe, te time. dolazi u kontradikciju sa samim sobom. Tačno

je đa kritika ne pomaže umefniku u njegovom stvaralačkom aktu, no neprihvat-

REDAKCIJE

ljivo ije stanovište Zor Gavrilovića, po kome

ka nije u stanju da u naji štijem socijalnom smislu, izvestan način, usmerava

nja. Za ovo je dobar prin Jovan Skerlić, o čijoj d štvenoj aktivnosti i sam ( vrilović piše sa puno topl i oduševljenja, ~ i

O odnosu kritike i este Gavrilović iznosi već Do: ta mišljenja, da bi govo! o ieoriskim momentima h tike, napisao: »Kritika je, naliza umetničkog dela

„Mritika je Praliza, pasm vana na estetičkom nd} koji pretpostavlja 8

Za primanje lepote i

od njega. Kritika je POI tička reprodukcija osmn mih ~ estetičkih ~ Kkvalite., (Zoran Gavrilović: „Mrlti

i kritičari“), \ \

a ea a aa a e o edi are

snovana na objekiivnosti, stetičkog suda, Kritika je stetički sud«. Iz ređova slede vidi se da n}.sam” vrilović nije baš mnoF guram u iscrpnost i svoje definicije. Nisu li kve školske definicije davno prevaziđene kako štedruštvenom, tako i u ničkom, estetičarskom i tičarskom praksom? Uosl lom, kad govori o pojedir kritičarima Gavrilović najmanje zadržava na mj! hovim »analizama umeničs kih dela zasnovanin pa, OU jektivnosti estetičkog | Kritika, kao'i svaka društvena pojava, ima, određenim Vremenska | riodima. svoj specifični rakter i svoju osobemu ı gu. To je već banaina isl Izgleda, o ovome Zoran vrilović nije vodio dovit računa, jer se, inače, moglo desiti: da u knjizi ja treba da označi određeni period voja naše kritike, buđ dan poređ drugog”-Ski Bogdan Popović, Đorđe vanović i Milan Bogdđami * Društvena uloga, a tak prirođa same kritike, se menja, što znači da : kako ne može i ne sme stati u nekakav šematsl ređen kontinuitet. Perić među 1903 i 1914 god,“ htevao je jednog koji je veliko im” turne i književne ish. ie smešno, danas, tu vajkati što nemamo ća, pošto novo đoba' rarnom stvaranju, kpx gde, traži nove stva, ličnosti i izraze, | Gavrilović se trudio d; | pomenutih kritičara. proq.; i objasni teoretsku \ niihovih Kkritičarskih sta, va, što je, svakako, poziti. na strana ove knjige. koia' 6, doprineti preciziranju mne gih pojmova. Baveći se. me“ đutim, suviše ovim pilhmnji-" ma, Gavrilović je zaposh"io ono što je najbitnije — “ kretan rađ na kritici, / furnom prosvećivanju it jedan od kritičara, o k govori Gavrilović, mije' teoretičar, pa i žnosti što je Bogdan P vić, naprimer, u teor pogleđu bio eklektik, kađa zna šta je on sve učinio uzđizanju kulture u S pre Prvog svetskog rata. je slučaj i sa Skerlićem, me je Gavrilović DOS svoj najboli ogled u ktji Svetislav Vulović j mir Nedić značajniji su mmamenite poiaVe naše . turne prošlosti, nego p9 f,

cifičnoj vrednosti svojih kr 7.

tika, i o tome je frebalo Više. govoriti. Što se tiče Milann|

njegovom radu nile mogu doneti definitivni sud. |

Svojom knjigom Gavrijović nije rekao ništa suštim' ski novo, Međutim, sama po java ovakve knjige, koja j posvećena kritici i kritičari ma, pretstavlja novinu u ; šem književnom životu, |, doprinosi afirmaciji naše kri

tičke misli, jasnijem i savre,

”

vića — pisana tečno i znavanjem stvari — izazvaće, svakako, korisnu diskiisi~" ju, kako o istoriskom raz ku srpske kritike, lako

problemima pred „ko stoji naša savremima |

tika, gy--

| |