Književne novine
č hay ak sa ı Strane |) prema sooijalisiič} ___alizmue, : POR SVO 13. je to nevažno: i sve |) hoglo čak i da se pri” ? Je, na kraju 'kraje7 monov Socijalistiškom - ?u,i to njegovim naj| im i mnejnegativnijim PU ma, Đrema svom vla| priznanju, đao ne ma• Zbog griže savesti, 9 fu decenibiu prožle go___)Orao da se bosipa De ; |sa TOnoBO Dokajničkih kih Teči (viđi njegov »Književne beleške, |i- | mir«, decembar 1956 jp- M bi se, evo, u martu -|i- godine -—~ dakle, svega | dko meseci kamije —. „~ našao u situaciji da se „OVO Dbošipa pepelom +jo sd ir smeru, _buf, u znatno izmemnjeZPU. UdVremenu je došla
ara na njegova
- ka i kritička razmimeđuvremenu ie ida | Bergolec morala | ošalje pismo svojoj paroj organizaciji i da »pri34% da mjeme kritike. nekih java u savremenoj sovjetTd literaturi — nisu prae. U „međuvremenu. je... BO dalie.. Svi mi znamo O „tom međuvremenu, n Owdesetog Komgresa i x5ilo. je to može, ponavljam, (ebesne mere da še shvaz ma čak. ako hoćete, i, u i. 7 određenom smislu, 2. vđa. Ne može se izmeniako lako ono što je či»%dh trideset godina značilo A pretstavljelo „atmosferu, klimu duhas u Mkulturmcom * umetničkom životu jedne Mmlje, i to teko velike zež NSnage Kkonzervatizma + Govoljno jake da pru"ug otpor, Ali, ono što iPajr, ne može ni shvatiti, \rimiti, a ni opravdati, jevon Simonovliev; ton ko·6e On obraća wevojim, im ili mevolinim, najo ih felko, »sagovorni:«. M ton ije, najblaže rečeWedru: i; e ora
! garski i melojalan., Wa i brema “•nvict2 S5gućaost da e na mi ea osnovnim slema autora sa kojima se hiše, Nelojalanm i prema utorima kojima se, auski i bez pardona, priju rame etikete kao slji sovjetske literatu»renegatis, »revizioni%, a ođatle Đa do onog STtelj socijalizmac, pa, lete “eprijatelj čovežan Bed čto je poznato, ar: PR Mleko. To je, YE U Mowtekstu članjka saYo Dodvučeno pa je, „me, isto tako jasmo -| „fvaki onaj ko se maii aeudi da posumnja u _ almu svemoć i pre-
"o 'ijalističkog realizma RAS i isključivo Kkmii
Jat umetničkog postupKe isanog za sva VvreOT eve socijalističke „ ljd, — eutomatski i ne| ojjaielj Sovjetskog Saveza, U neprijatelj socijalizma, i „ i ko mma šta sve ine. } tvar je, dakle, doedo i dramati~
se u Oštrom tonu i pozitivno usme [}u Šo, sa Oštrinom ee
a: om mestu u ; Nevclja je.sase, prektično, - Ž avaka Kritika PI ima za cili da u bilo "| obliku detronizira soci» tički realizam. ili đa bar 'he s njega fašistički veo,
glašava za nepozitivnu neati SEV i amtisocijaliaca, Nevolja je u tome a je ođavno &tavlien znak
italačkoj publici, kojoj
jalizam, i:što se ova mistiti' kacije iz, godine u godinu pro dužuje, bez ikakve ozbiljnije teoretsko-marksističke podloše. I zato kad kažemo da svaki razgovor o ovim. bpitanjima dobija „sudbonosan vid, onda mislimo, pre sve'Ba, na onaj način mišljenja i pDrilaženja stvarima, koji se odavno uvrežio kod nekih naših sovjetskih drugova, da svako nešlaganje sa mjihovim zasvagde utvrđenim stetskim normama olako pro
glašavaju za dekađentna, but ·
žonška, neprijateljška, socijelizmu, i tako dalje..Pritom, oni se redovno. pona> šaju tako kao da su jeđini u svetu pozvani da budu me samo stvaraoci nego } branioci socijalizma, kao da su Socijalizam i sogijalistički Do gledi nešto jedino mjima umođeno, kao. da se svaki od njih, skoro bih rekao, rađa maltene kao gotov marksistlenjinist, a Gđa bi avi drugi sa shane morali prethodno da prođu njihovu šitolu.
U tom smislu, Sirmonov se i prihvetio posla da nam podeli »packe«.
U avojim »Književnim be> leškama« od decembra prošle godine — zbog kojih je nedavno bio podvrgnut oštroj kritici, — Simonov je izra zio malo drukčije mišlienje i sa retkom otvorenošću i smelošću pokušao đa uhva-– ti »bika za rogove.
Pošto je konstatovao da je u posledmjem, posleratnom periodu objavljeno nešraymerno mnogo više slabih knjiga no u periodu rata i u onom pre rata, Simonov &e, razmišljajući o uzrocima zaustavio na pojavi kulta ličnosti i posledicama te pojave u književnosti i u kmnjiževnom životu uopšte. On je podvukao da se i mpojava »kulta ličnosti« u MWritikama objašnjava u međovoljnoj i suviše uopštenmoj formi 1 oo-– stavio opravdani zathev da 9e več jednom priđe svestrawoj amalizi &vih dosadđašnjih nedostataka i grešaka. »Nije gtvar u pokajanju i očišćenju sebe od »grehovaa, a niti.u svaljivanju orivice sa gsebe monov.. »Stvar je tu tome đa “će bez taltve amalize' biti otežan. celokupan mnaš dalji rade.
Upoređujući, zatim, takvo stanje sa gnojnmom ranom na organizmu, pisac »Beležalca« jie zahtevao da se ona radikalen i bez ikakvog sentimen talizma očisti. »Neka to buđe bolno za mmoga s&amoljublja, tekao je on, ali to zathevaju interesi naše literature, čitalacp. interesi socijalističkog
ru*tvad.
Ni to, međutim, nije bilo sve. Slobodmo i zdravo i, od svakog pragmatizma oslobođeno i nesbutamo, razmišlja= nje, je ponelo nutora »Književnih beležakae i on je, verovatno i nehotice, vođem gsamem logikom wiveri, do> šao do sleđeće#, po našem mišljenju, bitnog, suštinskog zaključka, i približno istinitog rešenja celog problema, koda je napisao i ove reče“ nice. '
»... ja bih i0š u početku hteo pre svega da primetim da bi bilo površno svođiti sve posledice kulta ličmosti, naročito one koje su se ĐOkazale u našoj literaturi u njenom posleratnom razvitku, na cvetanje hvalosneva upućenih na aedresu Staljiha... Ako bismo sveli ceo problem samo na to, stvar bi bila srazmerno Pprošta... Kult liŠmošti, kult nepogrešivosti Staljina stvarao je takvu oficijelna „altlmosfern (podvukao T. M.) u kojoj se mmogso govorilo 6 uspesima
a vrlo malo — o neuspesi-
ma i greškama (Simonov: »Književne beleške“.
na druge, nastavio je Si'
socijalistički realizam i soci
Od ovakvih shvatanja do punog saznanja o pravom smišlu i značaju socijalističkog realizme i obasnosti koje on, kao isključivi 1 jedini Književno-umefnički metod, hoćeš-nećeš, u sebi no= si — njje bilo daleko. Simonov je i UO, opet vođen logikom objektivne analize, Skoro bio naslutio kad je, u svom daljem izlaganju, postavio zathev da se prodiskutuje o samom mnačeniu termina »socijalistički reslizžamc“.. Međutim, uplašivši se od svojih sopstvenih »jevetičkihe misli, pisac »Književnih beležakas se zadovoljio da utvrđi da su izvesni kritičari i KMmjiževni jatoričavi učinili sve što je do njih stojalo da socijalistički realizam pretvore u telmu“dističu dopmu, da termin sam bo sebi nije dovolino jašmm, ali da je ipsk glavno sadrŽina. ·
To i još nminogo štošta dru= go pisao je Simonov u decem bru zalažući. se za borbu pbĐrotivu »alilujštinee, kalco jo sam mazvao staljinistički pe+ YiOd u sovjetskoj Mnjiževnosti. A Simonov u martu?
Simonov u martu se, me birajući mmogo izraze, oštro obara na ave one u zemlji i fnostranstvu, koji su &e, ma osnovu postojećih čimjeniea i dokaza o jalovosti svake recepture u umetnosti, usudili da pošummjaju u wapsolubmu vređnost socijalističko-reslističkih šema. Ome istine, ili, kako ih on još naziva, »tragične greške, koje su mu još u članku »Književne beleške« izgledale verođostojne, — te iste istine u ustima drugih mu se, DO nekoj čudnoj dijelek~-
tici., pretvaraju u -laž. Ili, možda ireba zatvoriti oči
pred stvarnošću?
Nismo imali prilike da se upognamo & člankom Tebplica, ali, po Wvemu „sudeći, njevov glavni greh se sastoji u tome što je namisao da je do orvog Kongresa sovjetskih Rnjiževnika (1984. 8.) bilo više slobode za sovjetske pisce i umetnike, Ta godina i taj kongres au se stvarno nekako poklopili sa pobedom qwfaljinističkih rneteođa u kulturi, i to je istoriki fakt koji nije tako teŠško dokazati.
I v.to Simonov nije mno> go daleko od sofistike, kad, navodeći neka stvarno značajna dela i pisce + ig: DrVOR i iz drugog. perioda sovjetske literature, pokušava da& dokaže da je čitave ta bOdela izm'šljena i da je samo plod fantazije »neđobroželateljaa socijalističkog realizma. Zar mu sudbina mnogih prvorazredđnih knjiga i mnogih đarovitih pisaca iz brVO Đosleratnog beriođa (mi slimo da mije ni botrebno đa ih ovde“ nabfaja&mo) nije dovolino rečit dokaz šta se dogodilo. posle konačne pobede i definitivnog ustoličenja staljinizma i ždanovizma u kulturi njegove zemlje, i zar mu, posle svega toga, i posle njegove vlastit. analixe. samo nekih dyva= stičnih primera u članku »Književnć belešlkee«, nije jasno koji su metodi i kakvo je stanje izazvelo sve one »trapične greške«, protivu kojih je i sam lUuštao — u mesecu dećembru?
Činjenica je đa je za života Lenjinovog i mepošredno u godinama bosle njego ve &mrti; bilo više slobode stvaralaštva i da je atlmosfeva bila više nego bovoljna u kultumom i umetničkom životu Sovjetskog Saveza. Činjenica je da su slobodno mogli da »cvetaju svi cveto-. vla, bez. obzira. na to čto je bilo i reznih zasbanicnia,
koja su, pri bostojanju us+.
meravajuće marhsšističke kri
*
tike, uvek manja opasnosk od svakog šematimma, dogmatizma ili pragmatizma.
Ali je zato jeđan Lenjin, u čiji autoritet niko nikađa, nije mogao ni đa posumnja, o. fim stvarima pisao ma &ledeći način: »Juče &am, slučajno pročitao u listu,»Izvestija« pesmu. Majalkovskog na političku temu. Ne bripađam poštovaocima njegoVOg pestikog talemtba, ma da potpuno priznaje svoju nekompetentnost u toj oblasti...e — wWtaljim je, međutim u sfavu mnepogrešivog skhručnjaka, pisao čaik i o lingvisfici! Ništa manje ne odiše sofistikom i ftvrdđmja Simonova da je sve ono što je slabo i umetnički nejstinito, i pre i posle konačne pobede ždanovizma i ždanovističkih metoda u sovjetskoj literaturi, slabo i umetnički. ne+ istinito samo zato što-šu Se pisci tih dela i iekstova +udaljili od socjialističkog realizma. Po istoj toj logici, mi bismo mogli da tvrđimo sasvim &uprotmo, ba da kašemo — a to hekako više od-
· Sovara stvarnom stanju siva
ii — da je sve ono što je veliko i trajno u &ovietskoj literaturi veliko i traino sa» mo zato — što se udaljilo od šema socijalističkož realizma., Jer, po čemu t0, po kojim se to svojim elememtima i Icvalitetima, ekspresionistička poema Serafimoviča »Gvo zdena bujicas može ubroja= Ti u velike rezultate socijalističko-realističke proze? Ili nešematski i tako prodoram prikaz Oktobarske revolucije u »Tihom Dohmus Šoholova? Ili u »Porazu« Fadejeva? A đa i ne govorimo o estetskim elementima, koji nemaju eipsolutno nikakve veze sa SO» cijalističko-realističkim dog~+ matia i receplims, u boeziji Majakovskog, Bloka, Ješenjina, Pastemaka, Begrickog i mnogih drugih. Da ne govorimo o poetski impre= sivnoj rozi Babelja, Piljnjaka, Olješe i njima &ličnih,
Tražeći r:eprijatelje socijalizma i sovjetske literature i tamo gde ih stverno ima i tamo gde ih uopšte me mo že biti, Konstantin Simoriov 86 — voljno ili mevoljno, svejedno — mašao između stvarnosti i vetrenjača.
On je, da bi bio valjda ubeđijiviji, ili za potrebe »umutrašnje potbrošnje«a — to &ead i mjje tako važno — izmisio da se u mekim zemlisma vođi Kknjiževno-politička borba protivu socijalističkog realizma i njegovih tekovina, a u Pbrvone redu da bi se potcenila sovjetska literatu% i razjedđinile i demobilisale snage pristalica socijalističkog realizma u drugim socijalističkim zemljama, van Sovjetskog Saveza.
Ovaj opasan »komplote je dobio, izgleda, naročito ši~
roke razmere u Jugoslaviji,
jer je sinhronizovan s DpDolitičkom »revizijom marksizma«. ;
»Izgleđa da ne bi bilo pogrešno ili preterano reći da takav metod kritike ima sro dnosti sa onim muarksiznru neprijateljskim prilaženjem istoriji sovjetskog društva, pri čemu se (kao što se to naročito trude da đokažu neki jugoslovenski pwpolitišMki radnici). sve. greške poveza> he s kultom ličnosti svrstavaju u jeđan sistem, a zatim se tai sistem proglašava mal tene organskim za sovjetsko dyuštvo« (Simonov: »O socijalištičkom reBlizmue, Novi mir, mart 1957 g.).
I opet su vetrenjače trijum fovale nad stvarnošću, Samo še vitez iz Manče, u ovom slučaju, iz politike Dbponovo vratio — u literaturu.
Tanasije Mladenović
| br BiCBy “ TROGJIS" | Jima, kriftiei, štampj, hya, saštanke konjerenec Že velike napore da, i fina!
. Vučo, dečji pesnik
„ Spori Yazvoj naše đečje MKnjiZevnofti Rhao đa je Živnuo poBlednjih godina, Posebno poei« je Velik4& prisutnost jednog romantičara, dovana dovanovića> Zmaja, još uvek je mensdmašema posle tolikih decenija ngleđa ja i memoći da se dečja mašta Ošveži movim elemeuwtima civili Yyovanog sveta koji je svet dete« la ispumio čnđepjem,
U Nene] Zmynja/razvija se Savra Yena dečja književnost koja poštupno prelazi okvire mjegove poezije tčtošenmja i dečje maivnosti, Njene sm mamere u vakbitnorpodagoškom smislu daleko ob: ljnije, jer om w deteta vidi mologp čoveka, me laufku, mali Nvet koji širom otvorenih očiju počinio đa shvata i složenije hkhomponente mehanizovanog živo ta. Razumljivo je da je današnji mališan „stariji“ ;d onop wu Zm& jevo vreme. Otuda jo u savremo
noj
oegziji na strmja, hoja detetu prilazi sa
za decu primetna o=
nešto više ozbiljnosti, njujuči njegove. rane „duševne Bposobnotti, Psihologija dečja,
dobw otkriva veliko bogatstvo dečje mažčte i greše oni koji mislo da će Zmajeva pesma, još du Ko zadovoljayati njenu radoznalost, U mmašoj poraknmoj poeviji za decu još uvek ima onih koji nastavljaju {radiciju takve lirihe, ali je nm stranicama dečjih publikacija, takvih pesnika sve manje.
Aleksanđar Vučo svojim stiho vima daje prilog novom shyva{unjn dečje poezije, ali ova pocma, povodoni lNhoje Sve Ovo pišemo, nažalost, nije wu celosti polvrdzm ove konstatacije, jer 56 Vučo u njoj poslužio samo dečjom sklonošću za avanturizmom i isprično jednu wzbudljivn priču o de čaku koji je miaznjakom odleteo da spase od morskih falasa cr nog dečaka Ali-Bali (rasni humanizam) Niz peripetija na ovom putovanju olo Wvefta može da pogoduje dečjoj mašti, pogotovo Što Je WVučo meposredan i duhovit pesnik, i što njegovi sli hovi teku bistrim Koritom maracije, ispunjene bogatim slika ma i finesama dečjeg jezika, Pa ipak, pravi Vučo je onaj kađa do w wvojim stihovima, va, decu pomalo i nađrealista, i tn pokha= zuje i najviše duha i toliko smi sla za psihu dečjeg doba dum ja vw mnjemn vidim sjajnog pesnika koji još nije pokazao sve šio može,
nepotce-
„Sam i java hrabrog MKoče“ je.
Das va decn sa mnogo doživaja, hrabrih podviga, mejgsvesnih lutanja morem, letenja, nm mlaznjaku; tu je i borba, sa kru kodilom, susret sa ljudoždđerima, sve što se samo poželiti može! pa ipak, ova mešto modđernizovnma dečia bajka ne izlazi daleko van okvira rćalnog: veta, Mit, ili galebovi Mhoji vokwu čamac preko morskih talasa (kao w staroj legenđi) me pretstavljajn pojavi nadprirodnih sila, već sm oni ve štinom dečka mpnprisilno .„upregmuti“ (galebovi) ili slačajno prolazmm (hit), Ims tn i dečje humora (čigra i ljudožđer), »a= brinutosti (sami na osirvu), uzbuđenja (pred čuđovištem), tuze (smrt starog naučnika, i elegije Mu posmli umirwćeg krokodila: („Zbogom, moja, stara reko,.“) Vučo, dečji pesnik, možda bi trebalo da bude više mw sferi sa, vremenoep gradskop živofa na ših mališana i ime. da zanemi ri stare | oveštale rekvizite dečie literature. Nepofrebno kKkogrišćenje egzotike i svih onih bića deci poznatih samo iz drugih knjiga, ne može Ktvoriti jasnu pretstavu svet, koji se deci pri• kasyuje m velikim ilz=iećama, pro: metnim „Wlicama, Vtolejbusima, radim itđ, ild. Mođerna dečja bajka w literaturi za decm kod nas tyebya da stvori nove junaRhe ? nova čuđovišta, a njih ima w Wvakoj mlici u svakom dvoriBlu našeg građa, To bi moždmn bila jedina zamerka ovoj divnoj dečjoj JNoijizi, U tehnickom pogledu Vučo je fu i tamo ispod svojih moguaćnosfii. Ponekag je če usred „majlepših mesfa ovo ie (pesma umirnćeg Krokos U celini uzev, „Sam 1 java hrab rog Koče“ pretšfavlja obećanjo da će Wwčo, ukoliko sa ovakvim dahom i ljubavliw nastavi da pi še za deca postati njihov. omilje ni pesnik, pesnik kojeg re sve a odlikwmje neposrednost u pri ćanju i (skoro) uvek prave pootble wredmosti njegovih stihova,
Viada BUNJAOG
A Tođorović, Miličević, Vasić:
»Na ušću« (biblioteka „Zemlja“, Zemum, 1957)
Tri pesnika w jeđnoj zajedni+ čkoj zbirci — mije fo nikakva novina kad še uzmu u obzir naše izdavačke prilike; ipak, đa je postojalo ikakyo drugo rešenje 28 posebno izdavanje ovih pes-
a Gea er F
— bio bač
mika, omo bj samo ulepšalo mjihov pristojan debi, Ovako, na> silno wupretanuti na, jednom mestu, otežavaju mogućnost boljož Bagleđavanja, · ; "Todorović („Mala žetva“,y 896 dosta nehajno odmosi spram 0D likovanja pešme, Om vaka, sitne bigere živofa, uživa u mjihb« vim. frenatuim freptajima, mo put od imspiracije do ostvarenja dosfa olkko i Dezbrižno prevd« ljuje. Tako mjegove pesme Če» Bio ostaju ma mivouw duhovitih, sefnih, Doemshih pričica, Usputnih, da, se iako ivvagimo. MI pored ispovedanog himaniama i očile ljupkosti, ova „poezija se još nije dovinula, onih prostora gde se iskazuje sama suština, dakle duboka istima šivota, U obrađi svojih poetskih muokfivia, Milićević je prilično o”xbiljniji. Valjda zbog toga Šio ga in(eresuju neka življa, „dinamičmija životna „ispoljavanja, | „njegove esme Bu prkAve male igre, u ko ija. okašto, ima mnagomilava+ nja reći, ali i nagoveštaja jed mog finijeg senzibiliteta. „Svetionik“ Potra Vasića je Kruna ove skupne zvbirke. Ovaj mladi beogradski pesni SN, WBpehom je pretstavlien kao apologet čovečnosti i bratstva medu svima onima «&škoji lataju i tragaja “a drugima i wa sobom w životu, Svaka njegova pesma je jedna probuđena tišjma, jedđnm poplava koja groa od Yitmova, od muelođija, od reči, Neobnydan, strastaM, metaoričan, Vasič „iz prve“ osvaja Čči{iaoća, ipskyenmošću, prodornošću i poetskom samoironijom .Ima u i Bšjirokogrudo raybarmešenmosti, ali je ono osnovno, taj Krik iz sma moće osenčeno sa dovoljno am= gažovanosti i smelosti, dabi ostalo dragocećmi zvuk ove Mmjige. M. DD.
A »Čovek, dečak i pet mrivih riba«e
Pripovefke V. Ničine „ĐDžćpns Knjiga“, Sarajevo, 1956
Ulazeći nm Svet ovih Mkratkili priča koje su precizno rađene i dovršene, srećemo w& sam jednim problemom koji Vladimira, Ličjwu mnmadasve inferesuwje., To „je problem malog: čoveka home „je on mwaklonjen, koga sažaljeva. Opisujući njegove trageđije i ma de, on pomalo apstrahuje dyagn važnu Nomponenfu, spoljni svet loji mo služi kao okvir, kao Šširoki plan krov koji provlači svo de ličnosti, kao neizbežan proWstor kojim se slaži da bi dočarao afmosferu ili što bolje po tencirao mnutrašnji nesklad, wmutrašnji svet svojih junak% ko» ji su čnđesno živi i iskreni. Ju maci njegovih pripoveđaksa Bmw U samljeni, skoro bez vremenskog osenčivanja i poradine, bačemi pred čitaoca m jednom pogod-
nom zmbijentu Moli ih nagoni ni wjihove Mnutrašnje momoioEe» na akciju, one nemaju ono klie obelečje Ovuštva i sredine, Bvesno izbegavanje putoša i VOlikih reči, daju ovim jednostav nim i fihim došta tužnim, priča ma, pogebnu draž, navode mad uečodoljiyo ma razmišljanje, ma Bela i na saošećanje sa mjegovim jumacima Moji izgubivši SVO ju društvenu „senku“ dobijaju u wniverzalnošti, nm čisto ljgdskoj širini : ;
Uobličavajući Yazne feme u topli i meki ofganmizam triče, NLičina, nvok udpeva da. nađe du boko humanu i pofreBnu istiph o čoveku, Njegov literarni metod počinje od čovelm, i završava. so u čoveku, .
M „Povesti o Pagkvinama" on priča o čoveku koji je do svoje dnhboke :glarosti slažio ma ima mjum bogataša i weć ipnemogao, kada dje imanje propalo, nebtano negde u nepoznatom „pravcu... Ta potresna istorija o jednom čovekna, u. čehovljevski „ doživljienom pojzažu sela i košemnmja iva de, prva naglašava onaj apsHrd koji raste iz trageđije i tugć, koja je tu megde kao fatmm u junacima, Moja ih proSoni i uni štava, apsurd ne filozofski već ljudski dožčivljen, koji u „Noveli o Gabru“ dostiže svoju potpumu literarnnm definiciju.
Pritisnuti svojom _{ragedijom (koja je često neobjašnjenm, ali začuđo wverljiva) njegovi junaei ČGepnu, za, bekstvom, vam aedlasNom negde u nepoznaio, u nošio što bi moglo da bude bolje ed ovog („Krupni, crni ervi“), i to je prvi wnakhk nekog skoro nagluČiyanog optimizma da „megde možda imn mečem svetlog i lepog, da odmalı zatim u sleđećoj priči „Yri puta viđena“, to nestanć, kao svetli zrak, i da, preWrije jedma wzaludna «če» vnja YA, mladošću, za ljubavlju,
koja je bila lepa i koja je osta.
12, kao jedan divni svetiomik u mrakm sećanja, Čitav roman sndržan wu nekoliko stranica, TOman koji svojom širinom i du binom i ljudskim momontom potresa, roman Moji wzbuđuje više nego mnogo gsiranaca „drugog teksta m koji se završava kao i svaka druga čežnja — uz zvuke · Biare vojničke pesme. .
U dočaravanju simosieve Li'Čina se služi jimim poćčtskim, metafovičnim opisimn koji sa du boko funkcionalni. U Rkompozieiji priča Moristi se čisto film skim „jezikom, Jiadriranje, irvlačenje toplog tRhivm, priče Muz see ne koje su organski vezane i koje svojim sukobom ili slaganjem daju nov 'kvalitet, doživljaja (ns vočito „Povest o Paskvinamua“, vatim se služi i montažom feksta, popavljanjem izvesnih dđelova, teksta, kojim takođe deoečara“ va, posebni doživljaj.
Bez velikih reči i patosa boMB
stvara izvyrsfam boetfski fekst. Isto fako su dobre i priče „NS domakn leta“ i „Sreća“
Drugi
den Maijige (bez dve poslednje POO je WwlIwbiji. Naročito su law e priče „Melanholična, jesen“ i „Otment nadmoć“, zatim „Mečan“ nje na duliju“, Đok wu „Melanholičnoj jeseni“ raspravlim, o dve ma ' fatim ženama, banalno i neuverljivo, dotle u „Otmenoj nadmoći“ daje skoro foljion, vulgaran i skroz Bšemafski urađen, ak m „Moćanju ma duliju“ prelazi w reportažu, U „Nedeljinom popodnevnom izleta“ on isto tako, Blučeći se temom Trvin Šoa, („Žepe mw lefnjim haljinama“) znpada, n nmerički šablon koji ie bio nc-
'primetan u ranijim pričama,
Zvezdan dović : A SLAVKO MIHALIĆ: »Put u nepostojanje«
(Id. „Likos%“, Zagreb, 1936)
TĐugo mišam pročitao wbirku pesamn mlađog pesnika %a, sadržaju tako ađdekvatnim naslovom kao šio je najnovijm. zbirka pesamu Klavka Milhalića, pesnika nezbunjenog pred životom, uprtog pogloda ww smisao nestajanja, n oblike onog što možemo bez predrasuda da ornačimo kao puteve khaiaklizmi muodernog čoveha i ovovremenosfti naše. Jin“ vnjući tn svoju pesničku apsesiju, nadmoćno fih +na ogoećamn,ju vremena MNao „opasnog odricanja“, pevajući, u svakoj svojoj pesmi, n femu „očekujem, KyaŽu, Smrt...“, rastikalno „oduševljen „sopstvemim nemirima pređ razumevanjem memoći madržavanja, opredeljivanja nečeg što će se, dalje, poneti kao lepota „iznamen življenja, uviđajnći mćstanak Mao f{ankeiju šivljenja, — Mihalić je wistimu snaž nim i pofresnim slikama irramio suštine svojih poetskih preokupacija. „KRazličit u maniru poetskih oblikovanja i mofivima bogat, dđosledan svojoj osnovnoj iđeji da sve pužno treba reći to je oznaka dramatičnog „Bmisla nestajanja, veči ftu čitavu dijalektikm. života čoveka Rhoji je „od sfalmog pritiskivanja izvrnut i uvučem“, — Mihualić je jednom vidnom gsamodđisciplinovanošću, — mwko sće iako može reći, kroz celu zbirku sprovćo jedinstvenu misaonm potku svoje lirike, Stikovima „Prognane balade“, „„Metamortozna“, „Pjesme goloruke nadmoći“ i „Jon“ da“ — Mihalić je ne samo -cerecbralnim poefskim | oblikovanjem već i jJedpim nedabnutim govovom mpečbtljivih, „kolorisanih, mučno teških slika dđokazno svoj ubedljivi umefnički afinitet prema dramatičnim, često jezivim snoviđenjima, šio čitaocima, Bmgoerirain i tome adekvatan raspo loženjn. 1
B. PT.
[10DD20 AN 0:00
s. ~
Književne
reha-
bilitacije u SSSR.
Pariski časopis »Europe«, veoma blizak Komunističkoj partiji Francuske, donosi u svom boslednjem broju, pod gornjim naslovom, pismo iz
Moskve, koje je krajem
prošle godine uputio re-~
dakćiji komunistički orijentisani francuski intelektualac Žan Katala (koji je u toku rata i kasni-
je proveo nekoliko godin koje zbog svoje „neznatnim skraćenjima.
a u Sovjetskom Savezu) i
interesantnosti, publikujemo sa
IL. NOVA I PONOVNA OTRRIĆA
Godina 1956 neće biti zabaležena u Sovjetskom Savezu kao godina #elikog književnog stvaranja. Budučnost će svakako otkriti da je SX kongres učinio da proklija seme, Još je isuviše rano da še pobroji klasje.
Godina 1956 će, međutim, ostati iz drugog jednog razloga zabeležena u istoriji sovjetske književnosti. Od po četka proleća, imena pisaca čija su dela praktično bila j»restala da se wpublikuju, počela su ponovo da s& javljaju u katalozima izdavača i sadržajima časobiša, dok štampa jednovremeno lojal« no priznaje da šu o njima davani pogrešni sudovi i oce ne u brošlosti.
Neka nas čitalac izvini: Ovo će pismo biti nalik: na jedan ograničen i nhepotbuj &pisak; ali potrebno ie učiniti pokušaj, jer lista je ipak bila: ona sadrži ćelu gamu velikih. renomća. 3,
U njoj se nalaze imena, slavna širom sveta, kao Što su AleWsandar Blok i Jese+ njin. Pošto je poslčdnjih godine prvi od njih označavan kao »simboMstac, a drugi kao »dekadentae, sađa kritika ĐOHOVO odaje Diignanje o» vim: velikim. piscima. Ona uoštalom, samo prihvata sta» hovište publike, a hnaevročito omlađine, koja im je iskazi> vala privrženost uprkos svemu i svakome. |
»Zabrena je dignutaa i sa, Disća svefske veputacije kao što je Pasternak. Ne povo« đeći se za preterivanjima nje Bovih inostranih poklomika, koji ga stavljaju čak iznad Mjakovškoga, hjemu.s& sada daje njegovo bravo me sto: mesfio velišog besmika koji ie — poštp je iznažavao pre svega svoju ličnu drama
en | "daaavo ia -
žnje masa, iako je ostac rieupoređivi majstor reči, jeđin stvem možda... .
lljfu i.Peitrovu, čiji su »Dvanaest stolica« i »Milionar u zemlji Sovjeta« obišli coo svet, kritika ponovo potvrđuje davno štečenu Dopularnost, Za vreme rata bilo im je zamerano da su »klevetali sovjetšku realniost«, Kao đa je mogla ikada db se oda dirljivija pošta &Ocijalističkoj revoluciji od one u epilogu »Dvanaest stolica “li osnovnom idejom »Milioharazı ništavnost nmove& u zemlji rađa. Imbutiran m je zločim da je Ostap Bender, »veliki kombinator«, bio sim patičan „lupež.. Predgovor Konstantina Simeonova, najnovijem izdanju njihovih dola i čilav niz skorašnjih studija čine smešnim sve raniJe zamerko, Sađa se uviđa M bi nepriznavanje ovih ·Ččudesnih. huniorista, koji su bored ioga imali još i stila, značilo osiromašenje. ruske književnosti, relativno ne NODOgO bogate u Ovome TOdu... Uviđa &# gubitak koji je sovjetska književnost- bre trpela njihovim nestankom: Iljf je umto od tuberkulo26 1937 godine; ratni dopis+ nik Petrov, pošto se najbre špašao jednim nizom čuda: iz ševastopoliskog kotla d torpiljifania na 907071, OPS ala O) ·nešreće, nuo je kao jedina. Žriv. BVionu, koji ga je vraćao qu:
OBkyu, iznad. nemačkih lihija u leto 1942; suviše kratak ŽIVO sbrečio ie obojicu da daju avoju pumu meru.
Eduard Bagricki (iB95.1934) izlazi iz mraka.,u koji SU #884 bacili procesi u veli-. al modi oho 1950: »ignevec ži VI anje Mađiodija Tuge wta e JAN U Oi j
DOBi=
'daninom. koncepejja književnosti vra
Cvetajeva, koja:
stinske pokrekhne snage TG6> volucije«, »klevetanmje &OVjetske stvarmosti«... Ponovo se ofkriva bolne epopeja gra đanskog rata u Ukrajini opevana ı »Pesmi Opanaša« (1926), divnoj stihovanoj ištoriji, duboko humanoj, seljaka gurnutog među bande Mabnove iz ljubavi Prema grudi zemije. kome otvara oči uzvišena smrt njegove
Žrive, boljševika Kogama, i |
koji će poginuti od »orvenih« ao u nekom mračnom ispa_ štanju. Priznaje &e da je »Srari pioniFke« (1982) zaslu žila svoj renome Klasične poeme... Odaje se priznanje, uprkos njihovoj »neaktuelnošti«, kvalitetima lirskih is povešti jedne moći, Sve u Svemu, rang koji je ova] peSti DOnOVO zauzeo, &tavlja, 8a u red najvećih pesnika.
Ponovni uspon Jurija QOleše pretstavlia SsKOro jedno otkrovenje: Sovjetska en ciklopedija iz 1954 čak i ne bominje ovog zaboravljenog pisca koji za poslednjih dvadeset godina nije ništa obJavio iako mu je danas jedva 57 godina; mnogi su a lili da je on mrtav. Još veči je broj orih koji nisu zna li da on postoji, Međutim, on Je dao »Tri zločesta debeijka«, jednu od onih »knjiga za decu« o kojima sanisre odrasli, kavi »Koščicu od tre shne«, bicu ljupkih i fantastičnih priča. A njegova »Zaviste (1997) je jedan od najsažnijih romana koju je ikada inspirisala večita tera o inteJektualcu Đobunjeniku
Drotiv novoga eveta, delo ia
crpnih psiholoških bPUDO novih syvečnih obrta u kome čarobni šiapić — svojstven DišGu — Oživljuje mrtve stvari... Zato:
što je njegrvao formu, Optd o O
živali su Olešu da je formaalista, „a žato Što je izatkao botku »Zavisti« iz krvavih fragmenata avog ličnog iskutva, hadzvali su pa malogta•.• Mahje sektaška Ša mu sa zakašnjenjem slaVu koja: mu je pripadala.
„_ Othrivaju se i takvi pisci
čija dela nisu nikada izdavana, kao besnikinja Marina
“bistvo 1941 podine. Ko ja. antologija i; W<fa
je vršila.
vdana ~.
a
analiza, . stilskih