Književne novine

% .

_ mogao da T · nepristrasno.

__- je da produži

Uveo me ji

U Je u atelje s galerijom Punom slika. Uz bogi žor na štalku još sveža glava radnika modrih beonja-

a, na još modrijoj pozadi-, zatrpan MKnji-

ni. Veliki sto sama, časopisima,

: reprođukcijama i usred tog nereda neobično korenje — duge

ty S EŠ »čirut« cigare. ZIRI im Veliku kompona ziđu. Upečatljivi lik mrtvaca i starica loš Sa 1 ica koja nad Ko nariče, u sivom i mrGa pok aaa i pria snažne i altarska a OBN VOJA xarske i dramske „evi pokazuje na naslonjaču i, sedđajući prekoputa, Sos šklopljenih očiju, ljupocinje razgovor. _»Da, ja sam lekar, odnosno bio sam lekar. Nisam doktoTirao na Književmosti. Lekar u dvadesetprvoj godini, PrVO u Vojsci, zatim asistent na Klinici u Torinu. Onda sam še posvetio slikarstvu i političkom životu istovremeno. Od prve izložbe, 1923, do ove Đoslednje dosta je godina proteklo. Onemogućili su mi da izlažem pod fašizmom. A poceo sam da pišem ramo. I eto, sada su se uloge prome= nile — Kkmjige su me populavisale...s . »Jeste. iz Torina sam. Bio je to intelektualni i progresivni centar. Tu su procvelali napredni pokreti, prva antifašistička organizacija. Tu se začeo i komunistički pokret: Gramši je radio u Torinu, i Toljati. I moji najbliži prijatelji. Pjero Gobeti, čovek retke kulture. saradnik Gramšijev, jedna od snaga oko »Revoluzione Liberale«, u kome je objavljivao šsvoje eseie o Oktobarskoj revolucii firažeći smišao slobodarstva. I ja sam sarađivao. Bio mi je više nego bprijaielj, brat, inielektualni ofac. Njegovi člamci i danas imaju uticaja. Veliki

entuzijasta i vrednost, jedna .

od onih ličnosti iz kojih emanira Žživotini polet. Ubijem je po Musolinijevom naređenju, 1926. Kao Karlo Roseli, poznati radnik pokreta, jedan od naiboljih saradnika Gobetijevih. Po ubeđeniu Soćijalist vrlo blizak Partiji. TI mjega sam smatrao mnajprisnijim prijateljem. Ubili su ga Kagulari u Francuskoj, opet na mig Musolinijev. Objavio je knjigu »Socialismo Liberale«.. Biografiju, toplu i dokumentovanu, napisao jie Aldo Garoši: »La vita di Carlo Rosselli«, Pretstavliao je jednu od centralnih figura posle Gobetijeve smrfi... Onda Leone Ginctipo. porerl1om Rus. koga su Nemci wbil, Ubrajali su i mene u fu vođećn grupu infelektunlnca pĐobornika mnovog poretka. Da. bio sam zaftvaram. Tri puta; neknd kraće, nekađ duže. a onda dve godine u konfimacijl. ..« »Uz politički rad. večito sam slikao, Pariz je uvek bio umetnički doživljai, a isto tako i politički štab. Išao sam: sa paletom i kurirskim pismom... Pored slikanla, pisao sam, Članke. ·eseie, studije, većinom pod tuđim ihicijalima ili DO ilegalnim listovima. U Italiji nije bilo lako objavljivati... .ć i »Ne, moja prva knjiga niie »Hristos se zaustavio u Eboliju«. To je druga. Rađio sam je pod naročitim okolnostima. Bila je to 1943—44. Tao član toskanskog Oslobođilačkog komiteta, u Firenci, u onoj grozničavoj alıno” sferi neizvesnosti i ugroženosti. Morao sam da često zamećem trag, menjam O moćiš živim na mrtvoJ Duke Đečeo sam knjigu tada i to su bili najkorisniji časovi stvaralaštva: Svaka stranica mogla je da buđe i poslednja. Zato je čovek adi neposredno, slobodno, đa

piše bez predrasuda i ne mi-

sli na uspeh. Knjiga ie br-

o i decembra apisana, e

Šbaa do 'iula, T dobio sam oD-

ada da će biti završena na

an oslohođeni?: Bila jie go-

tova na dve nedelje pre to-

KR · · Pa: či Karla Levija šiž Vae a nasmejale. Ht*'o ali ga jie OUN

prekinuo. Vrafio se i naablo: sve više unoseći sebe u ono Što HROvOTI. . e »lUstvari prvo moje đelo je »Strah od slobode«, PIi'sao sam ga u Francuskoj, Sećam se te jeseni 1939. Rat me je zatekao u Bretanji

gde sam otišao da slikam.

Ono je samo početak velikog plana o krizi civilizacije, neka vrsta filozofske poeme, iako: sam ga zamislio. Onda se sve srušilo, đošli su Nem"et i sve ostalo sa njima. Hteo sam opet natrag u Italiju, Pređao sam kopije francuskim drugovima i sve su U-

mištene... kao i toliki od tih Na 8

„Nije . hronika,

| _ _K_ A ee ee SO 78

boraca Makija, Jedva sam sačuvao svoj rukopis. Bio je pisan olovkom i morao sam da brišem pojedina mesta ZDOE cenzure i bezbednosfi.

Naravno i da ih posle opet .

popunjavam. Ji Torinu, Gincburg je bio direktor izđavačke kuće. A Đulio Mj-

naudi uneo je neobičnu po-

godbu: »Rukopis će se objaviti odmah posle pada fašizma«. Mueđuftim, brvo je štampan moj »Hristos«, a onda »Strah od slobode«.

»Nemam sve prevode ovđe, ali znam da mi je tu negde jugoslovensko izdanje“, odgovara Levi. »Hoćete da vidite šta sve imam u Ovom magacinu?« pita i otvara širom veliki omaen u uglu. »Knjige, platna, boje, hartije i} ko zna šta još«. |

Razgledam ređom raskošno opremljeni holandski prevod Levijeve širom sveta poznate Kkmjige, sa slikama kao u katoličkom molitveniku. Onda moskovsko izdanje, dobra japanska hartija, dve knjige iz Indije — prevođi na urdđu } hindustani, kinesko izda» nje, šarena' Kmjiga iz Brazilije, đelo izašlo iz izraelske državne štamparije. španski prevod, zatim norveški. švedski, finški, damski, arapska slova, siromašna bugarska knjiga. i jedna Knjiga koja je možđa prevođ na beng»li jezik. Onda češki i pol prevođ, solidno opremliemo nemačko izdđamje, portugalski prevod, dva američka izdanja i dva engleska, francuski slabi povez. rumunski, mađarski, prevod na naš jezik u izdanju »Zore«, i na kraiu original koji je obiavila izdavačka kuća »Einauđi«. Tzbrojala sam nešto oko trideset. knjiga — delo je prevedeno gotovo na sve jezike sveta.

Levi donosi veliki album sa njegovim ilusfracijama i reprodukcije “bjavljene u izđanju »Edizioni U. Firemza«, 1947. Prelistavam i sre čem mnoge poznate likove iz Levijeve bumane dokumemtacije jedmog „nehumamog vremena.

Razgovor prirodno prelazi na prevođenje. Levi ijttiče da su u prevodilačkom radu preko potrebni ljiubav i imtuicija. Prevođilac mora da voli pisca i njegovo đelo, da njime savršeno ovlađa, do potpunog poseđovanja. ostaluči istovrememo sa čitaoca samo jeđan nevidliivi kntalizator, vIđealni prevodilac trebalo bi da je w isti mah umeđnik, kritičar i naučnik, i da poseduje onaj dar svojstven čarobnjacima koji u

istom tremulku mogu da žive

na dva različita mesta. Tsto tako moglo bi se reći đa u odnosu na đelo koje se sprema „da prevede prevodilac istovremeno treba da je i gospodar i sluga.

»A sada da vam malo objasnim moju Knjigu »Časovnik«, delo koje opisuje jcđan kratki životni treptaj u periodu ođ tri veoma đuga dana u Rimu godine 1945. nije. romam. Tzđavačka kuća »Binauđi« objavila je i »Reč{ su kame nje« Da, i u Jugoslaviji jie prevode. Neki je nazivaju zbirkom pripovednk9. drugi esejima, bronikom, dnevnikom. Ja lično mislim đa ie prošlo vreme dugačkih romana i đa savremeni čoven sve više pretpostavlja druse literarne forme, Još sam objavio i impresije o Rusiji, o zemljama i liudima Sovjet-

skog Saveza. Mnogo sam vi·

deo. Obišao sam javna kupatila i podzemnu željeznicu u Moskvi, pozorišne sceme, slušao pesme . Majakovskog, proveo tolike časove: među

TOA 9 9169 0

Karlo Levi n svom ateljen

psima Pavlovljevog” Instituta, među Rembrantima' u Brmitažu, ili među slikama Tretjakovske galerije, osrednje vrednosti, video tolike spomenike i žive i mrfve. ITmao sam prosto neverovainog tumača. Postali smo veliki prijatelji... Da, sovjetsko slikarstvo i umetnost... znam za tu uzbunu oko altta mladog slikara, prvog posle toliko vremena. Ali znate, 'Još pre dve ili tri godine sećam še nekih akademika, baš Gerasimova, kako su radili platna s aktom...«

»Posle izložbe italijamskop slikarstva priređene u Moskvi, na kojoj samii ja izlagao, dali su mi da pročitam »IKnjigu utisaka«. I hvalili su i kudili. Neki, optuŽZujući da naše slike nisa dovoljno optimističke. odbacivali su apriori modermu slikarsku viziju i sva savremena dela. Drugi su se oduševljavali. Važan je osnovni utisak koji je ta knjiga ostavila ma mene kao izraz čisto ruskog entuzijazma za umetnost i kao đokument o važnim spirifualnim promena~– ma današnjih sovjetskih dana, Smatram da je šteta što je taj pokret od presudnog značaja ponovo zaustavljen...a »Šta bi bio dokumemt italijanske današnjice na Kulturmom polju, pitate? Jedam njen vid svakako je Danilo Dolči. Vrlo đobar pisac mlađe generacije. U znak solidarmosti sa sirotinjom opet će početi štrajk glađu. Nije fanatik, ni neki novi mesija. Jednostavno ostavio je svet i otišao da živi sa .ubogim ljuđima Sicilije i banditima u Đulijanovom selu. u blizini Partinika. Oženio se udovicom sa petoro dece i sađa živi u tom zabitom selu '"Trrapeto i radi. Na svim poljima ljudske delatnosti. Možda je opet na drumovima, a možda taj optimist, čiji je rad tako blizak indiskim shvatanjima i sličan Gandijevom, opet pokušava da sirotinju Sicilije oslobodi kompleksa inferiomosti i banđite osposobi za korisnu društvenu alttivnost, To što on radi preifstavlja važam dokument naše današnjice. Napisao je tri knjige o tim problemima. Prošle godine uhapsili su ga. Radio je najteže poslove na nekom zapuštenom putu, bez nadđnice. Onda je došlo do onog procesa u Palermu. Policija i sveštenici ustali su protiv njega. Bio sam jedan od sveđoka na suđenju. Naravno, morali su da ga O8lobode... »Eto i ovakvi imali su uticaja na mlađe ljude. Najbolji kako :Roko Skotelaro umro pre fri godine, u svVOjoj dvadesetđevetoj godini. Jedan neobičan pesnik. Za mene je to bio mlađi brat, gotovo sin, moj najdraži. učenik. Snaga njegovog talenta nije svakidašnia i pesme su mu veoma dobre. Dobio je prvu književnu nagradu kod nas »Premio di Viareggio«. A ustvari bio je seljak, čovek samouk. Objavio je »Anketu« — Šest pripovedaka

slučajevi mnoge je svakoji ie

šestorice seliaka, veoma za-

nimliivo rađenu. Onda knjiPu »Uva putanella« u kojoj ie opisao život italijanskog Juga, pomalo u stilu moga »Hrista«, kako kažu neki kri tičari. ali to je samo prvi utisek, Slika pred kojom ste stajali to je Roko Skotelaro na Oodru i njegova mafka. Refka žena. »Jedini pravi bĐemik u porođićci to je majka«, govorio je. Bila ie čuvema po svojim tužbalicamn. U ovoi knji koja opisuic

potresna Tužbalica koju je ispevala nad mrtvim sinom. U narodnom stilu, ali sa pra> vim umelničkim Hkvalitetima... Da, i ovde je došlo do procesa, ali tek posle smr ti autora. Knjiga je stavljena na indeks, a onda je drugi »corte d' apello« oslobodio optužbe. Eto vam još jednog priloga za vašu dokumentaciju o Italiji danas«.

»Javio se mov primeti. Jcdan mlađi Književnik čija je knjiga proglašena pornografskom. Traži od mene ali đavit. I smatra da će mu šve io poslužiti kao reklama. Pravom talentu to nije potrebno. Eto, Umberto Saba, maš najveći pesnik,. po mome mišljenju majveći pesnik uopšte. Bolji je od E-

Mirko Božić ”

Đorđe Lebović

SUSRET SA KARLOM LEVIJEM

liota, i ne možete #&a. bbrediti sa drugim pesnicima. Italija ima danas dobra imena; Moravija, Vitorini, -Ma„laparte, Brankati, Pratolini, Alvaro i drugi«.

Već čitav čas Levi odgovara. Zahvaljujem i hoću da pođem, ali on veoma gostoljubivo poziva ma ručak, Prihvatam taj ljubazni neoćekivani poziv.

U bocu lakog Iambruskog vina razgovor” leti s predmeta na predmet. Levi iznosi svoje uhiske sa putovanja DO Kini, sa kongresa pamaziskih pisaca, govori ao Erenburgu, Tihonovu, Simonovu i Njekrasovu, zatim + Sartru. Onda pokazuje nedovršeni portre crmačkog književnika BRičarda Rajta, njegovog dobrog prijatelja pore čuvenog američkog arhitekte Rajta, čijem se stvaralaštvu i životnoj vitalnosti u ovako dubokoj starosti veoma divi, dva portreta Alberta Mo= ravije i druga platna. Znalački govori o francuskim slikarima, Henri Muru, crtežima sa Sicilije pod vizan~– tiskim uticajem, „nekropoli Červeferija, najlepšoj freski staroga Rima u »Vili misterija« i etrurskim grobnicame u Tarkviniji. osvetljavajući varmnicama duhovitcsati svoja interesanina %* zapažanja. Onda, na rastanku:

»Želeo bih da bolje upoznam vašu zemlju o Kojoj sam toliko slušao i čitao. Da viđim vaše freske u njihovoj kolevci. Da upoznam savremenu likovnu umetnost, vaše Mmjiževnike i kulturne radnike i male ljude, vaše radosti i brige. Neobično me zanima „vaš sistem i tekovine posle oslobođenja. Uop+ šte, ceo razvoj. Još ove #Oodine gledaću da posetim Jugoslaviju«. Vera Ilić

Nastavak sa 1 strane ki unutrašnji pokret imao bo tenciniram spoljni izraz i u kojoj su izvlačeni jaki dram ski akcemti, a pauze sudbin=ski naglašavane. Unutrašnje preživljavanje bilo je tako potisnuto, drugčije rečeno ono je bilo u secemi fizičkog elcvivalenta. Takav postupak je bio veoma upadljiv na početku drugog dela kad Rožina nesreća dolazi u centar posmatranja i onda su, u želji da se drama Rožina ne pomeri u sferu doživljavanja preosetljivih ljudi, iz glume izvlačeni brutalni i snažni naglasci što je nametalo utisak d: je Roža postigla neku vrstu ravnoteže. Utisak je, naravmo, bio pogrešan i dovođio do razbijanja kontinuirane razvojne linije ove ličnosti, U svemu ostalom Marija Kon je besprekorno izgrađila lik ne-

MIRKO BO

G4ETA4N PIKON:, —

Revoluciongarni duh i revojuciongrna umetnost

(Odlomak iz predavanja

AVREMENA frahcuska khnjiževnošt i

~ umcernost proizvod su građanskog

društva. Može li se reći da su ome

izraz, direktni ili prikriveni, građanskih vrednosti? Očeviđno ne,

Tačno je da između društvenih oblika i hulturnih i umeiničkih vrednosti uvek ima veze, Ni jedno delo ne može se izdvojiti iz istoriskog irenuika kome pripada. Ali A neminovna, veza nema uvek istu snagu i isti smisao, I deca, takođe, proishode od svojih očeva: nisu im, međulim, uvek slična.

Veliki broj dela, nastao u građanskoni društvu, vezan je za to dviuštvo, kao potkazivanje za laž, kao ubistvo za žrtvu, kao valra za ono šco pali. — U XIX-om i X.X-om veku u Francuskoj, Revolt je književni mil.

Između dva rafa, pesnički pokret, najpuniji smislom i dejstvom, bio je nadreulizam: a društveni bunt je do ie mere sačinjavao deo njegovog bezuslovnog bunta da su izvesni pesnici (Aragon, KMlijar) mogli preći sa pozicija nađrealizma ma krajnju granicu marksističke estetike, koja svaki umetnički izraz podređuje društveno podesnim prilikama.

Pre Drugog svetskog raia, nekoliko najznačajnijih dela, kod nas, bila su revolucionarnma dela, bilo da su usposiavljala anarhističku tradiciju čistog bunta (to je bio slučaj dela »Putb na kraju noći« od Selina), bilo da su romanima Dabija, Luja Gijua ili poemama Žaka Prevera, produžavala duh brafskog populizma, bilo najzad, da su prihvatala revolucionarnu marksističku tradiciju: kao što su romani Žana Kasua, Andrea Malroa između 1930 i 1940, i danas Sarirova dela.

Slučaj Žana Pola Sarita veoma je izrazić za revolucionarno podneblje naše književnosti: dvađeset godđina posle nadrealista om dolazi u potpuno isti sukob, koji svom snagom svedoči o revoluciomamom imperafivu, — da li je mogucno usklađiti metafizičku istinu sa društvenoni

nužnošću? Kao i Andre Breton, Sartr po- '

lazi od proklamovanja. jednog postojanja koje obuhvata sve društvene oblike, ali ih prevazilazi. Suprotno Brešonu, međutim,

on će se na kraju odreći onioloskog otkrića za račun morala i estetike političkog angažovanja.

Posle poslednjeg rata i naša poezija odražava istorisku situaciju, odaziva se rc-

održanog u Beogradu)

volucionarnim nadama, Jedan od najlepših tekstova onoga. koji je možda naš najveći današnji pesnik, Mene Šara, nije miša drugo do poetski opis borbi jednog makija. A ukoliko se okrenemo ka najmlađima, skoro uvek ćemo sresti u njima tu dijalektiku odbijanja |} nađanja, koja se, u najopštijem smislu reči, zove revolucionarni duh, Zađovoljavam se da nabrojim imena Anrija Pišeta, Emea Sezera, Eđuara Glisana...

# .&..

Znači li to da su društvo i kultura obavezno, bilo u skladnom bilo u oprečnom odnosu? Znači li to da je književnost, u našem građanskom društvu, obavezno građanska — ili revolucionarna? A da je u jednoj „socijalističkoj zemlji obavezno reakcionarna, odnosno u sklađu sa, iekućim političkim „procesom? Očevidno ne. Postoji izvesna nezavisnost umetnosti (i kulture) u odnosu na društvo — i u lome je suština,

Wwmetnička dela primamo kao akva ukoliko ona, pretaftavljaju umetničko stvaralaštvo. Velika literatura nije ni građanska ni revolucionarna — ona je sivaralačka. Bodlera, Remboa, Malarmexa volimo zbog onog Ššfo oni doprinose poeziji — Sezana zbog onog to je on doprineo slikarstvu., Umetnost vođi do svojih „specifičnih oblika ljudsko iskustvo uzeto u svojoj

·sveukupnosti, Prema tome, društvena, po-

litička, umetnost potpuno je opravdana ukoliko društveno iskustvo pretstavlja deo liudskog iskustva. Deo koji trenutno može biti najbitniji. U istoriskoj nužnosti normalno je da se umetnost angažuje, da se mobiliše. Ali iz tog suđara umetnosti i zbivanja ne izvlačimo neku estetiku! Prvo zato što je društvema sadržina, wume{nosšti nedovoljna, ako joj se ne dođa specifična osobina; zatim, što ljudsko iskusvo koje traži svoj izraz u umetnosti može biti bez veze sa društvenim iskustvom.

WMiože li dakle, čovek Ziveti izvan isiorije? Besumnje, n6 može. Mi ispuniavamo potpuno ismorisko postojanje, ali u tom postojanju šrećemo #činjemice koje misu istoriske. Istorija ima, dodirnih iačaka sa svojim izvan i pokazalo se da umetnost ima naročitu sklono8%t prema tome izvan. Timetnos# je, velikim delom, susret i opa-

M O Oi a pi Jara pap Op pay apr eaiip area

srečne hrome devojke. Na= ročito je imponovala mera koju: je postigla između unutrašnjeg psihološkog preživIavanja i dinamičme spoljne ekspresije, što se ne bi moglo reći za ostale glumce, Alko univerzalni smisao prvog dela ove drame nije dopro do gledalaca punom sna=gom, onda je fo posledica načina na koji je Eta Bortolaci igrala Rožinu majku. Prema fekstu ova je žena morala biti samo oličenje večitog sukoba u čoveku između interesa opredeljenih razumom jj najdubljih instikata: u njenom tumačenju, međutim, sav mehanizam du še bio je jasum. Malo više prikrivanja (koje ne bi bilo očigledno) i nijansiranja nedostajalo je u ovoj ulozi kao i uopšte ovoj pretstavi Za-

šta.

ŽIĆ:

„Luljačka u tužnoj

vrbi

Mora se odati priznanje Mirku Božiću što je u drami »Ljuljačka u tužnoj vrbi« imao odvažnosti da na konkretan način govori o nekim odnosima u svetlu oko nas, i što se izvukao iz začaranog kruga alegorije i prelaženja ćutke preko postojanja takvih problema (jednom ili drugom načinu naši pisci ređovno pribegavaju),

Sudimo li po pretfstavi u Novom Sadu, jedan deo publike je spreman da delo prihvati bez rezerve, iako mu, prema zagrebačkoj kritici, publika u!muasi ipak ne poklanja „dovoljnu pažnju, Mada se ne može polceniti činjenica da. gledaoci uopšte nerađo prihvataju tužne i sumorne priče iz svakodnevnog života, izgleda da je uzrok na drugoj strani. »,l1uljačka u tužnoj vrbi« slika jeđan siv i bezdušan renutak postoja-

· nja neke porodice na zagre-

bačkoj periferiji, skoro sva~-

_- kodnevan, ali l.oji pruža mo=

život Roka Skofelara, 9 mo>- 5

jim predgovorom, nalazi se

- „„„SDARMAMMAJA 2.0. |

· gučnost đa upoznamo sve

deformacije njenih članova i njihove međusobne sukobe,

*CC .

Tokom drame biva nam ja-= sno. da se radi o trenutnom snimku sloma jednog braka, o slomu koji je doveo i do potpunog etičkog rasula ui porođici, Ali ma koliko da je krah ubedljivo demonstriran, uzroci koji su doveli do njega nisu sasvim jasni. Sama drama ima dva čina s tim što je kritičan trenutak (kad se ostale ličnosti etički određuju u odnosu na pad ćerke koji postaje vidljiv po. odici) pri kraju prvog čina. Na kraju drame ličnosli su od prilike famo gde su bile i na početku.

Na ovom mestu đodirujemo problem od presudnog značaja: pri realizovanju savremenih drama reditelj i ansambl se na.;aze pred nesrazmerno teškim zadatkom (da pronađu prvi scenski oblik za nešto što do tada nije dramski egzistiralo), U takvim uslovima postaje gotovo nemoguće utvrditi gde počinje a gde prestaje odgovornost autora za smisao koji je delo dobilo na sceni. Mi, naravno, možemo utvrditi da šu neke ličnošti u

prebačkog dramskog. kazali-

drami -—— otac i sim naprimer — prema tekstu od početka jasno određeni, ali se nalšazimo pred- neuporedivo težim zadatkom pri pokušaju da objasnimo odnos Jasne i Susedđa (odnos koji treba da objasni stepen i smer moralnog raspađanja pojedinih članova ' porodice). „Prema koncepciji reditelia Koste Spaića, u tumačenju Viktora Beka otac je zilosrećni gnjavator, a majka (Eta Bortolaci) žena uništena robovanjem svojoj porodici; ali ta žena ipak im.. neku ravnotežu i prima Svoju sudbinu više svesno nego l.votko. Sasvim se može zamisliti da bi u nekoj družoj interpretaciji sve moglo biti i obmrmuto. Bilo kako bilo (mi ipak raSspravljamo o određenoj. pret,

stavi) taj veoma važan odnos Jašne i Susšeđa ostao je nćrazjašnjen: u .renuiku kad Sused sbupi ma scenu nama se učini da shvatamo da se između mjih-začela ljubav na nekoj od onih mepredviđijivih, misterioznih staza koje okružuju sasvim obične živote, U nastavku drame Tićnost Suseda se potpuno Ine nja i mi nismo daleko od zaključka da se radi o nekom shizoidnom odnosu. Ovo je utoliko nepzrija:..ije što je reč o prelomnom ·#remutku drame posle koga dolazi do izbistravanja. Osim toga, 24“ vršni deo drame usmeren je ka nekoj vrsti (diskreinog razveđravanja u životu ove porodice; međutim, kraj je samo trenutno smirivanje po sle krize, Srairivanje koje zatvara krug. Ak, išta može biti osnovnom „dramskom idejom ovog dela, onda je 0 misao o kiugu bezizlaznom koji.je zatvorila „„unakažena psihologija.

Gluma Viktora Beka U glavnoj ulozi bila je u sva" kom pogledu izvanredna,

„Nebeski } od!