Književne novine

'\Kanje u istoriji onog što je sa.one strane istorije, Po »sa one sirane istorije« jeste pre svega, Hosmos, ali je to iakođe, na izvesni način, i Ijudsko biće,

Da li smo dovoljno odredili odnoše između revolucionarnog duha i umetničkastvaralačkog duha, iznoseći da između njih može biti samo slučajnih susreta, ali me i dubokog saučesništva? Ne: treba ići đalje. i

Jer, mi dobro znamo dua je građanska umetnost, kao izraz građanskih vrednosii, bila velika samo u frenutku usponnm klase koju je izražavala (Balzak) A primećuje se da se mnogo bolje začinje umetnost sacijalne revolucije, nego umeinost proDpšgande u službi društva ipak stvorenmog revolucijom. Ta opaska je bresudmna.

. Wwmetnički oblici nezavisni su od dru štvenih oblika: ali duh koji je rukovo-. dio wspostavlianjem bih društvenih oblika nije stran duhu koji je rukovođio stva ranlem tih ume“ničkih oblika. Zašto umetnost lakše prihvata društveno u borbi nego u održanju? Zato što je wmetnost sama wo sebi borba, TŠ

Šta je umeftnosć vevolucionarnogz društva? Vi postavljafe sebi ovo pitanje, ali odgovor nije lako naći: Jer, svi mi osećamo da ni potpuno odva– janje društvenog od dmetnosti, ni njihovo potpuno idenžifikovanje, nisu zadovoljavajuća rešenja,

umetnost socijalističkog društva nema samo „da odrazi socijalističke forme, niti da izda naređenja kako đa se one organijzuju i aučvrste. Ono što Rusija propoveda pod imenom sgeijalističkog realizma, i što je francuska. Komunimička partija brihvalila kao zvaničnn esfetiku, prefstavija karikaturu umefnosti. Ali mi sasvim opravdano osećamo da je revolacionarni dah kojim ste vi nadahnuti u vezi sa duhom umetničkog stivaralaštya,

Istoriska praksa nije nešto apsolainu, # umetnost još manje. Revolucionarni dub, međutim, može se shvatiti kao nešto abš0olutno. Jer, on predstavlja samo jedinstvo

duha, koji se projektuje na razne planove,

koji se ovaploćuje u raznim držanjima, podvrpavajući se posebnim wakonima tih držanja, uđahnjujući im, isto iako, opš{a i suverena shvatanja čovekova,

Šta je wmeinost revolucionarnog drušiva? Neće biwi da je ona izraz tog društva, jer u čoveku i u svećfte ima *#*iKe stvari nego u društvu, a umetnost ne može opet da bude izraz, pošte je ona sivavranje, Ali biče da je ona revolućionarna umetnosć, to jest, umetnost revoluciomartnog duha — jer u podvizču „umelničkos stvaranja postoji isto ono što postoji | u podvigu socijalne revolucije: odbijanje datoz, lilegoban prelaz od datog ka onom što nije dato. Čak'kada i ne maju za socijalnu revoluciju, dela, koja pripadajući umetnosti svedoče o tom sivavalačkom čina, đaleko su bliža duhu koji je prethodio socijalnoj revoluciji. nego o» na koja pasivno izražavaju i odražavaju rezuliate revolucije. Sezan i Malarme, građani, ravnodušni prema društvenim

LEBOYVIĆ I OBRENOYIĆ:

»Nebeski odred«

problemima, nosili su u sebi revolucionar• ni duh,

Kažu ponekad da revolucionarna umefnost d4reba da buđe ono šio se naviva

·apstraktna umetnost, ono Bio je u

pravlieno ka sivaralačkom đelu »eš mnihilo«. Smatram da je revolucionarni Stimmung takve umetnosti jači od Stimmung-4 socijalističkog realizma. Međutim, u sušljmi, ia apstrakina umeflnost je neka .vrsia mifa. Nema apstraktne umetnosti — tik0liko fo ije prazno plaino nepoznšioš remek-dcla. Švaka umeinost računa 58 stvarnim, iziskuje stvarmo. Ne sasioji se problem umeknoši] u sivaralačkon delu »6X nihilo«, već u lome da se svef, pošto je prethodno bio negiran, ponovo nžđe; da se, pošto je bio odbačen, ponovo počne d3 ceni: da se ošvoji, jer nije nasleđen.

U tome je pokret autentične aqamednosli: to je, zapravo, revolucionarni pohrei. Kao i revoluciona» koji, negirajući poredak koji otuđuje čoveka, ne traži da onemogući celo drušivoeo, već da čovekovoj ličnosti pruži šakvo društvo koje će zalsta biti njeno, tako isto i umetnost, negirajući spoljašnost, neće nikako da unišii svaku sbpoljašnost, već hoće đa siavi čoveka u ćakvu gspoljašnost kaju on zaslužuje. koja nosi obeležje čoveka,

Kad primam, odvojen sam od onog što primam. Ja se sjedinjujem sa onlm što jeste (društvo ili svei) samo činom koji dje moj, Nasleđuik „je isto toliko otuđen

· koliko i proleter: ier samo nas rad vezuje

za sBsivari, dozvoljava nam da živimo s njima. Umeflno: koja se zadovoljava 8 tim da nmnasleduje, da podražava ranijini delima ili spoljašnjem izgledu stvsrmosti, takva umefnmošt razdvaja nas od sveta, koji možemo ponovo da nađemo Samo oživijavajući #\a, isto kao Slo mas i društvemo naslede razdvaja od drušćva koje mi možemo da osetimo kao naš jedino ako u njemu radom zauzmemo sebi mesto,

Postoji jedno Memboovo pismo, od 13 maja 1871, pipo Vidovnjaka wu kome on kaguje svoje iskustvo i svoj pesmički pokušaj. Daleko je tu od društvenih breoku-

paciila: Rembo traži nepoznafo, jednu no-

· Yu, Rečuvenu, potpunu wvigsiju stvarnog.

Ali, do su pošlednji dani Pariske komu“ ne, i Rembo misli sa grižom kako se nije pridružio borcima. I da bi se opravdao, on piše: »Ja ću biti radnik.., Ta misao me zadržava kada me ludi besovi guraju ka pariskoj bici — gde ipak toliki radnici još uvek umiru dok vam ja pišeniw, On se zaio nije pridružio borcima, šio je sebe smatrao jednim između njih: radui• kom, A fo će reći, pesnikom va koga poezida nije maslodstvo, već osvajanje, Remebo je bio revolucionarni pesnik, mnogo dublje mego da je pevao o socijalnoj Ycvoluciji koju su drugi napravili, jer je bio revolucionar »za svoj sopsiveni račmne i »na svoju odgovomost i šte4u«, jer: je bio revolucionar u oblasti poezije,

Kao treču pretstavu Stevrijinog poxsorja Srbsko narodno boz"rište iz Novog Sada izvelo je dramu 9Oo:đa Lebovića i Aleksandra Obrenovića »Nebeski odred«, zrelo umetničko delo u kome nije plaćen đug početništvu. Zanimljiv je način na koji pisci razvijaju dramu o sftravičnim ljudskim sudbinama u logorima smrti za vreme II Svetskog rata. Po prirodnom psihološkom zakonu #Ron entrisana nesreća pobuđuju pre gađenje mego saučešće, i autori nisu zamislili »Nebeski odrede kao neposrednu sliku monsštruoznih “fizičkih uništenja i mučenja, več kao odraz tih strahota u maiom krugu ljuđi, zlosrećnih i nevoljnih saučesnika u zločinu. Tako su tortura i smrt potisnuti u stranu i lebđe oko drame kao vreli dah smrti, pritiskuju potsvest i nečujno L: šunjaju hodnicima svesti.

U okviru takvog postupla Lebović i Obrenović su znali da sugestivi o govore o ne-> kim primarnim osobinama ljudske prirode: o vitalnoj moći čoveka da se saživi sa svakom nesrećom, o neuga> sivoj težnji da pronađe izlaz i da i u apsurđu potraži ·smisao, Naročito iznenađuje sigurnošt'sa. kojom pisci ravvijaju svoju dramu: pošto identifikuju ličnošti i situa-

ciju, a sudbinu gzgusnu , do |

naicrnje nesreće, oni iskoriste večnu istinu o strašnoj mogućnosti ljudsh:og prilagođavanja za obri koji čin} da lji tok komada verovatnim:. Misao je logična: nije mogu»

će još više zgusnufi nesreću, | ali ako ljudi pristanu da na

taj način žive, formiraće se neka mala celina koja će se pokoravati ustaljenim zakonima pšihologije, U granicama tog ekskluzivnog sveta viši se diferenciranje njihovih sudbina i za trenutak se

ima iluzija da život {eče

normalno. Ali povremeno, u taj ograničeni krug ponovo zakoračuj» avet mnogomiljOonske smrti | nama opet biva jasno da su njihove običn» strasli i muke apsurdne {ida se oni nalaze iza znivorene granice smrti.

U tim trenucima bisći uvek uvode neki nov element radnje (spremanje bekstva, me> đusobni rascep, rioralnu dilemu) i drama se progresivno kreće unapred. Povremeho, maročito pređ kraj kad se ličnosti međusobno obračunavaju, te intervencije delu ju kao konstrukcija; mnogo češće pak one su duboko psihološki · opravđane. Kraj drame, igra šlučaja isto koliko i posledica razvoja drs> me (kako je to ustvari jeziva i logična igra) ne može da donese moralnu osudu ni

altaNeya Ak

OR RAB

-

·M05 Pijade: Bkica za kompozicija »Balzakova smile (detalj)

N Pozorišnim igrama wu Novom Sađu biće prikazana i drama Ota Bihalji-Merina »Nevidljiva kapija u izvođehjiu MHrvafskog narodnog Mazališta iz Zagreba,

jednog lica: drama je ustva= ri velika etička alegorija o tome kako su svi Jjuđi na svetu odgovomi za Sve Ono što može da učini ma koje ljudsko biće,

Ovo kompleksno i sumor> no delo veoma je feško po> staviđ na scenu. Ono se može dati i u realističkom ru hu, i kao basna o moralnim vrednostima, a moguće je za misliti ga i kao preobražaj običnog života u groteskni apsurd. Ređitelj Dimitrije Đurković opredelio se za poslednju mogućuost, verujući da će na taj način najbolje demonstrirati simboličan smi Sabo radnje. Yagleda da je osnovna Đurovićeva misao bila ta da je najtragičaije što duboki wadržaji života (ijubav, glad, mržnja) postaju u takvoj stiuaciji besmisleni. Groteska je tako po» stala neophodna za izražavanje simbolimog unutrašnjeg smisla, Možda mu se rnože zameriti što nije bio doslćdan u postupku i što je iz»

vešsne ličnosti komcipirao u

okviru naturalisti”kog „prosedea, a. pre svega Što je u prelomnim momentima dru> gog dela, ieko je upotreblja=

vao groteskni poštupak, po·kušao da psihološki objašnja "v” moralne dileme ličnosti

njihove preokrete. To je doduše donekle i razumljivo: tragičma i potrešna tema na

gonila je na pomitao da bi

dosledna upotreba "groteske uprljala naš pietet, S druge sttane, da je reditelji u'dt&~

MOŠE PIJADE

Čudan je i tragičan udes

ovoga slikara. Jo što je ce-"

loga života Želeo ono ZDOB čega je napustlio peti razred gimnazije i upisao se u Umet ničku zanatsku školu, bilo je da slika, da se sav posveti umetnosti. A io nikada nije uspeo. Život mu joe dao ulogu koja mu. nije dozvoljavala da samo i neprekidno slika.

Svoju slikarsku MKarijeu, Moša Pijade je počeo' vrlo vano. Pošto se 1905 upišao u Umetničku školu, godinu dana kasnije odlazi u Minhen gde ie pohađao priyatnu šio lu Hajnriha Knira, a već 1907 primljen Je u Akademiju likovnih umetnosti U klasu Angela Janka. Par godina kasnije odlazi u Pariz iz koga se 1919 vraća u Beo grad, bosle rađa : života pod

vrlo šeškim usiovima. Od ftna-*

da je stalno slikao sa T:;rekidima sve do svoje smrli. U retkim slobodnim časovima ha Yobiji, za vreme godišnjih odmora, Moša Pijade je kobistio svaki trenutak da se prihvati palete i boja.

Na ovoj izložbi, slike i crleži, prvi put sakupljeni zajedno u tolikom broju, pružaju mogućnost da se dobije jasnija i potpunija slika o Moši Pijade +— umetnikt. Pormiran pod jakim uticajem minhenske škole, on je do kraja ostao dosleđan rea• lističkom whvatanju i ni ; jednom trenutiru nije napuštao taj stav, Sa sigurnošću še može zaključiti da je bio najođređeniji i najkonsek= ventniji u celoj svojoj slikarskoj generaciji. Krug njeBovog inmferesovamja obuhvatao je portrete, pejzaže, mrt= ge prirođe, figure, ali velikih figuralnih kompozicija mnije imao. Pred sam kraj života,

uhvafio se u koštac i sa tim

mi čistije izvukao psihološke or rise ličnosti i njihove sukobe ,drama bi se presudno b.merila u pravcu naturalizma. Pa ipak, sa više ogećanja za dramske akcente, za pauze, za promenu ritma i za doslednije građenje likova, pretsilava bi se logičnije kretala i ne bi došlo do n&– kih očiglednih dramaturških vakuuma (najvidljiviji je u

problemom ali nije stigao da zamisao o Balzakovoj sm-ti sprovede do kraja. može suditi samo po maloj skici koja je ostala iza njega, Moša Pijade je pokazao.đa i kompoziciju sa većim brojem figura može da savlada, Posebnu interesaninost ina izložbi pretstavlja niz pore treta, rađenih uglavnom na Čvrsto konstruisani, u karakteru i koloristički čisti, svi imaju i jašno izraže- i BM nu notu psihološkog određi- izrazitim osećanjem za mavanja ličnosti. To psihologi=

momentu kađ se Greko prelomi i počne da firaniše svoOsim toga taj dvostruki postupak — groteksni i naturalistički — pomerio je ravnotežu na sceni

rema spektakularno efektnijem (groteska) a neke druge drame bile su prigušene, ?] balk često se osećao diletantski odnos prema ulo-

je drugove).

Vladimir Stamenković

Moša Pijade: Borik = Lepoglavi

Moša Pijađeće: ena, mw enierijerm

ziranje je ubedijivo i „enametljivo i uz crtačku virft\ioz nost, pretstavlja jeđan od naj značajnijih kvaliteta celog tog niza porire{a.

Slikajući predele, naročilo one iz Lepoglave, Moša Pijade je pored Kolorističkih vrednosti postigao i pumo li skih preliva i uneo u njih mnogo ljubavi za prirodu. Mrtve prirode su rađene sa

ferijalizaoiju i sigurnim Poznavanjem zakona weve{la i senke. Među najbolie spada >»Mrtva priroda sa jajimac,

Jedna opšta karakteristika, studđioznost i ozbiljnost, najviše je došla do izraza u crležima koji su:rađeni veoma sigurno i tačno. Mnogi crteži altova, skice, portreti, od1" nju se senzibilnom linijom, živim pokretom i ubedljivošću, Naročito privlače pažnju portreti Veselina Masleše i Đure Pucara, u crvćmoj Rkredi, kao i nekoliko autoportreta } par skica drugova sa robije i iz rafa, Svi autoportreti su mu bez izuzetka dobri, a naročito auto» portre. sa japanskim lutka-~

>» maze,

Mada je povremeno lče-

i pre rata izlagao sa grupom »Oblik«, Moša Pijade se nije nikađa potpunije pretstavio TI” ci kao slikar. Ni on sam nikađa mije video više od bet-šest svojih slika zajedno. Pa ipak, njegova vrednost kao umetnika nije ostala nezapažena, Ali tek sada, Drvi put, može se dobiti jedan potpuniji utisak o njegovoj umetnosti, tačnije proceniti njegovo slikavstvo i utvrditi njegova vrednost koja, svakako, nije mala.

Zoran Popović

u }onskoj viziji :.

Ka y1 a Orta

Među savrememim memačkhim kompozitorimn, · Bavarac | Jarl Ort (rođen 1895 g, u Minhenu) veoma istaknuto predmjači na putanji jedne težnje a muzici našeg vremena, težnje koja mi-

| kako nije isključivo nemačka,

iako je možda bnš tamo, wu Orfovoj zemlji, · zela ponajvećeg maha On bi da muziku, već i onako tesno združemm si, pesničkom rečju, nerazdvojno veže za prizor, sliku, događaje, javne društvene manifestacije, zborove, obmđe i — obede,. Vanrođno i pomno upućen m istoriju scenske muzike, opere (o čemu elklatanto sveđoče tri njegove verzije izdanja Monteverdievog „Or feja“, priređena wu većim vre« moenskem razmacima), on BaBvim dbbro zna da za osfyarehje te težnje nijednm sfilistička, dramaturška ili kompoziciono-

| tehnička roforma opere kao mu-

zičke vrste ne bi mogla biti dovoljno radikalna da bi se ovoj istoriski dofrajaloj muzičko-po-

|) porišnoj vrsti wumetnosti . ualili

Bveži i životvorni wolkovi, i om je, Zam tO, pokmšao da pronađe Jjedan muzičko-scenski tip, jednu neo-opersku formu (ako se tako sme reći) koja bi vwnatno pojačala i takoreći mačinila očevidnom stvazmu i neosporivm veza svih muyičko-jezičkih stil» zacija sa! protolipovima, i praslikama, muzike w ljndskom goyvoKru, w ugmgvicima, m graji i mete> Žu, mw kolektivnom likovanju i kikoftnu,

Nije nam dru#ačije do preko stručne literature poknato Kako de Karl Of tu upornu i Jarku Bvoju stvaralačku opsesiju o mnapređivanju muzičkog jezika vračćanjem muzike na njene dre vne obrasce zadovoljio ı svojoj tragediji „Antigona“, ma tekst vevelikog nemačkog romantičara Herđerlna i na temu helenskog Sofokla, nli je, xačndđo, wsred Ovog mašeg današnjeg Beograda, koji se ne može pohvaliti izobiljem prikazivanih mnuwzičko» scenskih dela velikih savremćenmih Rhompozitora, zaslugom (i „vaslugom“) Akađemskog hora „Branko MKBysmanović“, u relalivno Kratfkom vremenskom peviodđu prikazana, tj. izvedena čela Orfova trilogila, scenwki triptihom glorifikacije, mnzičke apoteze i „wmmetničko-iđeol]oške apologije klasičnog Erosa, mnogovekovnog simbola ljubavne žudnje i čeznje, ljubavne maslade i čulno opojnosti, polne konjunkcije (po nmređnjevekovnom tekstu „im beneđiktbojrenskog manastira, i, naravno, plodno» sti, Za nepune dve godine, dah le, Beograd je imnmo prilike da Be Wuporna i 55 scenskim slika ma „Karmina burana“ i sa sćenskom Kantatom „Pesme MNatulo• ve" i sa scenskim koncertom w„Trijamf Afrođite“.

Zadržaćemo se ovde ma «po» slodnjem odeljka triptihona, Mwbog: običaja da se o muzičkim delima, piše jeđine prigodno i pošto jo Orfovu muwzičhmu komncepciju ftrinm{ovanja miftološko boginje. Venere krajem prošlog meseca, uspešno izveo maš pomenuti- akađemski' hor, mar, sudelovanje orkestra Beogradske opere i četiri solista kao «gosta Najpre, Orfov lični (zaista lićni) afil, Nemački morički istoričar (ne dakle mnoki strani, pa da zato neko može reći: zlaradi komeniator), Karl Verner konstatuje da je Karl Orf, poslo „bujne melodike“ prvog doela, trilogije („Carmina bwrann“) nm drugom đeln ciklusa („Csatu1i carmina“) dao prevagm ritmičkop elementu, da bi mw trećem deln („Trionfo di Afrodite“) „melođiku sveo na oštinatne 0• brasce ponnmvljanja“ U svom neđavno publikovanom „Kritič« kom rečniku stare i modđerne muyilke", ogledni francuski mnzikolog Andre MReroa ističe primitivni, siloviti Orfoy ehkspresjonizam, koji „optimnatnim po•

SSstvovao na izložbama ULUS-a | navljanjem ritmičkih ćelija ima

ojilj da izazovo vrfoglavicu“ (koq Blašaoćca, svakako), Sagia« šavajoući se sa obojicom, jm bih još dodno da u „Alroditinom rijum{q“ stvarno trijumfuje, swvojom prekrasnom gvvučnošću, mno gostruko upotrebljeni držeći, ravni fon Martenoiovih električnih talasa, ton jednog izvanredno finog: rađio-električnogy anpna= rata, oko Mhojeg me (tona) kao okolo visećeg, opuštenog Nonopn, leluja, toliko puta, jedna wamorno siva, greporijanska, melizmatička Hipuraoija glasa ovog ili onog soliste, jedna maturu listički tura govorno-deklamaoiona „propoved“ Sapfinih ili Katulovih stihova, Toj žalibože nategnmnioj gsimplifikaciji primarnog muzičko-Jezičkogp izra šajnog elementa, tona, ne moju š da ne suprofstavim scenskm muziku Marius Mijo-a za đramu „Papški zamak“, ili Mesienov „Praznik lepih vođa“ za šest Marteno-ovih aparata ili Mow-

||

•

'styva Orfovog

ceb #2 adio-eleWk{rič

VOETOM RUN: Žoliye-a. pr

pitanju, iavkraraaty Mi Ali, moja

brayhjani e glavna vamerka w=

(dao na sVOJi erni SOPBOAOČSYy muzičko: jezičke Stil, baš ga

namermo fakav, može cr Ld ski i braniti), koliko na 'Orfove muzičko-dramatanrške licenelje. Kompozitor je upotrebio stiho Ve-fragmente drevne, slarogrćhe pesnikinje sa ostrya Lezba još više stihove plamenog i bol nog rimskog liričara Katnla (samuo u poslednjem, sedmom wudeljkn svog „seenskog Koncerfa“ Orf Be poslužio i rečima velikog tragičara Evripida), Imao de na umu, još više na srcem, na ličnom temperamentu, i svadbene pesme Grka, epitalamije, i verovštno da ga je baš taj kuli8ki moment starogrčkih običaja sa Norenom u vekovima rodovskog poretka povthkao da svojim scensko-ko: ćertnim, sedmostavmim ciklusom prika/će Jedam drnštveni, čin, jedan događaj, dedan dramski Nturi, majušni „zaplet“: horus (a fo je staroRrčki građanski Melekiiv) animirmw mlade ljnbavnike Yerenlike, ženik, podržavan mavijačkom ak cijom grupe (mesne „gajeđnice sugrađann) — navaljuje, saleće mladicu, osvaja je; ona 86 isprYa kao nećka, usteže, pa ondm ftrepti, usuđujnći se, kreće ka )račnoj ložnici | predaje se svojoj slatkoj sudbini, radi obavezeo vdrave i sposobne rotkinje, Nikada mi nije bilo, pa ni danas mi nije blisko ono moralno čistunštvo kojem ne možeš naći fačne granice dođirivanjm, Ha područjem licemernog priivorstva, ali postupak nemačkog kompoxitora, kojem {oliki pri\nnju scenski verv ravan ixravito muzičko-pozorišnom „daru Vernera Eka (kompositora „Čarobne violine"), ni za šiyu gla\u ne bih mogao ni pristao oprostiti drastični, vulgarni, još malo pa da kažem Bkaredni finale Venerinog (ne veneričnog) likovnnja: onaj brutalni, hiperseksmalizirani, ekskluzivno Čulni i nadri-čulnički „efekt“ . muzičke scene, u kojoj hor, kako po svemu izgleda bnljuk omladinskih svatova, kolektivnom ehSškamacijom, pordravlja jizyedeni ženikov podvig u bračnoj ložniecl, Naš prvortazredni pornavalac antike, stručnjak po svim pitanjima kultnre, jezika, običaja i pesništva naših jaž}nih sukeda od pre nekoliko hiljada godina, prof Miloš Đurić, đao je, wu jčdnom svom 1anano jirvedenom nmaučno-umefnikom ozgledu, koncepciju interpretacijn mifilenske, neraborayvne poetese KSapfo, grčke žene, koja „svoje ukvršeno srce oslobođava iereta njegove tajne“, O toj” wustreptaloj, nežnoj, osetljivoj, Inko ranjivoj učiteljici mla dih devojaka on je dao suptilni podntak kako je javibrirala na milos o BSelani, boginji mesečine („Svaki put kad Kelana m moći zađe, stari sa mislili đa je ona Ofišla,u fihu | samofnm pe-

ćinu da se naljubi lepog Endlmionn“), Jedan dragi naš isyr#ni poznavalka latinske, rimske poezije, primarno mnaučnik-albanolog, a uporedo (i nikako ne sekunda?no s# fim jezgrom svoje stručne učenosti (svoje učene mtročnosti} | nenpoređivi univerzalni eruđit, eneciklopedist, neđayno preminuli profe&or 8#Arnajevskog mwniverriteta, Tlenrik Barić, pišući. jednom, još pre rata, o rimskim liričarima, mnazvao je MNKafulovn strasnu poeziju, koja se proteže od fri- | volnosti do bola, poerijom „be- | ymafešne šnlosti“, Savremeni me- | mnčki kompozitor, Kar! Orfnam- | činio Je montažn stihova Sapfe

i MNaftnujla, da bi se na njihove | pradavne autoritete oslonio u | težnji { potrebi da iskaše svoj + sopstveni emoćionaino-misaoni

stav prema svetu i Pivota, pre-

mn prošlosti i sadašnjosti, a taj

stav, ja naslućujem ı prozirem 7 da je samo uwprošćavanje, oskr- : vnavanje i čniničko animilizi= :_ ranje večnog fenomena linbavi. J

Mtendal je u stadiji e ljnbavi, mesfimično i %% gorkom iromi- | jom, GEREVE na OON lay pe i rone ovog fenomenn, e , i najog i Šitava jedna psihološka, Pi

0

O 0 – PP A —II

nndgradnja. Mocart je, u BvOjoj Rhomičnoj operi „Cosi fan tutte“, wa jednom. čini mi so e još gorčom ironijom, mapahnu= / tom mudrošću sdmumnje 1 neverice, otkrivao Slabe, mekane, troŠne i savitljiye, strane og iskonski dljaičkHaaog jedinstva, suprofnosti, Litera | slikar= stvo, vnjarsty0, muri i mve druge nmmuetničke grane pune su prepnne svojevrsnog | raznoliko specifičnog otkrivanja &lošenosti {Og perativa švota» imperativa čija kompleksnost ne čini svet ljudske ljubavi ni ma» njom ni et6i) Daaa ee o

nošću ne bi , sale Vd samom biću wmefmošt, 0o " ij mio je, Ili bolje rečeno e. w

jednu svoju, ja mislim i jednu | tipično germansku orien w-

ljaddko svesti RK tom svug-

; erinom· \ — ženika) i ropski poda " femzlju moralno sapeto ra ljivog, unsverenos, i e sLkinemaćnog pasivno Oca, ato vom ppseudo-antičkom » , — neveste), i. 58 Zika: a ih đa što je pre KI LV da Wasvim iz NI 2; izbrišem lReđanje nm ona 1! Ko? juća mesta govornog, rečitativa vođe hora (korifejmh, koji je, gahvaljajaći bea :: „Beko invetivnofti m og Bu vog „Neenskog Ne a, jednim glisandi m wglasovnin

. ija n kraj amHa, 1jodtkog, OVE gla o \ : POJdaaı BAB dava0) prirodno naoružanje mlRdenna na Wtroženu uskolebanost mladice O da a: ljim, logikom #šivotnog iskuštva čovek3 ovog veka i eve društvene sredine izaxivanim asocijacija ma pretstava, slika sećanja, slika ; mašte — jedna normalna, sasvim je prosečna i sveljudska pitomins ili noblesa. osećanja i mikljenja sahteva da |} ne govorimo, I Ja, vato, is wkruše O Mu | SO 3 večnoj lepoti · prema Vi i. ljudima muškog ' Ki

gre međa