Književne novine
KRITIKA
OE
REVOLUCIONARNE ROMANIIKE
(Eduard Bagricki: »Poeme&,. »Narodna knjiga — Cetinje 1957).
Kaže se obično da je poezija Eduarda Bagrickog — poezija revolucionarne romantike. Možda. bi se tone moglo dođati — elegična poezija... Ili čak: poezija tragičnog 'štimunga kome se pesnik bez-
uspešno otima i skriva negde pod
nevidljivo okrilje romantike heroizma. Njegove pesme koje zovu „u širom otvoren svet, gde vetri- zavijaju besno“, njegove „maglom obvijene“ pesme i sudbine skladaju u muziku ukrajinskih duma tužnu herojsku povest seljačke stihije, kuka i motika što su se digle u borbu „za zemlju i slobo~
· Ti njegovi junaci što su deo prirođe kao. kamen-stanac ili vetar i voda, kao samonikli stepski burjan koji se kosi i opet izrasta, đika posle svake ·'kosidbe viši, nastaju i nestaju mimo i nečujno kao i sve u prirodi, bez pompe i posmrtnih rituala. Umiranje njihovo je kao kosidba u stepi: dignu se kao stihija, zaprete uništenjem svemu oko sebe, .pogaze ljudske zakone i proklamuju svoju subjektivnu, sumnjivu pravdu za koju polegnu mrtvi, prekriju polja svojim .telesima i krvlju, a iza njih se dižu sve novi i novi, izrastaju, bujaju i — stepa uvek izgleda ista. Njegova „Duma o Opanasu“ je elegija mad tragičnom suđbinom seljaka koji nije umeo da pronađe svoje mesto u revoluciji. Njegova sitnosopstvenički motivisana borba za zemlju, ona kobna vezanost za oranicu i opsesija žitom bremenitog polja. gone ga iz jednog tabora revolucije u drugi. On svuđa podozreva i pliva u romantici mačeva, čutura, žena i punih trpeza u Mahnovoj .bandi. Opanasova istina i pravda su maglovite, kolebljive kategorije: hteo bi da iđe „kao žetelac u polje“, a ide „kao bandit“. Tu svoju nagonsku pohlepu za bogatom žetvom i visokom travom'on suprotstavlja višoj revolucionamoj istini „i bunovno se osvešćuje tek posle ubistva komesara Kogana.
Junak svagda žali junaka, to je moral narodne pesme, to je i Opa nasov moral. A pisac ih žali obojicu 1 komesara i Opanasa, kao dva načela revolucije, kao dva
suprotna pola koja su se suđarila.
U jednom žali lepotu više pravde i ideala, a 'u drugom tragizam sumorne sudbine' neprosvećena duha. Ma svoj način ih žali i priroda, „vrba uplakana“ i „sivo krilo divlie patke“. Samo stepa ostaje uvek ista, mirna i hladna... Kad utihne topot kopita „na kostima tim surovim svud klasaju žita“. TI kao u našoj. narodnoj pesmi (valjda lutajući slovenski motiv) ogromno jezero zjapi tamnim plavetnilom svojih voda na mestu pogibije osionih. I opet kao u Hamletu ogolela lobanja seća na ništavnost čovekovu... A zemlja i priroda su večno mlađe, večno obnavljanje. Ta lepota neprolazne mladosti prirođe koja se u smrti uvek iznova rađa, tragika čovekove kratkotrajmmosti usred nje, opseda Bagrickog, o njoj on najradije peva, bilo da je to Opanas ili mala Valentina koja umire od šarlaha, dok pod prozorom njeme bolesničke sobe prolazi četa raspevanih pionira i proleće tek olistalim granama, prvim beharom pozdravlja mlađost, i slavuji izvijaju svoju mneprolaznu
melodiju. Negde daleko u dnu te poezije ipak leži narečeni hvalospev principu prirodnog wodbira među svim što živi oko nas i himna tnijumfa uzvišenih priroda nad tupom osrednjošću i sitnim preokupacijama ·.čovekovim. — kao u „Tilu Ulenšpigelu“,
Kliktava poezija stepskih širina s neminovnom menom. kao osnovnom muzičkom pratnjom mogla se odraziti samo onim sredstvima koja je ona sama stvorila, samo skla dom narodnih ukrajinskih ritmova, sličnih šumorenju zrelih polja, lepetu ptičjih krila i graktanju gavranova. Ona je mogla imati samo one boje sunca i mladosti koje joj život daje. Eduard Bagricki nije ·'bio škrt da svojim. poetskim tekstovima pozajmi sve te elemente, da sapne u ljudske reči i poetske slike i netaknute sačuva zelene beskraje mirnih stepa što. pod sobom kriju krvave istorije buna i turobne ljudske sudbine u njima.
a aa e a eee door aa af „PROHUJASE Ukrajinom Bitke rađ slobođe; Odšumiše, ođguđiše e HRao mlađe vođe.
Ne znam više gde su skrite Kosti Opanasu: TP pođ grmom od rakite, JU na grobljiu da su...” (Eduard Bagricki: „Poema, ' o Opanasu”), ho o o o S o A o. a 0 e n | Prenete u naše jezičko podneblje ove poeme se osećaju kao na svome tlu. Tu su one našle bogatu riznicu ritmova i slika iz naših narodnih „pesama, niz „ponekad istovetnih metafora i poređenja samo je pejzaž drugi. I u toj toplini pejzaža poeme su u prevodu izgubile onoliko koliko i svaka poezija gubi kad se njeni utvrđeni ritmovi i gotove poetske slike propuste kroz tuđ jezički tok. Naročito su izgubili oni stihovi koje je pesnik vezao samo unutarnjom me lodijom svoga jezika, a ne i ri-
–
mom. Tu je bujiča , ao OStaAEe.
teško ušla pravo i tač
jezičko korito i u isti mah zadr-”
žala nepromenjen šum svojih VO da. Posebnu teškoću, ovog inače poštenog i tečnog „prevoda, oči gledno su činile izreke i poslovice i specifično ruske folklorne metafore i poređenja, a da ne govorimo o meditacijama u „Tilu Ulenšpigelu“, koje besumnje nije bilo lako ukrotiti i transponovati u nove rečničke, sintaktičke i akcenatske okvire, a zadržati melodiju njihova „originala i osnovnu tonalnost koju oha izražava. Ta melodija je u nerimovanim stihovima Bagrickog u našem prevođu „ponegde izlomljena i ne odgovara dovoljno ·originalu. Uzgređ rečeno, i naslov poeme o Opanašu je možda trebalo ostaviti „Duma o Opanasu“, jer je sam taj naslov i u \ortiginalu izvestan pređtakt folklornom karakteru kompozicije i izra žajnih. sredstava poeme. Uostalom, “duma“ je i specifičan, sasvim određen, teorisko-literami oblik ukrajinske narodne poezije.
Tako su naša. poetska traženja đavno izrasla iz folklornih ritmova i motiva, iako je nama danas
·nevelik broj — slabih
ovaj način poptskog izražavanja pomalo već otužan, pojavu ove poezije na našem jeziku svakako tre+ ba pozdraviti, jer ona za našu čitalačku publiku pretstavlja književno poznanstvo: sa jednim od najeminentnijih pesnika. Oktobarske revolucije, sa jednim od onih pesnika, za koje se kaže da nisu došli „odnekud s one strane mora, već ponikli iz svoga naroda, plamenovi koji su se iz njega razbuktali, kao predznaci njegovih snaga“. -
Eduard „Grigorjević . Dzjubin (Bagricki) rođen je 1895. god. u Odesi, Počeo je: da objavljuje 1915 godine u odeskim književnim almanasima „Srebrne trube“ i „Auto u oblacima“. Revoluciju je doživeo kao wuutarnji psihološki sudar proleterskih principa i stihiske pobune u sejjaku sitnosopstveniku,
·bar tako ju je odrazio u svome
stvaralaštvu, iako je sam bio vojnik revolucije. Valjda je njegovim ranijim indiviđualističkim i roman–tičnim mnastrojenjima bila bliža i razumljivija neobuzdanost i samovolja seljačke stihije. od organizovanosti i discipline proletera., Bilo kako bilo, on ju je zaista ne bez topline i ljubavi, možđa i nehotice, dao upečatljivije nego
osporno da je
Ostani u
STEVAN RAIČKOVIĆ
tom letu
Ostani u tom letu. ubije dubi svoj ležaj u:tvom. telu - A kao u pesku toplom što dube ležaj kupači. · ? VOL
Vreme se ne vraća, Samo more to čini u velu (_- 8 Mi šupljikavom od pene, I ti se vratiti onakav isti o, znači, : 8 3
'nećeš nikađa? O nikađa u to leto? Tu pticu izletelu? di
Nećeš se vratiti ni ti — neće ni klupa zabačena. Ni ono.
|. prslo nad vođom rumeno zalaženje.
na mlakoj usni talasa.) Ne vraća inače 'se ni zvono
(Pesak se samo. vrača. ponovo
tog leta. Ni isti zvuk na talasu—ne. Ni slovo O se isto ne vraća. Ni govor ljubavi između bilja' polčnod LOAN)
O nismo isti. I nećemo se isti
nikad vratiti.
Zaustavi u nekoj rupi sećanja kao u naprsloj steni uzdrhtalu jaru tog leta što lebdela je nad diglom PuaRa
koje se icab) krik kidaju zaveži
“Lez niti . u čvor. Skameni
to žuto leto ljubavi kog više neće biti.
Sačuvaj to leto u sluhu kao školjka što.robi. . x. *
napuklu struju mora: dolaze smetovi godina.
Jer nepoznato vreme ako ti sliku razdrobi
zvuk nek ostane bar pod čelom ko glasni cvet daljina koji se ne ponavlja. Kog više niko ne đobi,
Ostani u tom letu, Na. pesak svetlucavi
tek malo nalakćen i s pogledom na žuti , sunčani štap. Gle: stoji pobođen u vremenu Sto plavi
se malo od mora i od prohujalosti malo. Svinuti vrhovi biljaka to opominju: o magli se more već i'magh se
u glavi.
a O e ai area erurp res irzmmauani a eoirameeper vee apraaiii
proleterske principe sa kojima se ona sudarila. Možda je to iz njega progovorila iz detinjstva poneta podozrivost siromaha zapretana u kasnijem revolucionaru i pesniku, možda mu je ona bila baza za razumevanje psihologije dotle večno obmanjivanih seljaka, njihovog nepoverenja „prema stanovniku građa? Ko to zna?... Ali je neposeban kvalitet
njegove poezije u tome što nam je iskreno i pošteno saopštio svoje intimno gledanje, što nije pokušao da svoj lični doživljaj. revolucije falsifikuje i ubaci u monotoni šablon objektivnih tumačenja, što je u svoju poeziju uneo sukob sopstvenog razuma i srca. , Mila: Stojnić
Istina stvarnosti · u letimičnom susretu
(Zlatko Tomičić:
Začetak, zamisao od koje je postala ova knjiga putopisa, jest novinarska, reporterska dužnost, a ne jednoj. individualnosti svojstvena putnička „radoznalost, žeđ za putovanjem i istraživanjem.
· Ali, kad. je nagnan na. to, pisac je „otvorio. široko oči“, zainteresirao
se svojski, zalagao se neočekivano probuđeno. Još je, negdje, i novinar na dužnosti. Ponegdje, u ponekim zapisima, na ponekim stranicama to se jasno ispoljuje u suhoparnosti, uviđa: se još nenadahnutost, naime, da se, pisac nije
"uzdigao do. svog nivoa: poetskog,
literarnog i refleksivnog, do stupnja izvanrednih individualnih opservacija i čistih, čistoćom sadržaja i oblika intenzivnih meditacija. I prema tome ova je zbirka ne samo sadržajno, nego i smisleno konglomerat — konglomerat nejedinstvenih tema, luvjetovanih područjima kojima pripađaju, i zahvatima, snagom i zanosom zahvata, kojima se očitovao autor, Nije, dakle, ujednačena ni prosedeom ni kvalitetnim postignućima, pa.u njoj, nažalost, ima — ma da stranica; one sadržajem i bez obzira na sadržaj ostavljaju „prazne, blijede dojmove, jednako kao i sve bjeline, praznine. Zbog tih nekih i ne-
koliko stranica ne bismo se ni primili zadatka, da se na ovu Knjigu
NEDOUMICA
=='BStvarno, Filipe, šta bi čovek mogao da radi u damu kao što je ovajt
· makmu neviđene.
osvrćemo napose i opširno, pored i iznad mnogih drugih, što gotovo svakodnevno pristižu u naže knjižare. Ne bismo se naročićo Osvr-
tali na nju ni onda, kađa bismo u”
njoj nailazili samo na one prilično pretenciozne historijske, neplodne i prepričavačke kulturno-historijske i đruge faktografske reprođukcije, kakve tu dobivamo valjda najviše
a o a a a o ao rei ad a ada a log
»Eto, sad opet putujem. Ovo je Ilica, ovo je Lotršćak, ovo je Zivjezdarnica, ali ja sam u Dubrovniku, na Mljetu, u Mostar, u Glamoću, u Ričicama, u Kapcu, wu Sibinju», u Slobodnici, u Rastušju, u Karlovcu, Skačem u čizmama od sedam milja iz mjesta wu mjesto, „pretražio sam svoju Hrvatsku, otkrio je svu i vidio malu, siromašnu, sjet mu, Veselu, hrabru, pa je još wiše zavolio« (Zlatko Tomičić; »Nestrpljivi Žživot«),
35
u poglavlju o Dubrovniku na primjer; o Dubrovniku na ćiju prošlost upozorava pisac" više na temelju pročitane literature (prove= nijencija: rezultati arheoloških i kulturno-historijskih istraživanja Cvita PFiskovića!), nego .đuhom, smislom i ticalima vlastitih doživljaja i spoznaja.
Ono što naročito uzdiže ovu knjigu, njen veći i po tome glavni dio, jest piščev izvoran, darovit zahvat, primalačka i davalačka sposobnost stvaraoca, koji stvari, na koje nailazi, zna osmisliti, zna da susretima i važnim i nevažnim likovima dađe život, draž živog u njihovu, specifičnom svijetlu. To od ovih putopisa čini „zanimljive ekskurzije u naše slabo „poznate krajeve. U nepoznato, ma da su mnoga ova područja nama donekle poznata, pogotovu kad je riječ o građovima kojima smo često bili gosti, a ne zabitna, nepoznata sela, u kojima nikađ bili nismo, kao da su u dalekim zemijama, ma da smo i njihove ljude susretali među sobom, u našoj užoj sredini.
Tomičić je rođen, prisan pripovjedač, oštrouman „zapažač onih stvari i pojava, na koje drugi ne stižu, a putniku, prolazniku, izZaustavlja se na sitnicama, na „sporednostima, koje — mislimo mi — nisu važne, nisu potrebne, nisu čak ni đolične doživljavanja i književnog intere+ siranja. A baš je time, tom prividnom bizamošću, postigao ono naročito: onu privlačnu, svježu i ži-
vopisnu boju, aromatičan dah, ne-
viđem preljev, prečut zvuk, zaboravljenu komponentu istine. T kolorit. Divno je, kađ svemu tome, prostom, jednostavnom, neisforsiranom, nalazi i pruža zgodnu riječ, odgovarajući izraz, pravi smisao! Ne izmišliajući faktoqrafsko, ma sam misliti i smisliti, „za osjetiti i to onda prikazati. bez
»Nestrpljivi' život«, »Seljačka sloga«, Zagreb)
ustručavanja. U tome je česšto:na– ivno iskren, uopće najvan, prostodušan, podvrgnut: elementima svojih prirodno razvijenih afiniteta, u čiju je mobilnost upregnuo budno sva svoja ćutila i,njima se prođuhovio: senzibilno. Tankoćutno. Originalno. Interesantno. Dražestan i u nespretnosti, u neizrađenoj kaligrafiji definicija, Pogotovu kad ne polemizira iznad volumena svoje kulture, svojih instinkata, kad se ne ponaša učeno i eđukativno. Kađ ne prevršuje s gomilanjem svojih znanja — znanja što će.ih mnogi iskusniji i obrazovaniji čitalac imati u većoj zalihi ili u temeljitijem, „širem, objektivnijem izboru. Tomičić je najizvorniji onda, kad otkriva porivski, otkriva za sebe i svojim posredstvom za nas. .
Tomičić je u ovoj Knjizi često majstorskim. potezima · zabilježio sukus · mnogih običaja i načina života, u raznim krajevima Hrvatske i drugdje, što su našem oku izmicali, ostali, nam sakrivemi i nepoznati, kao đa smo-:ih:. mimoilaziH, prohodali zatvorenih očiju. A tek pejzaž — to je posebno poglavlje Tomičićevih putopisnih bilježaka opjevan je značenjem i likom, kakve usporedno ne ćemo naći, slično u našoj prozi i izvan ove vrste, igim, ne manje jako i sugestivno, tome ravmo i bolje, u: zapisima Franje Horvata Kiša i pogotovu A. G. Matoša, mislim jedinih putopisaca kojima se Tomičić duhovno hranio prije svojih ekskurzija i literarnih ostvarenja ovoga vida.
Obično već od početne, novinar– ski uvodne rečenice kojeg svoga. putopisa, · smjesta se pretvara u pjesnika, pa „reportaža“ postaje
dobro literarno štivo: Hoće i umi-. .je dočarati uvijek novu vaništinu
stvari, što ih na putu susreće, a samo kad se od toga umori, možda kad istroši stvarnost, se sebi: svojim unutrašnjim međitacijama, na koje ga navode elementi dotične stvarnosti. Asocijacije su obično čvrsto priljubljene tlu na kojem stoji, a misli se izvlače iz dubine memorije i·raspoloženja zato, da bi se njima objasnilo atmosferu ili da bi se-u zatečenoj atmosferi iskopalo uzrok, narav, smisao nekih znanja i znanaca, napose ako su ovi kniiževnici, javne ličnosti, postankom iz 'dotična kraja. Najpotpuniji primjer: opis i tumačenje Tadijanovićeva zavičaja i usporedba realnosti s Tadijanovićevim, pjesničkim · fiksacijama! S više ili manje ' uspjeha oživljeni su u svojoj „zavičajnoj atmosferi još i likovi književnika Ivana Gorana Kovačića. .Luke Perkovića, Josipa Kosora, Vlađe Vlaisavljevića, Mate Balote... No ne i bez familijarnosti, što dovodi” do
nekritičnosti... i Mili: "Selaković,
okreće
KNJIŽEVNE NOVINE
| || ANDRIĆ
: na ukrajinskom
Ivo Andrić
Pošto su romani Iva Andrića već stekli priznanje u glavnom žarištu sovjetskih književnih zbivanja, u Moskvi, sad je počelo. Upoznavanje njegova dela u pojedinim sovjetskim republikama, na prvom mestu u Ukrajini. Pred nama je mala, ukusno opremljena knjižica
„Proklete avlije“ u prevodu Il. Panjka, štampana ove godine u Kis jevu.
Kad govorimo o prevođu Andri-
ća na strani jezik, ne smemo gubiti iz viđa tu srećnu okolnost da mu je, pored visoke „umetničke vrednosti, tekst tako progračno jasan i čist, a svaka rečenica sa toliko pažnje obrađena da , prevodiocu ne oštaju „prazna“ mesta! i „džombe“ o koje bi se spoticao lutajući u neizvesnosti. Osim togš — sadržajno — ograničen vremenski i lokalno, zatvoreni svet „Pros klete avlije“ Andrić snagom svo dara proširuje, oslobađa uskih o kvira i čini razumljivim i pristu-s5 pačnim za ljude druge „sredine f, drugog. mentaliteta — čini ga op+4' šteljudskim. . Imajući pređ sobom ove prednod sti IL. Panjko se očigledno trudio da uđe ne samo u spoljašnju vezu reči već i u đuh Andrićeva teksta, pažljivo prateći detalje i nijanse stvaralačke misli piščeve, tako. da prvi utisci osvajaju čitaoca. U ce= lini prevod deluje ne samo kao „korektan“ i „tečan“ nego kao uspeo. prestvaralački posao:, očuvan je ne samo smisao već i de= 'talji, ne samo stil nego i zvučanje i ton. Međutim, pri bližoj Kritičkoj analizi ukrajinskog teksta vi< dimo da ·prevođilac nije svuda š uvek s “dovoljnom ' pažnjom prat:o i.s odgovarajućom snagom savlađivao. original, nego ga je poneg+ de menjao pa čak i „ispravljao“, sktaćivao i sabijao, a mestimično pogrešno razumeo. Dakle, neđo= statke prevoda mogli bismo svrstišti u tri glavne grupe: .
1) 'Sastavljanje odvojenih Andrićevih rečenica u jednu sa gubljenjem stilskih osobenosti 'ori4 ginala i senčenja misli.
2) Namerno menjanje pojedinih pasusa, tako da se u prevodu dobija đrugi smisao nego u „riginaiu: kod Anđrića (str, 25) — „;Ja ljuđe znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede“. Prevod (str. 26): „Ja.znam svi su oni (hapsenici, P. M.), krivi, samo nije svakom pisano da ovde jede naš hleb“. Na str. 56 (original, 51) „Kao uvek u svakom zlu, prvi dani u Prokletoj avliji bili su najgori i najteži“, prevedeno: „Prvi dani za sužnjeve Proklete avlije bili su...“ itd. Na str. 58 (original 55): „Po svom poreklu i vaspitanju, u skučenim granicama svojih posve skučenih potreba...“ itd. prevedeno: „Po svom poreklu, vaspitanju i sasvim mizernim potrebama...“
5) Pogrešan prevod pojeđinih izraza i reči. O Karađozu: „kosmat i tamne puti" (Andrić, str. 21) pre= vedeno: „čovek mračne prošlosti"; „lice mladića... bledo onim sobnim bledilom“ (Andrić, 55) preveđeno: (str. 59) „nekako naročito („po osoblivomu“) bledo...“ Na str. 80 „procep“ prevođi se sa „.poločaje: Ppristanište sa jazbina (str. 9 i11); dilber sa ljubavnica (str. 11); pro= yaljen odžak sa povaljen (str. 51) i dp:
'Nismo poredili čitav tekst „Pros klete avlije“, ali i navedene gre-. ške,su dovoljne za konstataciju. da prevod |I. Panjka nije bespreko-. ran. A šteta je, jer to nije posledica. objektivnih teškoća. Znanje našeg jezika i književna kultura prevodiočeva uveravaju nas đa. .je taj posao, bez imalo muke, mogao biti obavljen znatno čistije.
Petar Mitropem ~
8