Književne novine
TRIBINA.
| DOSLEDNOST MORALNOG TI KRITIČKOG STAVA.
Povodom romana Vladimira Dudinceva „Ne samo hleb“
Nijedno sovjetsko književno delo odavno nije izazvalo reagovanje koje bi se po razmerama, ja-· čini i živosti moglo upoređiti sa reagovanjem na delo jednog doskora potpuno nepoznatog pisca · Wađimira Dudinceva, :
Reč je o romanu „Ne samo
hleb“, objavljenom u moskovskom ·
časopisu „Novi mir“ (Novi svet“), u sveskama za avgust, septembar i oktobar 1956 godine, Od izlaska oktobarske sveske,u kojoj je štampana završna trećina romana, pa sve do danas ne prestaje raspravljanje o njemu, i to raspravljanje ne samo U autorovoj zemlji, već i preko listova, časopisa i rađio-stamica drugih zemalja, Ma koliko da su romani Fransoaz Sagan i delo Dudinceva nepoduđarni po: onome šta kazuju (a i po samom načinu kazivanja), nameće se poređenje ovih dveju „slučajeva“: veoma retko se događa da u .literaturi pažnja i interesovanje, vezani za jednog do juče nepoznatog auto| ra, buđu odjedanput pokrenuti ı zatalasani do stepena na kome stotine hiljada radoznalosti dobijaju jači potsticaj. Naravno, ovo poređenje iđe isključivo spoljašnjim smerom, ukazujući samo na raspon, a ne i na sadržaje interesovanja nastalih takoreći za tren oka, Od onih tekstova o Dudincevljevom delu koji su dosad štampani i emitovani izvan Sovjetskog Saveza mogli. bi se napraviti čitavi tomovi — stotine i Stotine stranica na više jezika, sa više različitih, đobrim đelom spornih i neprihvatljivih mišljenja o autorovim nastojanjima,
Poznato je da se u Sovjetskom Savezu počevši od novembra prošle gođine negativno piše i govori (na sastancima pisaca) o romanu Duđinceva, đok su dotadašnje ocene, koje su uglavnom dali istaknuti sovjetski književnici bile pretežno veoma povoljne. Međutim, manje je poznato da je Dudincevljevo đelo u svoje vreme prošlo i kroz prethodnu fazu nepovoljne ocene. Pre nego što je objavljen u časopisu, roman „Ne samo hleb" bio je ponuđen izda· vačkom pređuzeću Saveza sovjet~-
· skih pisaca („Sovjetski pisatelj“),
gde je odbijen kao' delo koje ne.
zaslužuje da buđe Štampano. Kasnije objavljen u 140.000 pri· meraka (toliki je tiraž časopisa ovi mir”), roman je izazvao velHko interesovanje i ubrzo postao tema za skupove i sastanke pisaca. Odmah po izlasku romana, krajem oktobra 1956 gođine, o njemu se pozitivno govorilo na jednom sastanku, kome je pretsedavao Vse'volođ Ivanov, autor slavne pripovetke „Oklopni voz 14-69“ i još slavnije istoimene drame. Istak-
(MEA aayPsi sei YE rzerir gr or zr aimaosrOcey
ISPRAVKA
Đe polemičkom napisu Tana sija Mlađenovića »Stvarnost i vetrenjače«, objavljenom u pro šlom broju našeg lista, ha #4 strani, prvi stubac, potkrala se, u poslednjem pasusu, jed“ ma, greška: u rečenici koja počinje: »Nevolja je..< umesto reči fašistički treba da stoji FWTISISTICKRI, Molimo čitao= ec đa ovu ispravku uvaže.
—~
nuti pisci. Konstantin Paustovski, Lav Slavin, Valentin Ovječkin ~ j drugi govorili su tom prilikom o novim i krupnim sadržajima Yomana „Ne samo hleb“, Bilo je razlike u načinu posmattanja Dudincevljeve teme i u ocenjivanju decla kao književne celine, ali, učćsnici diskusije složili su se da je pred njima nesvakidašnje, ozbiljno delo s dubljim zahvatom.
|: Ubrzo posle ovog sastanka, od
·novembra prošle godine počele su
da se nižu nepovoljne ocene noyog romana. One su rečene kako u člancima sovjetskih listova i ča= sopisa, tako i na sastancima pisaca održanim u Moskvi, Lenjingradu i po republjkama. Na plenumu uprave Mosškovskog odeljka Saveza sovjetskih pisaca, u martu ove godine, roman Dudinceva je oštro kritikovan. · Kritičar D: Jerjomin održao je na tom plenumu referat u kome je roman „Ne samo hleb" pomenut kao prvi među neuspelim delima objavljenim 1956 godine. Jerjomin smatra da Dudincev nije našao „pravilnu poziciju“, nije vodio računa O „UOPpštavajućoj snazi umoetnosti“, nije umeo da na realistički obuhvatan način reši idejno-umetničke zadatke koje, je sebi postavio. Drugi Učesnici plenuma stavili su na teret Vladimiru Dudincevu sleđeće:
Pronalazač Lopatkin, koji je, prema autorovoj zamisli, glavna ličnost dela, ima crte paćenika. U
romanu je došla do jakog izra-.
žaja ideja samilosti i saosećanja.
Pisćem je ovladala bolećivost, on ,
nezdravo reaguje na stvarnost.
Materijal je hipnotisao. Dudinceva koji je izgubio osećanje mere i pogrešno rasporedio boje u romanu. : :
Dudincevu se ne mogu Osporiti rodoljubive težnje, ali borba protiv birokratizma nije počela od romana „Ne samo hleb“, kao što misli Dudincev.
Umesto da glasno razmisli o nedostacima i greškama svoga TOmana, Dudincev se žali. Zašto on zauzima pozu dirigenta koji bi hteo da na svoj način upravlja celim orkestrom kritike?
Konstantin Simonov, qlavrii ured-
'nik časopisa u kome je objavljen
roman Dudinceva, rekao je, između ostalog, đa je na stranicama Duđincevljeva dela život prikazan jednostrano i da su pozitivne ličnosti naslikane manje izrazito i znatno bleđe nego one druge. U celini, Simonov' je nepovoljno govorio o romanu koji je objavio, dok je reč kritičara E. Bjalika sadržala i opasku da je Duđincev snažno razotkrio „filozofiju“ birokrata. U svemu ostalom Bijalik smatra roman promašenim delom.
Na ovom plenumu Dudincev se branio i govorio o kritičarima kao o ljudima koji kivno lupaju štakama. „Mislim da' bi nas mogli pustiti đa pokušamo plivati šamostalno... -_možda: se nećemo- udaviti! — kazao je pisac romana. Ali, nažalost, ja celo vreme Oosećam na sebi onaj kajiš pomoću koga ponekađ vođe decu. A on mi smeta đa plivam“.
Ne manje oštra, a u pojedinim tvrđenjima čak i oštrija bila je kritika Duđincevljeva dela na Trećem plenumu „Saveza sovjetskih pisaca. sređinom maja, U kolektivnom referatu uprave Saveza Dudincevu je zamereno da je na-
| O ea, /jabavč a
Tuđa ptico ljubavi, nije ti mesto ovđe, ni među rebrima, ni među prstima,
ni u trulom 0gnezdu zgažene samoće. Nije ti tu dom gde se večito selj
iz srca u srce E iz sumnje u sumnju sa zemlja u tamu.
Paraš mi tvojim krilima oči a ja čekam da on otvori građove
i nova sunca đa prostre pred moje noge { sa novim suncem da uđem
u njegovo srce
Luda ptico ljubavi, izmislimo nove načine voljenja bez čekanja. u senci ulica i drvorođa TN bez čekanja između tama zidova ! bez klečanja u travi samoće fi sa jednostavnim davanjem sebe
Si, kao pijenje vođe iz prozirne čaše
na iskap
da ništa ne ostane za mnom
za ponovno đavanje.
TI onda da se rodim iz.njega
,
đa ne zna kakve sU bile ruke juče
ni kakve će biti sutra
mi koje ću reči izgovoriti pri ni qde će mi se srušiti oći.
dodiru njegove ruke
, kađ me opkoli sa sto sunaca odjednom. · Luđa ptico ljubavi, samo je meni mesto tamo gde se on spaja sa ovim svetom, i samo ja znam njegove igre
iz svetlosti u tamu,
i samo ja pašnjak njegove glađi, i samo ja izvor njegove žeđi,
i samo ja postelja njegovih umora. .
Florika štefcmn
siikao pronalazača Lopatkina kao usamljenika koji se bez ičije pomoći bori protiy birokrata~karijerista kao što su Dvozdov i Šuti kov, Prema referatu, Dudincevljevo delo ne pruža istinitu ku stvarnosti i stvara potpuno pogrešnu pretstavu o njoj. O! roma-– nu „Ne samo hleb" govorilo je nekoliko učesnika plenuma, a među njima i sekretar Saveza Aleksej Surkov. Beloruski pesnik Petrus Brovka kritikovao je Simonova Što je objavio roman „u ovakvoj formi“. Ukrajinski pisci Bažan i Novičenko dotakli su se ovvlaš ovog romana negativnim opaskama, pri čemu je prvi od ove
:dvojice književnika pomenuo „Dro· zdove i Šutikove“ u kontekstu ko-
ji upućuje na zaključak da su ti likovi birokrata, ogtezlih u bezobzirost i karijerizam, već prešli sa Dudincevljevih siranica u prtetstave i razgovore kao odre den, slikovit pojam.
Milan Zarić
sli- ud
Aleksa Čelebonović:
Kukuruz
Nastavak sa 1 strane
u Kanu, koji nije mogao da dobije neko američko priznanje zato sto su se raz Žiriji plašili da im neke komisije to ne zamere. To je samo jedan primer, koji je naveo mnoge da je više nagrađenih scenarija ili knjiga ostalo bez autora, zbog ticga što se „iz nekih razloga* nikađa nisu pojavili.
„Slučaj Miler", kao što se vidi, nije jednostavan i jedinstven. Neki ga — kao, naprimer, romanopisac Štajnbek — namerno naglašavaju i ne ustežu se da kažu da je proces (protiv Artura Mile-
:ra). „jeđan od najčudnijih i naj'strašnijih dilema pred kojom su ”S5e' našli jedan narođ i jedna vla-
Nastavak sa 1 strane
poprskanu brutalnost, bojno polje i streljačke rovove, ali je njihov rat još bio klasično poprište ljudskih patnji. Smrt iz Hirošime izmislila je novu dimenziju užasa. Jedna kosmička materija stavila se u službu razaranja, nekoliko takvih bombi nađ građovima ove: zemljine kugle — i hiljađugođišnji razvoj, plodovi civilizacije — sve je pretvoreno u pepeo i zaborav. . II
„Rašomon“, veoma daroviti film japanskog režisera Kurosale, pokazuje nam tragični događaj jednog zločina s četiri subjektivna gle
dišta svakog pojedinog učesnika, Kurosala je napustio klasičnu, kontinuelnu „perspektivu „jedne
stvarnosti koja se upoznaje i ocrtava samo u jednom značenju, i umesto toga pokušao da pokaže đa su odnosi veličina i formi jeđnog zbivanja promenljivi, u saglasnosti s mestom i kretanjem onoga koji ih posmatra. To je, besumnje, obogaćivanje kao rezultat prodiranja u dubinske istine života. Metoda koju primenjuje i Vilijam Fokner ili Pikaso. Pa ipak kao rezultat pričanja u „Rašomonu“ ostaje ubijanje čoveka. Ma sa koje strane mi to posmatramo. Smrt ostaje neumitna. Ne dešava li se nešto slično i u slučaju Hirošime ?
Moglo bi se reći: Hirošima nije ušamljen slučaj. To nije početak one trageđije već njen kraj. Davno pre toga odigrao se mučki prepad na Perl Harber. A kako izgleda ovo bombarđovanje, prema metodi režisera Kurosale, gledano iz aviona? Kako se ono ogleđa u svesti pilota koji je povukao polugu 6 avgusta 1945 u 8 sati i 15 minuti na. visini od 8500 metara? Tri predmeta na pađobranima lebdela su.u dubinu. Bili su to cilindri dugi. 860 santimetara, automatski otpremnici kratkih talasa koji će dalekim režiserima napade preneti tačno obaveštenje o tome šta je prouzrokovao četvrti predmet:, Mala bomba od 45 kilograma plutonijuma, - i
Pilot se naginje nađ gradom u skoro nežnoj radoznalosti. U dubini svetluca geometriski ornament Hirošime usađene u plavozeleno lišće vrtova, Motor lupa ritmično, mozak je deo mašine kao |I ruke U, gumenim rukavicama na krmilu,
posumnjaju da”
U pitanju je, Štajnbek tako
da“. razvija, svoju misao, sukob (i, i-
stovremeno, opredeljenje) između „javne vrline“ koja qoni čoveka „na nešto što je nemoralno“ i „odbrane svoga ličnog morala“ koja iziskuje žrtve. „Kada bih ja bio u
koži Artura Milera — nedvyosmisleno se izjašnjava Štajnbek uoči obnavljanja procesa — ja bih znao
šta bih radio, ali bih želeo, radi samog sebe i radi svoje dece, da budem dovoljno: hrabar da učvrstim: i branim svoj lični moral kao što to on čini. Duboko osećam da lična hrabrost i moral. čine bolju uslugu našoj zemlji nego sigurni
i javmi patriotizam koji dr Džon-.
son naziva „poslednjim utočištem lupeža“, ere v
Pilot je usretsređen na svoj zađatak. Ne misli ni na Perl Harber niti na to da li je ovaj rat pravedan. Davno pre toga nosio je on u sebi takve misli. Onda kad se javio kao dobrovoljac, Možda je bio pročitao neki ' plakat, poziv na krstaški pohod: protiv fašističke sile, protiv mračne „Osovine“ koja je objavila rat čovečanstvu. Ali sađa, visoko nad gradom koji se skoro smežurao kao maketa, zvuČe samo sinkope motora. Srce i
savest ćute. Tek na povratku po-'
staje pilot sa Hirošime svestan toga đa je nad građom prosuo potop, potop ili pakao. :
Antičke erinije „potražiše junaka atomskog doba, on ne mogađe više naći svoj duševni mir. Započe bezumno opaki Ahasverov život između ludnice i pakla. I sećam se jednoga od zločinaca ı!z Getafe koji je u Sorentu, posle Španskog građanskog rata, hteo da smiri svoje razdražene pilotske živce, ali oka više nije mogao sklopiti i užasavao se kađ god bi se vrata. zalupila. '
(O:
Gledano iz dubine, duhovni Ya~
kurs je bitno drukčiji. Oni u rav-.
nici nisu imali alternative za SVOju savest, nisu imali izbora, oni su bili žrtve. Mi možda nemamo dovoljno mašte da sebi pretstayimo ono što nismo doživeli. Beskrajnu meru patnji stvorenjh koja propadaju na stotine hiljada,. Potop i pakao kakve nije umela da izmisli ni mašta osnivača religije. (Pa ipak to nije ispaštanje za grešnike,
jer strađanje i smrt nisu pogođili ·
one koji su odgovomi). Čovek je spreman da zaboravi. Kako bi inače mogao đalje živeti, raditi, voleti i smejati se. Ali stoga što mrtvi ćute, oba japanska umetnika stavili su zauvek pred naše oči šta se u Hirošimi odigralo onih dana. Ž-
Tokom četiti godine istrajnog, neumornog rada, oni su napravili osam stotina skica i prvi ciklus od
deset planiranih. Iz razloga koje.
nalaže trađicija (možda i iz štedljivosti) oni su slikali Kkineskim tušem na crtaćoj hartiji, umesto uljanim bojama na platnu, Nazva-
li su. prvi ciklus „Duhovi“, saglasno.
trađicionalnim fantomima Saraja-
šikija, mi bismo rekli dušama u-
mrlih, gde jednu ženu ubija njen
brani...
Očigledno je đa proces, koji je, doduše, vezan za jednog umetnika, ima šire značenje. To izaziva jedno drugo pitanje — đokle je, kako i protiv čega dozvoljeno koristiti zakonska ovlašćenja, ne izlažući se riziku da ona ne budu zlou~otrebljena. „Zakon, da bi preživeo — mora da bude moralan..." kaže. Štajnbek. 1: „Ako sam dovoljno brabar da radije patim zbog svojih principa nego da sebe spasavam nanoseći ' uvrede drugim liudima za koje ' verujem đa su nevini, čini mi se da zakon trbi više nego ja.“ Najzad, to naročito želi da naglasi Štajnbek: „...ljudi koji nisu lojalni prema svojim pri-
jat ljima. me: mogu. biti verni ni, gome promenile.
· svojoj zemlji:“
gospodar i starešina zato Što je nenamerno razbila jedan tanjir iz vlasništva patrijarhalne porodice. Na starom pozorištu duša umrle izražava srdžbu i revolt koje je za života morala da potiskuje. Tako i dela oba ova slikara: žrtve. iz Hirošime nisu bile u mogućnosti da izbegnu svoju sudbinu, ali njihove duše izražavaju srdžbu i revolt. To su figure čiji „prigušeni glasovi viču pobunom i užasom. . Oba slikara, morala su za izvesno vreme prekinuti svoj rad. Izložili su prvi ciklus da bi stvorili sredstva za dalji rad. U njihovom malom ateljeu nije im bilo mogućno da zategnu panoe velike osam sa .dva metra. Za vreme rada morali su svaku sliku rastaviti na osam delova. Izložba koja je bila pripremljena 1950 godine, dovela je u.muzej u Tokiju više od pola milijona posetilaca. To je donelo ohrabrenje, i materijalnu . pomoć za dalji rad. Tako su nastali osam panoa koji sada putuju po svetu. „Duhovi”, „Vatra”, „Voda”, „Duga“, „Dečaci. i devojčice“, „Zemlja razorena atomskom bombom“, „Ve tar“, „Spasavanje“..— to.su imena ciklusa. Oni slikaju strahovitu eksploziju bombe, izgaranje zemlje za kojima ostaje samo pepeo i puštoš, vodu u kojoj zapaljeni pokušavaju da ugase svoje boli i koja ih guta, kišu smrti koja teče pod šarenom dugom, omladinu „koja umire na obali reke, vetar koji u bambusova stabla svira ko u ·har{u dok nekoliko preživelih tra že utočište u polumzorenoj kući oca Iri Marukija i umirući ostavljaju slikaru poruku za svet. Ciklus Hirošime je jedna vizija užasa koja teško da je dosađ' bila · pretstavljena sredstvima umetnosti. Pa ipak mi je Acuo Imaicumi, direktor. Muzeja mođerne umetnosti u Tokiju. ispričao đa su preži-. veli iz Hirošime obojici umetnika učinili prekor da su oni ustuknuli pred krajnjim konsekvencama grozota. TI U.tome može biti izvesne istme. Jer je slikarka Tošiko Akamacu rekla da su oni toliko patili dok su slikali ove povorke ljudi na mukama, ljuđi koji gore i umiru, da su u ovu simfoniju smrti morali đa ugrade jedan a kordđ nade đa bi, mogli da dišu | slikaju: „ . š : IV
Vodio nas je Rober Žiron, đirektor Palate lepih umetnosti u Bri-
Bila je to moralna podrška, nau memo učinjena uoči samog pro, cesa, umetniku koji je u jednom
| poriodu razgrandutog „lova na ve-
štice" ipriveden istražnoj komisiji za antiameričku delatnost i predat sudu Drugo suđenje je održano u vreme kada se zvezda — sada pre. minulog senatora iz Viskonsina nalazila u „Sopstvenom zenitu“ i kada je, prema razmišljanjima nnkih poznatih američikćh liberalnih duhova, ozbiljno pretila da pomra-
| Či priznata tradicionalna merila u
Sjedinjenim Državama koja «u ompgućila stvaranje tako velikih vrednosti amoričke kulture i duha, Krila koja je Ššifio Makarti šasecana su i za vreme hjegovog života — mikađa njemu nije dozvoljeno da postane omo Što je zamišljao i koliko je želeo da se razmahne, Ta tenđencija opađanja hister!je Oseća se naročito u Dposlednje vreme. „Makartijevu smi bih mnogo više žalio — rekao je jedan poznati američki publičist — kađa bih bio siguran da njegovu zastavu neće prihvatiti ne~
: ko đrugi“. Problem se, polako, 8vo–
di na to.
Jet ne bi moglo da se kaže đa je opasnost sasvim iščezla, i&ko je, već se oseća, kudikamo manja nego ranije. „Razne „patriotske“, verske i druge organizacije, inspirisane katoličkom crkvom i.reakcionarnim strujama „u kojima su strasti nadvlađale razum“ | koje se pojavljuju u ulozi arbitra između „dobra" i „zla“, odnosno u Ulozi „branilaća“ Sjeđinjenih , Država, i dalje su opasan izvor cenzotskih tćenđencija. Pod njihove makazc dolazi sve što ne 6đdgovara . njihovim” koncepcijama morala, „dozvoljenog“ i „neđozvoljenog“, Što ne odgovara „Višim interoesima političkim“ itd,
„Misija pisane reči nije da se klanja politići viših interesa, već da brani istinu bez koje bismo, 2acelo, propali. To je misija koja se ne može olako odgurnuti ustranu vzbog trenutnih koristi..“ — tim rečima Miler je pođelio raspoloženje Kongresa o problemu koji ih je pre svega sakupio u velikom američkom gradu. Umetnici se u
ovom tremutku nalaze u pokretu koji treba da ih oslobođi od „lovaca veštica“ i straha koji ih je sputavao. A prilike su se — po-
stoje ohrabrujući znaci· — Umno-
Mo. yakid
HIROŠIMA I RAŠŠOMON ~
selu. Bilo je to posle jedne sednice žirija za Međunarodnu umetničku izložbu; bili su prisutni Herbert Rid, Žan Kasu i drugi kritičari. Tog dana mnogo se govorilo o estetskom. kriterijumu koji je trebalo primeniti da bi bio osiguran visoki nivo i istovremeno unlVeržalni pregled umetnosti našeg vremena. Potreseni i u duši uzne» mireni stajali smo sad. pred tim monumentalnim slikama. Ljudski dokument od velikog značaja čije nas je izvođenje ispunilo poštovanjem a da ipak nije dirnulo onom poslednjom snagom koju ' sobom nosi doživljavanje velike umetnosti. U čemu se sastojala dilema? Iri Maruki i Tošiko Akamacu izvrsni su umetnici, oni poznaju Sve proceđe svog zanata. Sigurne konture njihovog crteža pokazuju ljudsko telo u svim umanjenjima i perspektivama njegovog pokrcta. Senzibilna boja iz prefinjene tradicije japanske palete i snažno osećanje za svetlo-tamno očiti su. Isto tako smisao i razumevanje za građenje velike kompozicije koja ume da se odrekne naturalističkih detalja u korist celovitosti, Sinteza japanskog i „zapadnog izražajnog načina. Pa ipak: to nije Umetnost ove epohe u kojoj se Govek bori sa silama koje je sam oslobođio, u kojoj su se otvorile e dimenzije i ukazali novi vi-
Gi, j
Ali mi na ovaj ljudski dokument ne gledamo samo očima estetski školovanog kriterijuma Već. svojom društvenom i socijalnom svesću. U tom smislu ciklusi iz Hirošime pretstavljaju humano i umetnicko ostvarenje koje zaslužuje da bude prikazano u muzejima i galerijama sveta. Jer Hirošima je bila samo nagoveštaj, etiđa, predigra još strahovitijeg uništenja koje 560 priprema u ciklotronima ratnih.laboratorija. Zbog toga je delo .oba japanska” umetnika, koji kao ! Goja mogu da kažu: mi smo to videli svojim očima — 75opomeh& čovečanstvu,·
(0; Bihalj i-Merin
210)9
KNJIŽEVNE NOVINE