Književne novine
. vu“ i. u Četvrtom
O MORELIJEVU KORAKU
od „Vasilijade“ · do „Zakonika prirode“
*
Lištenberže je u čuvenom svom delu Utopiski socijalizam napiso: „Zaista je utopiski socijalizam imao svoje praktićno dejstvo, Fran “cuska revolucija je bila pozornica mnogih akata koji behu socijalistički, prelazeći njene okvire ili ne“.! Istu konstataciju je i u isto vreme učinio takođe Espinas pišući: „Silven Marešal se neposredno rađa iz Rusoa i Morelija, kao 'Babef, ali isto tako i kao Robespjer“?. A je li moglo biti :drukčite, kad su u toj revoluciji „učestvovale i tolike proleterizovane mase? Pod njihovim stihijmnim pritiskom, čas 'saglasnim a čas ne sa buržoasko-demokratskim karakterom revolucije, morali su se javiti kako građanski vođi sa izvesnim socijalističkim zahtevima, tako, kao Babef 1796, i prvi pretstavnici socijalizma koji su se pozivali baš na Morelijev Zakonik prirode, |
Ali usto je Antoni Reverdi primetio da Silven Marešal govori „isti jezik" sa Zakonikom prirode kad u svome Manifestu jednakih piše: „Svi smo jednaki, zar ne? Ovaj princip ostaje neosporan, jer, osim ako se nije lud, ne može se reći da je noć onda kad je dan. T prema tome, hoćemo mi ubuduće da živimo i mremo jednaki kao što smo i rođeni; hoćemo stvarnu jednakost ili smrt; eto sta nama treba.. Agrarni zakon ili deoba zemlje beše, trenuina želja nešto vojnika bez principa, nešto narodnih masa «Sto „nastupahu pre.po instinktu nego po razumu. Mi težimo nečem uzvišenijem i Čestitijem, zajedničkom dobru ili zajednici dobara! Dole sa individualnom svojinom · zemalja, zemlja nije ničija! Mi zahtevamo, mi hoćemo zajedničko uživanje plodova zemlje, plodovi svima pripadaju. Izjavljujem> da ne možemo trpeti više da vrlo velika većina ljudi radi i znoji se u službi i radi ćefa neznatne manjine“.3 Međutim, nije tačno da je ovaj Marešalov jezik, sa jakom primesom tipično malograđanskog anarhoihdiviđualističkog egalitarizma, baš „isti jezik“ Morelijeva Zakonika prirode, jer je ovaj već zamenio „utopisko malograđansko mehaničko izjednačavanje ljudi komunističkim principom od svakoga „prema njegovim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama, koji će ostati trajna tekovina komunističke teorije, a koji polazi baš od nejeđnakosti kako sposobnosti tako i potreba ljudi, da ovu nejednakost razreši i ukine zajednicom osnovnih sredstava proizvođnje i samih proizvedenih dobara. Pod uplivom revolucionarnih talssa koji su dolazili sa dna trancuskoga društva tokom Francuske revolucije, — sa dna Širo-. kih narodnih masa u kojima su se malograđanski slojevi mešali sa
· proleterskim, Babef, Silven Mare-
šal i drugi njihovi vođi su U SVOjim govorima i manifestima govorili gdešto mešovit jezik utopiskog komunizma Morelijevog Zakonika prirode na koji su se kao sami svoj politički progtam pozivali, i jezik malograđanskog individualističkog, egalitarističkog, anarhistićčkog utopiskog socijalizma Rusoove Rasprave o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima iz 1755, koji je bio jezik bede i bune malograđanskih međuslojeva, \
Svojim Zakonikom prirode Moreli je, međutim, bio prebrodio slične konfuzije koje su bile prirodne i obične i širokom talasu utopizma prve polovine XVIII-og veka, koji se protezao od Aržansove prosvećenoapsolutističke utopije Moderni Zakonođavac ili Memoari viteza od Mejkura iz 17594, preko Rusoove malograđanske anarhističke iz 1753, koju smo već pomenuli, do Morelijeve komunističke iz 1753, koju smo već pomenuli, do Morelijeve komunističke utopije Potop plovećih ostrva ili Vasilijađa iz iste 1755 godine. Međutim, Moreli je od Vasilijade do Zakonika prirode, 1755, učinio taj značajan korak što je, (upravo od napada braneći prvi svoj komunistićčki utopiski spis, Vasilijađu, koji je bio u dva toma poetskir napisan roman, ili „epopeja“, o sreći i slobodi društva koje nije
zaraženo opakom bolešću privatne napisao u prva iri po-.
OR konik irođe „Raspra Tavlja Zakonika prirođe „Raspraue sam „Zakonik“ takvoga društva i time se oslobodio od mnogih društveno uslovljenih konfuzija svoga vremena, koje Će” prirodno pritiskivati i samo vreme Francuske. revolucije i u
njemu Babefa i Silvena Marešala,
— a on, Moreli, je baš svojim korakom što ga je učinio od" često Mkhonfuzme i nedosledme . fantastike u Vasilijadi kao i, u tolikim druqim sličnim utopiskim spisima drugih pisaca do već u mnogome dosledne komunističke teorije U Zakoniku prirode potpuno zaslužio visoku Engelsovu ocenu da je, sa hešto jkasnijm Mablijem, prvi
KNJIŽEVNE NOVINE
«
pretstavnik „već | direktno komu– nističkih teorija“. | Tako u Vasilijadi još uvek ostaje izvestan trag prethodnog Morelijevog. prosvećenoapsolutistićkog utopizma iz njego”; dela Vladalac, 1751, i to baš onakvog kakvog ga je Marks okarakterisao u pojavi i limosti Fridriha II nazvavši ga na jednom mestu „patrijarhalnim despotizmom“, jer tu očevi izvesnih porodica: imaju izvesne „ljubazne osobine“ i „veštinu da obrlate srca ljudska“ koje u prvobitnih. plemenskih· glavata Moreli, skoro kao i Aržans u, svome prosvećenoapsolutističkom Modernom Zakonodavcu ili vitezu od Mejkura, idealizuje pišući: „Heroji tih porodica, u čijim rukama je vlada bila, nisu sebe zato slavili, nisu narode smatrali kao ruiju robova stvorenu za to da služi njihovim ćuđima, već su naprotiv gledali na sebe kao na dužnike svojih podanika i prema njima gajili očinsku i zahvalnu ljubav“.5 Naprotiv, bistro oko Zakonika prirođe koreni-
Dr. DUŠAN NEDELJKOVIĆ
to je rasčistilo sa prosvećeno ap-
solutističkom fatamorganom · „Očinske ljubavi“ „partrijarhalnog despotizma“ i svakog „apsoluti-
zma“, jer u njemu čitamo: „Svet je za sve zvanice obilata trpeza čiji začini pripadaju čas svima, jer su svi gladni, čas samo nekima, jer su ostali siti, ali isto tako niko tu nije apsolutno gospodar, niti ima prava da pretenduje da je to“.
Ko ovo otsudno Morejijevo oslobođavanje u ZŽakoniku prirode od brojnih · prosvećenoapsolutističkih, iiziokratskih, malograđanskih a-– narhoindividualističkih egalitarističkih i drugih primesa utopizma njegovoga vremena i umnogom njegove Vasilijade nije video, mno gu je i često tešku progrešku napravio, Da, primera radi, navedemo ovđe u ovome tipičan slučaj pisca nažalost jedine knjige koja je dosad posebno Moreliju posvećena, slučaj Antonija Reverdija.
Iz toga Što:se zadaci zemljoradnje u Morelijevom građu komunj postižu obaveznim „petogodišnjim radom omladine od dvadesete do dvadesetpete godine Antoni Reverdi je zaista naopako zaključio: „Za Morelija, agrikultura je temelj vaskolikog ekonomskog mehanizma države, ona je baza proizvođnje svih dobara nužnih ljudima, te i zahteva da je svaki građanin poz znaje i posveti joj izvestan period svoga života“. Razume se da je ovakav zaključak isto toliko naopak koliko bi bio onaj koji bi iz opšte vojne obaveze izvođio da je temelj društva sa takvom obavezom u vojsci i da je zemlja sa narodnom vojskom ratnička država. Naprotiv, baš kao što je opštom obavezom narodna vojska put iščezavanja oružanog hačina rešavanja unutrašnjih i spoljnih, međunarođnih pitanja, tako opšta obaveza zemljorađa čini da na Morelijevoj geografskoj karti sela su već sasvim iščezla i ostali samo visoko kulturni gradovi u kojima su svi gtađani pored ostalog baš zemljorađom prisno vezani i sa odličnim poznavanjem ı menjanjem prirode, te postižu svestranost Svog prirodnog i ljudskog obrazovanja, postojanja i karaktera, Tako, zaista ničega ne može biti netačnijeg od Reverđijevog zaključka: „Morelijev komunizam zemljoradnički... Odista, zemljoradnja je temelj Morelijevog ekonomskog sistema i baza svih radova, i klasa, za koju se on najviše brine da pribavi blagostanje, jeste nesumnjivo po njegovoj ideji seoska klasa“. I tako naopako zaključuje isti Reverđi koji je sasvim suprotno i potpuno tačno u samoj ekonomskoj osnovi Morelijevog građa viđeo i pisao: „Svi stanovnici obavljaju ma kakav rad, niko njega nije oslobođen, i ne razlikuju se ni na kakve kategorije, niti klase, niti društvene rangove, već svi na isti način učestvuju u radovima i uživanjima zajeđnice*,10 U Momelijevom komunističkom.
pa ni „seoske“, jet u njemu nema ni sela ni seljaka, niti su on! moqući, niti zamišljivi u zajedni-
· ci svekolikoga ·rađa i svih proizvod”
nih dobara koja svak uživa prema potrebama svojim na radost i ponos i zajednice i sebe samog.
Još u Vasilijadi. Je Moreli podružiti jer rad podeljen među. više ruku postaje manje mučan“, i, naprotiv, opevao rađost i veličanstvenost rada nikakvom klasom nepodeljene, čitave nacije u pođi-
zanju, naprimer, drumova svojih:
„Deca, žene, starci, kao i najsnažniji ljudi odlaze iz svojih stanova i dele se u brojne. određe, jedni
je bitno.
društvu zaista nema nikakve klase,
sebno istakao: „Treba napore u-.
zemlju „kopaju i prenose, drugi odvaljuju i kotrljaju ogromno kamenje, a za to vreme ženb i deca grade kolibe od granja, ukrašavaju ih cvećem i pripremaju svakovrsna osvežavajuća jela i pića, Polje se pokriva lancima od štanovnika koji se uzajamno bodre i pomažu, — poslovi su tako dobro podeljeni đa se ogromni radovi vrše kao da su igra i tih radova onda bude samo toliko da jedva nekoliko dana zaposle tu trudoljubivu naciju“ Tako je raspevano Moreli u pesmi Vasilijade o. ovome pitanju pisao podjednako dalek svojim komunističkim realizmom od svake' čiste lirske fantastike kao i svojim najširim komunističkim humanizmom od svake uskosti nacionalizma kad naciju jednog grada pominje. Između Vasilijade i Zakonika prirode ostala je sva razlika koja deli san slikovito i plemenito ispevan od mućčnoga posla društvenog inženjera naučnika koji bi da iz osnova izmeni društvenu. „situaciju" Čoveka tako da on više ne uzmogne biti ni zao, ni nesrećan. Tako u Vasilijadi Moreli je postavljao najširi humanistički komunistički ideal kao san: „O ti, Čovečanstvo, nastupi sad slobodno ji mirno; obražuj jedno jedino veliko telo savršene jednodđdušnosti, neka beskrajna raznolikost želja, osećanja i naklonosti ujedini se u
jednu jedinu volju, i meka ova . kreće ljude jedinstvenom cilju: sreći zajedničkoj: neka, poput
svetlosti, ova sreća se podjednako širi na sve ljude. Budi zajednička Majka srećne porodđice“.9 Naprotiv, u Zakoniku prirode Moreli nastupa kao graditelj toga najšireg, novoga čovečanskoga društva: ı čovdka, i pre svega i u osnovi postavlja sebi zadavcak: „Naći situaciju u kojoi će čoveku biti gotovo nemoguće da bude pokvaren ilj zao.“.14 .
A kao takav, Moreli je posmatrao čoveka u svim njegovim, pa i nacionalnim odnosima, pa ove
'već u Vasilijadi dalekovidđo preva-
zilazio i gamenjivao internacionalističkim odnosima gdešto vrlo pronicljivo i duboko sagledanim. Da ovđe, na kraju, još samo zabeležimo i istaknemo jednu od „več i direktno komunističkih teorija“ Morelijevog internacionalizma koja sve više dobija svoju potvrdu u praksi današnjeg razvitka međunarodnih odnosa uzetih u: celini.
Već u Vasilijadi Moreli je isključivao svaku međunarodnu trgovinu kao jedan od izvora bogatstva i besa manjine, a beđe i glađi većine društva, pišući: „Sta, reći će se, zar trgovina, koja povezuje sve sugrađane i narođe na Zemlji, iako zasnovana na privatnim interesima, nije jedan plođan izvor udobnosti, uživanja, bogatstava, umešno sti „itd., itd.? Da, ali ni trećina ljudi to ne koristi, a ostali imaju za, sebe samo muke rađa i brigša uz samo toliko da ne umru od gladi.ć15
Ali čime ukinuti, prevazići i zameniti ovakvu, klasno izrabljivački i porobljivački obeleženu među narodnu trgovinu, — kakvim odđnosima je zameniti u proizvodnji i razmeni dobara gradova i naroda, — kakvim odnosima koji bi bili socijalistički i komunistički?
To je Moreli rekao još u Vasilijadi .predviđajući u međunarodnim odnosima socijalističku utakmicu kako u proizvodnji tako i u pomoći koju će ekonomski razvijeniji građovi i narodi pružati manje razvijenim, socijalističku 'utakmicu koju on tu definise ovim rečima: „Naše pokrajine se tak-
.miče u slavi koja će od njih imati
svoja polja bolje obrađena, i slavi
koja će od njih druge najviše po-
moći, i jedne drugima šalju svoje najlepše. plodove i one koji ne uspevaju svuda podjednako“,
Dženi Dalemord: Bahrana (List Are)
'
„Ovakva svoja đuboka i. duboko društvona i čČovečna naziranja U Vasilijadi Moreli je teoriski i zakonskim odredbama u Zakoniku prirode obrađivao, a otstranio komunizmu mnoge tuđe utopiske primese svoga doba kojima je Vasilijada još uvek opterećena ili i samo natrunjena bila, To je onaj korak koji je od Zakonika prirođe načinio najveće dostignuće utopjskog komunizma XVII-og veka i Moreliju pravedno zaslužio visoku Engelsovu ocenu da je nosilac „već i direktno komunističkih teorija“.
Neka bi ova beleška bila skroman prilog pažnji koja se duguje ovom značajnom delu u istoriskom razvitku socijalističkih ı komunističkih pogleda, koje će se, povodom njegove nedavne dvestogodiŠšnjice, pojaviti ovih dana na našem jeziku u „Kulturinoj“ biblioteci „Socijalista-utopista*. :
1 A. Lichtenberger, Le Socialisme Utopique, Paris, 1898, p. 5.
TA. Espinas, La Philosophie Sociale aux KVII-e Sičcle et la Revolution, Paris, 1898, p. 275
3 Sylvain „Marćčchal, Manifeste des Egaux* (Bibliothčquae soc'aliste, Babeuf La doctvrmne des ćgaux, extraits publićs par Albert Thomas, Paris, 1906, p: 853—84); Antony ićverdy, Morelly. Idćes philosophiques, čeconomiques et politiques, Pcitiers, 1909, p. 99—101.
*+ Izneta u našoj studiji Istoriski smisao i uloga Aržansova skepti-
cizma, „Glas Srpske akademije nauka“, CCXIX, 1956, str. 189199. PP FP. Engels, Anfi-Ddhring, izd. „Naprijed“, str. 17. - .
5 Basiliade, t. II, chant II, p. 539-—40.
7 Cođe de la nature, p. 55.
š Antony Hećverdy, op. cit, Pp. 54—55.
9 ibiđ., p. 101.
11 Basiliađe, t. T, chant 1I, p. 72.
1 pBasiliade, t. I, chant ŽIV, Pp. 291.
“4 Cođe de la nature, p. 52.
15 Basiliađe, t, I, chant II, p, 75,
note 1. Pada 2
_Q JHQ
Još se iskopavaju stari grobovi, još se traga za drevnim dokumentima i dokazima da li je Šekspir ustvari bio Fransis Bekon, Valter Rali, Lord Ratland, Darbi, ili Lord Oksford. Ta će zagonetka, po svoj prilici, zauvek ostati nerazrešena na sreću onih istraživača Koji umeju da vam nabroje sve vrste cvetova šio ih je, navodno, Sekspir gajio u svome vrtu u Stratfordu na Evonu. Ali, ima jedna tajna Šekspirova koja još nije dovoljno rasvetljena samo zbog toga što tome problemu, i pored sve ogrom ne literature o Šekspirovim delima, nije posvećeno dovoljno pažnje; to je tajna Šekspirove dramaturgije, njegove scenske tehnike, veštine da stvori takve odnose među ličnostima na pozornici, da im u usta stavi takve reči koje su u isti mah primer uzvišene po-
ezije, psihološko – emotime &«– pravđanosti, dreamaturške funkci-
onalnosti. i Ovde ćemo navesti samo osnovne karakteristike Šekspirove dramaturgije i to one vezane za spe(cifičnosti scenskog prostora i dramskog „medijuma. Ti osnovni elementi su: 1) radnja, 2) tipovi, 5) dijalog. Spoljašnja radnja veže i vodi gledaočevu ,pažnju (stvara interes), plastični tipovi, odnosi među njima daju uverljivost zbiva nju i pomažu trijumfovanju određene ideje, poetski i potekstni dijalog služi kao sređstvo za artističko izražavanje misli i osećanja dramskih karaktera. Ako zaključimo da su radnji i likovima, i pre i posle Šekspira, mnogi dramatičari uspevali da dadu potreban scenski oblik, teško ćemo naći pisca koji je uspeo da komponuje sceničnije, funkcionalnije i poetskije dijaloge. Jeđino su antički dramatičari umeli da razviju tako intenzivnu diskusiju na sceni, pa ipak i kod njih često dominira pesničkoepska nota, dok je kod Šekspira di-
ERIKA-U
Prošle gođine ukrajinski narođ je širom Sovjetske Ukrajine „proslavio stegodišnjicu rođenja i četrđesetogodišnjicu smrti svoga! pesnika Ivana Franka, uz T. Ševčenka značajnog velikana ukrajinske literature i nauke. Ivan Franko rođie se u selu MNahujevicći, srez Drohob, u ondašnjoj Galiciji, pokrajini bivše Ausirougarske, 15 avgusta 185 g. Osnovnu školu i gimnaziju svršlo je u Drohobiću, filozofiju na umiverzitetu u Lavovu, a zvanje doktora [filozofije stekao je na univerzitetu u Beču 1892. Zbog socijalističkih ideja koje je ispoljio u svojim delima, a i Zbog svoje političkodruštvene delatnosti „io je dva puta osuđivan od austriskih suđova na duži zatvor. Iz istog
Proleće, kakvim čudima ispuni moje qrudi!
.Da li tvoj poklič iz mrtvih zna i srce da probuđi?
Ko Lazar mrtav još juče zbog domovinskih iada, kakva li zora to puče
nova u meni sada?
Divni glas, kanda, meni kliče, zove me, eto: „Ustani, probudi se, preni!“ Vivere memento! ·
Vetre topli, ti brate moj, je li to rećca tvoja?
Ili to šumi tako
hrast sa gorskih prevoja? Da nisi ,travko, malena, tiho šapnula ti
jalog uvek, pored sve poetićnosti, dramatičan, direktno proizlazi iz misli i osećanja lika i, kako bi se reklo modernim „pozorišnim žargonom, uvek je „govorabl“ iako je pisan u blenk-versu,
Kada hladno razmišljamo, mi primećujemo da je zbivanje u Šekspirovim delima neuverljivo i naivno, da su postupci. likova mahom nemotivisani, ali kađa sve to gledamo na sceni (ponekad čak i kada se zanesemo u čitanju) onda svemu verujemo, emotivno Se Uzbuđujemo, misaono se aktiviramo i sve nam postaje logično i shvatljivo, blisko. Šekspir je umeo da pozlati sve čega se dotakao: na prvi pogled, spolja, to je ista stvar, ista priča, ali sasvim drukčije deluje kada je Šekspir „obradi“. Znajući na šta treba da usretsredi svoj talenat, on je vrlo malo pažnje poklanjao prisvojenoj fabuli, ali je zato u usta junaka stavljao reči koje imaju moć opsene, otkrivaju nam srce i svest karaktera i mi im verujemo, baš kao što i sami doživljavamo neki svoj postupak za koji se posle čuđimo sto smo ga počinili. Pokušajmo otkriti tajnu Šekspirovog dijaloga.
Čini mi se da najvažnija odlika Šekspirovog dijaloga nije u tome što je, stvarno, Kkrcat mislima i filozofijom, što nas brzo emotivno i „obuhvati“, što se odvija u metaforama, što je poetičan, što poseduje savršen iunutarnji i spoljašnji ritam koji u isti mah zadovoljava i zakone poetike i zakone scenskog govora; iako su to veoma važne odlike Šekspirovog dijaloga o kojima treba posebno go„voriti, postoji mešto još suštinskije, primarnije iz čega sve navedeno proizlazi i čemu služi, a što bismo nazvali: dramatičnim jedinstvom gotovo svake diskusije, svakog monologa u Sekspirovim dramama. To se jedinstvo sastoji iz: 1) otkrivanja različitih, suprotnih elemenata (diskusije ili monologa), 2) njihovog oštrog sukobljavanja, 5) logičnog razvoja toga stkoba, 4) njegove kulminacije, i 5) raspleta — solucije postavljenog problema.
Uzmimo ma koji Šekspirov dijalog, recimo susret Orlanda i starog vojvođe sa pratnjom u Ardenskoj šumi („Kako vam drago“), pa ćemo viđeti kako se taj dijaloški sukob među njima „jeđinstveno razvija od trenutka kađa Orlando zapreti prisutnima da prestanu sa jelom sve do momenta kada, razuveren, menja svoju odluku i povlači svoj mač. Ili scena u kojoj Ledi Magbet nagovara muža da počini zločin: tu se može izvršiti opširna analiza raspređanja njenih zlobnih namera, postepenog, sve jačeg uplivisanja na Magbeta čiju svest podmuklo lovi u čelične mre že svojih zlokobnih planova. Dramatično jedinstvo možemo sagle= dati i u Šekspirovim monolozima; i oni se razvijaju po principu koji smo maločas istakli, bez obzira da HN u njima dominiraju misli, emo>
. cije, ili deskripcija. Đulijetina mo«
IVAN FRANKO
· Vivere memento
(Prevela Descnta Mcoiksimović)
. posle
Tesovanjem | očekivali
PREVODU.
razloga austrisha vlađa nije potvrdiian njegov izbor za profesora ukrajinske literature na univerzitetu u Lavovu.
Od trajne vrednosti su mnjesove lirske pesme »Uvelo }lišće« u kojima je opevao svoju nesrećnu Ijubav, zatim istori» ski spev »Gospodske šalje«. Naj veću slavu „postigao je poemom „Mojsije« u kojoi prikazuje stradanja, nevolje i sumnje jevrejskog narođa na putu za obetovanu zemlju. Od pripovedđaka mu je najvažnija »Boa konstriktor« u kojoj prikazuje život ruđara u rudđmicima nafte u Borislavu i moralnu propast porodice vlasnika rudnika nafte, zatim istoriski roman »Zahar Berkut« iz vremena ftatarske naječzdđe na Ukrajinu.
što iz zimskogs mrtvila
u svetlost opet, izbi?
Da nije možda žubor tvoj rečna svetla lento,
sorao moju tugu, bol? Vivere memento!
Svuda čujem dragi glas, poklič, bodar, snažni... Proleće, vetre, volim vas, reke, vetre vlažni!
Ljudi, ljudi, vaš sam brat, za vas bih da živim, krvlju svog sam srca rad da jad vam sperem sivi, A krv što nam ne potlači, spalićemo sve to!
Samo botba život znači... Vivere memento!
SeAsu [PG
litva, naprimer, građena je na e-
motivnoj bazi — sukobu strepnji, želja, nadanja i strasti. Poznati Hamletov monolog „Biti iP ne biti" ustvari je čitava misaona drama za sebe, drama koja počinje alternativom „živeti ili umreti“, razvija se kroz iscrpljivanje svih mogučnosti koje nam pruža život i pretpostavki šta nas može snaći smrti, kulminira “u strahu pred neizvesnošću, da bi našla bar privremeno smirenje u neodlučnosti, u čekanju, u prepuštanju vremenu. ,
Šekspir je, dakle, polazio od onja i govornog sukobijavanja na nja u govomog sukobljavanja na sceni. Ali, on je umeo da tim vrednostima dade i savršenu a dekvatnu spoljašnju pesničku formu koja im pomaže da se briljantno scenski i estetski obelod4ne. Ako se pri realizaciji Šekspirovih dela pođe od tih vrednosti, tek onda možemo spoznati svu njihovu snagu. Možda to najbolje dokazuje | „toliko | zanemarivano Sekspirovo delo „Tit Andronik“ koje mnogi šekspirolozi ne smatra ju Šekspirovim. Sigurno je da je ova tragedija, prepuna ubistava i naivnosti u fabuli, prvobitno bila napisana rukom nekog drugog pisca (recimo Tomasa Kida čija se „Španska tragedija“ smatra prvim dramskim „trilerom“), ali je očevidno i to da je ona prošla i kroz Šekspirove ruke, da je on preradio njene dijaloge, unevši u njih mnoge vrednosti o kojima smo govorili u ovom napisu. To potvrđuje da se i od „Tita Andronika"* koga sve do sađa čak i Šekspirovo pozorište u Stratfordu za vreme 76 godina svoga postojanja nije izvelo (1999 godine delo je bilo uneseno u repertoar, ali ga je uprava, uplašena mogućim neuspehom, zamenila komadom „Mnogo vike ni oko čega“) može napraviti đobra, velika pretstava. Ukoliko se pođe od onih suštinskih vrednosti Šekspirova stiha, sve mane ovoga dela pašće u zasenak, a osetiće se istinska snaga jednog talenta, jednog đramskog pesničkog genija koji je tađa bio na početku svoje karijere i koji još nije poklanjao ni onoliko pažnje stalim elementima dramskog stvaranja i počtske forme koliko je to činio u svojim docnijim delima. U „Titu Andđroniku” se, takođe, n:ože sagledati dramiatično jedinstvo mo nologa i dijaloga Tita. Arona, Tamora i Levinije koji u raznim vidovima otelotvoruju Izbezumljenu strast za osvetom, iako ih je u po-
.gledu fabula i odnosa ostavio ne-
opravđane. Ova trageđija može snažno da deluje na emocije gleđalaca! Zato smo sa velikim inte: w gostovanje Pitera Bruka i Lorensa Olivijea i ostalih emgleskih. glumaca sa nadom đa će nam i u „Titu Androniku“ otkriti pravog Šekspira. Zajsta, oni su uspeli đa nam to potvrđe i đa nam otkriju jednu veliku tajnu Sekspirovu.
Vladimir Petrić - e