Književne novine
BO TUTIN NAGRAĐENI | HENRI LUIS MENKEN
NASTERIJINOMPOZORJU .
TNTIMNA ISPOVEST
našao sam i smisla i načina da se pribrano uklopim u dugo priželjkivanu, a ipak prezrenu svakidašnjicu. Strahujući da govorim o tajnama nimalo romantičnim, ali ipak malo verovatnim, strepeći od nerazumevanja i svoje sopstvene neubedljivosti, postao sam povučen i preterano miran. Prepušten sebi i svom tmurnom saznanju, nosio sam se sa zubatim životnim brigama kako sam umeo i znao: nosio grede, prtio ciqle, krčio šume, držao kondicije, brao kukuruz, pisao skečeve, tovario ugalj, statirao u
Đorđe Lebovićčć
Ja sam A—12750.
Svoj broj nosim tetoviran na levoj ruci već dvanaest godina. Do danas još nisam sreo nepoznatog osvjencimskog druga sa istim Šarama na ruci.
Nekada nas je bilo mnogo. Kada smo se postrojili za apel, redovi su se otezali u nedogled i prebrojavanje je trajalo satima. (Stari brojevi su odlazili i nestajali, mesto njih su pristizali novi i naši redovi su uvek bili popunjeni.
Danas, kađa bi nas postrojili na veliki generalni proziv, postavljajući redom broj do broja, između svakog čoveka zjapile bi praznine od hiljadu cifara. Apelplac bi bio 'skoro sasvim prazan, a apel bi se završio za pet minuta.
Pet miliona ljudi ne bi se odazvalo na poziv.
Tako počinje „Nebeski odred“.
Tako počinje moja lična drama.
Imao sam tada iza sebe petnaest bezbrižnih godina, a u sebi bezbroj naivnih snova, i želja toliko divnih i privlačnih. Ispred sebe Osvjencim i krematorijume u Bžezinki, đesetkovanja, Saksenhau– zen, transporte smrti, Mauthauzen, poegavac, dizenteriju, skorbut...
„Unuk propalog kralja šećera bivše MKOU:MK. carevine, sin preterano skromnog pozorišnog ređitelja i činovnika koji je do kraja ostao potčinjeni rob provincije, malo sam šta znao sem legendi o nekadašnjem bogatstvu i blagostanju i priča o budućim priznanjima i skoroj slavi našeg imena. A onda kad su očeva maštanja postala uzbuđujuća mogućnost, on, iednostavan i tih, uvek spreman za kom promis, pobunio se baš protiv onih koji nisu znali za oproštaj. Kada se njegovo lutanje zauvek prekiniflo, moje je počelo..
Majka je ubrzo našla utočište u močvarnim poljima Bžezinke, a ja sam uskoro potom došao r.a to petmilionsko groblje da ga, zajedno sa Šesnaestoricom svojih sapatnika, sakrijem od očiju budućnosti.
Kući, a nje više nije bilo, vratio se, zahvaljujući samo pukom slučaju, jedan zreo muškarac nalik na dete, koji je u sebi krio neverovatna iskustva ·o zloj sudbini čovekovoj. Iscrpljen, ali i ohrabren svojom retkom pobedom,
TRAJNE VIZI
Svet
| — Možemo li da razgovaramo iskreno? 3
— Nema drugog načina za razgovor. f
— Vi·verovatno znate da Su kritičari vaš prvi komad menažerija“ kad su početkom ove sezone „ponovo o njemu pisali, ocenili kao vašu najbolju dramu, iako ste je napisali pre dvanaest godina. ;
— Da, čitam sve napise i kritike o svojim komadima, čak i one u kojima se kaže da pišem samo za novac i đa u svojim delima u prvom redu ukazujem na brutalne i ružne instinkte.
— Gde ima toliko dima, ima i...
— Vatra počinje najviše da di-
mi kad se na nju sipa voda.
— Ali vi ćete sigurno priznati da u vašim najnovijim komadima "postoji ·' izvesno uznemirujuće naglašavanje grubosti, hladnoće, nasilja i ogorčenosti?
— Iako to nisam planirao, ja mislim da sam ja rastuću nape-
tost, ogorčenost i nasilje sveta +
vremena u kome živimo, pratio sopstvenom sve većom psihičkom napetošću pisca i čoveka.
— Znači, vi priznajete da je ta „rastiuća napetost“, kako ste je vi nazvali, odraz vašeg unutrašnjeg stanja?
—
„Staklena.
pozorištu, prevodio. Maturirao sam, diplomirao. I pisao isključivo za sebe. 1
Prepustio sam vremenu da donese odluku o nastupu. Našavši u
A. Obrenoviću svog jednomišljenika i naišavši kod njega na iskreno razumevanje, skopčano sa sjajnim, mađa još neotkrivenim talentom, reših da zajedno progovorimo. Mekli smo reč,istine, časno ispunivši obaveze. ay
Danas, trinaest godina stariji od mršavog, krezubog mališana, ošišane glave, u prugastom, iscepanom odelu, koji je danima pre= stravljen lutao kroz napuštene 'odaje krematorijuma tražeći dečačkom upornošću smisao u stravičnom, danas idem prvi put mirno, bez grozničavog nestrpljenja u susret novim obavezama. Ne krijući se, otvoreno.
Ako u budućnosti opravdano izostanu priznanja, biće mi uvek dovoljna uteha do sada postignuto, i ne verujem da ću se ikađa više osećati suvišnim. .
Đorđe Lebović
<
REČ O SEBI
Nešto o sebi?
Star sam toliko da ne bih megao reći da ništa ne znam o Životu, a isto tako ni da mnogo znam. Ostalo je, mislim, takođe svakodnevno. U osnovnoj školi igrao sam fudbal, imao sam loptu, pa sam ., razumljivo, bio i pretsednik svog kluba. Bio sam „fino dete“, igračima sam zabranio psov=-, ku. „Ko opsuje ima da plati za svaku psovku po pola dinara u korist klupske blagajne“. Da članovi kluba nisu bili tako sirpmaŠni on bi brzo postao veoma bogat. Ovako to je ostalo „mrtvo slovo na papiru“. Igrao sam sve od golmana do levog krila i svuda sam bio podjednako loš. U gimnaziji sam ređao dvojke kao i svi „nesrećno zaljubljeni“ mnetnaestogodišnjaci. U višim razredima zvali su me: Pesnik, jer sam uvek, zbog puste lenjosti, bio nepotšišan, a stihove, naravno, nisam pisao, čak su mi bili odvratni. Doduše, sećam se da sam u sedmom razredu napisao „pesmu“ koja je počinjala ovako:
reka teče, potok. otok
Kraj potoka a kraj reke Na srcu mi od sala,
nije mala šala...
i tako dalje sve u tom smislu. Desot godina kasnije počeo sam da pišem i drukčije stihove.
Da, i slikao sam. Veoma sam voleo to da činim. I danas volim, ali ne činim, FP
Da, i glumio sam. I sa time stoji isto kao sa slikarstvom.
Danas pišem, mada do pre nekoliko godina na to nisam ni u snu pomišljao. Jednog dđecembarskog jutra probudio sam se, u SObi je bilo hladno, nije mi se ustajalo (stuđenti su uvek biti velika čmavala) zurio sam u tavanicu ı onda mi pade napamet: „Zašto da i ja ne pokušam sa pisanjem ?" Odmah sam nešto sročio i pokazao svom prijatelju B,. Živojinoviću, on mi je rekao da nisam beznadežan slučaj i, eto, ja još uvek pišem. Ne znam kdliko će to još
u kome živim
Autointervju Tenesi Vilijemsa
Tenesi Vilijems
— Morbidnog stanja?
— Da,
— Koje se možđa graniči sa izvesnim ludilom ?
— Čini mi se da je za mene moj rad uvek bio neka vrsta psihoterapije. Obrenović
Aleksanđar
potrajati. Možda ću pisanje zameniti komponovanjem, iako apsoluimo nemam sluha, ali zašto ne pokušati? Pa umetnost i nije ništa drugo nego večito” pokušavanje, koje vrlo retko urođi plodom,
A možda ću postati i testeraš, jer nikad nisam držao testeru u rukama.
· U literaturi, ako to mekog interesuje, nemam nikakvih naročitih simpatija. Prema tuđem stvaralaštvu sam, dakle, kao i prema svom, manje više ravnodušan. (Ovo mnogo liči na pozu, ali je istinite, čini mi se).
Najviše mrzim rat.
Sa ogromnim oduševljenjem učestvovao sam u pisanju „NeDeskog odreda“.
Volim da dobijam nagrade.
Tražim stan otkad znam za sebe.
Mogao bih još dugo da govorim o sebi i svojim stavovima po raznoraznim pitanjima, ali ako sad kažem sve, šta će onda ostati za stvari koje nameravam da napišem? Aleksandar Obrenović
— Ali, kako možete očekivati od publike da bude impresionirana dramama i ostalim vašim delima koja su stvorena kao rezultat Oduška psihičke napetosti potenciIjalnog, ili možda početnog ludaka? eesdA . Takva dela pomažu ljudima da se i sami oslobode.
— Da se oslobode — čega? · — Sopstvene, rastuće “napetosti koja se graniči. sa gubljenjem razuma. y — Vi onđa verujete da današnji svet ide ka ludilu?
— Iđe? Rekao bih da mu je po~
trebno još samo malo' pa da iz=,5
gubi razum. Kao što ono reče ciganka u mom komadu „Kamino real“ — „Svet je satirični list ko'ji se čita natraške, a kad se tako čita, onda i nije toliko smešan".
— Dokle mislite da idete sa O |
vako iskrivljenom slikom, sveta? — Sve dotle dok se svet bude
nalazio u takvom izopačenom sta-
nju, verovatno dotle, ali ne i dalje,
| — Ta ne očekujete, možda, da | "će i publika i kritičari poći za
vama? |
— Ne očekujem,
— Pa zašto ih onda gurate u tom pravcu?
_ vučete i
— Ja idem tim putem, ali ni-
Mastavak na 58 strani
činju jeđnom pogrešnom pretpostavkom, naime, đa je osnovni motiv kritičara, impuls koji od njcga čini Mritičara umesto, recimo, političara ili preprođavća deonica, pcđagoški — da on Piše zatđ što je obuzet željom da doprinese prosvečivanju, da ukaže na grešku i zabludu, đa raširi neku posebnu đoktrimu: psihološku, epistemološku, istorisku ili estetičku.
HENRI LUIS MENKEN (1880—1956) jedan je od najtemperamentnijih i najplodnijih | američkih književnih kritičara i novinara. Nije priznavao nikakve »stavove« u kritici, već samo individualmost kritičara. Strastan protiv· nik puritanizma i konvencionalnosti u društvenom i Mnjiževnom Životu. Napisao je 97 knjiga, ili, kako je sam izračunao, oko 5 miliona reči! Najpoznatije mu je delo »Američ'ki jezik« (u nekoliko knjiga). Esej »Kritički proces«, koji donosimo OVOB puta, spada među najizrazitije Menkenove kritičke tekstove: njime je zastupljen u Antologiji američke Kkritike (1900—1950) od Čarlsa Gliksberga i u »Hrestomatiji H. L. Menkena« (1949) u kojoj se nalaze odlomci iz raznih njegovih spisa i knjiga.
Skoro sve meni. poznate diskusije o Kritici po-
A\li ona je tačna, čini mi se, samo u ođnosu na loše kritičare, a stepen njene tačnosti raste u upravnoj srazmeri s njihovim ništavilom, Motiv kritičara koga zaista vređi čitati — jeđinog Kritičara za koga 56, maista, može istinski reći đa Ba je uopšte mogućno čitati, sem kao čin mentalnog kajanja, — jeste nešto sasvim drugo. Taj motiv nije motiv peđagoga, već motiv umetnika. On nije ni više ni manje do prosta želja đa sc slobodno i lepo deluje, đa se da spoljna i objektivna forma Iđejama „koje unutra ključaju i đa se u njima gleđa privlačan mamac, da ih se dramatično oslobođi i izazove određena pažnja u svetu,
Kađa sam 5sc, pre mnogo godina, revnosno ođao pisanju Kritika o delima 'wodora Drajzera, otkrio sam da je skoro svako, ko je uopšte zapazio moje spise, preipostavio jednu od dve stvari u pogledu mog glavnog cilja: (a) da sam fanatično veran idejama g. Drajzera i da želim da ih širim, ili (b) da sam vatreni patriot i da čeznem đa uzdignem američku književnost. Obe su pretpostavke bile pogrecSne, Veoma su me malo, ustvari, zanimale mnoge glavne iđeje Bg. Drajzera; kad bismo se sreli, obično smo se prepirali oko njih. A. bio' sam i sad sam s5asvim lišen rodoljublja i ni najmanje ne žuđim đda usavršim američku književnost; kađ bi ona ikad đostigla ono što ja smatram savršenstvom, moj bi posao bio završen, Kakav je, onđa, bio moj motiv ?a takvo opširno pisanje o 8. Drajzeru? Moj motiv, DOznat samom 8. Drajzeru i svakom ko me je poznavao tako prisno kao on, sastojao se prosto i jedino u tome da izdvojim i uskladim iđeje BS. Menkena, đa ih pretvorim u uglađene i prijatne termine i da ih pustim s besedničkom {razom, a možda s frazom ljupke pesme, u gustu maglu koja je prekrivala Republiku. mo što je Kritičar izabrao kritiku, ono što se naziva Sstvaralačkim pisanjem, prvenstvemo je stvar temperamenta, a tome doprinose i slučajnosti vaspitanja i sređine, Osećanja Koja slučajno vlađaju njime u trenutku kad ga obuzme bes piskaranja, nisu osećanja Koja neposredno inspiriše sam šivot, već Knjige, slike, muzika, skulptura, arhitektura, religija, filozofija — ukratko, životna osećanja nekog drugog čoveka, Ona su na taj način, u izvesnom smislu, posredna i nije ni čuđo što stvaralački umetnici tako lako zaključuju da su ona i niže vwrednosti. Možda su obično fiakva, Ako zaista Kritičar ostane na ovom stupnju, ako mu nedostaje in'telektualna živost i smelost, što je potrebno da bi se napravio skok ođ umetničkog dela do ogromnog i zagonetnog kompleksa pojava iza njega — onda su ona UVEK takva, a on nije đrugo do vodič i policajac u službi boljih od sebe, Ali ako je išta što potseća na pravog umetnika skriveno u njemu, ako su njegova osećanja u ma kom smislu duboka i originalna, a njegova sposobnost da se izrazi iznađ proseka obrazovanih ljuđi, onda se on neizbežno
kreće od. umetničkog dela prema samom životu i
počinje da stiče uzvišenost koja mu je ranije neđostajala. ;
Nemogućno je zamisliti čoveka bilo kakve stvarne snage. i originalnosti, kome su ta svojstva opšte priznata, kako provodi ceo Život ocenjujući i opisujući bez drugih ljuđi., Da li su to činili „Gete, Karlaji, Metju, Arnold, Sent-Bev, Makoil, ili čak, đa se spustimo malo, Leus, Louel ili Hezlit? Sigurno da nisu. Ono što najviše pada u oči u vezi sa delima svih takvih ljudi, čim še ona pažljivo prouče, jeste to da Kritičara uvek proguta stvaralački umetnik, đa se ono Što počinje kao Kritika na neku Kknjigu, pozorišni komađ ili drugo umetničko delo, obično veoma brzo razvija u nezavisan esej na temu tog umetničkog dela, ili na neku temu koje ono nagovweštava, — jeđnom reči, da to postaje jedno novo umetničko delo koje je samo posredno vezano s onim koje ga je nađahnulo, Ova je činjenica zaista tako prosta da. je skoro i nije potrebno pomenuti. Ono što pedagozi uvek zameraju, naprimer, Kritičarima TROMBSECNOG CASOPISA ije to da su oni zaboravili na knjige koje je trebalo đa kritikuju i da su napisali đuge rasprave — često, ustvari, male Knjige — tumačeći ideje koje su nagovestile (ili nisu \nagovestile) Knjige prilikom Nritičkog pregleda, Ali svaki Writičar koga je vredno čitati neizbežno stiče istu naviku. On se ne može vezati za svoj priviđan zađatak: ono Što se nalazi pred njim uvek ga 'neizmerno manje zanima od Onog Što Se nalazi u njemu. Ako je on zaista prvoklasan, ako ono što je u njemu izdrži probu, osvoji jeđan deo publike i proizvede yeakcije kojima teži svaki umetnik, — onda obično svršava time što potpuno napusti kritikovanje posebnih umetničkih dela i postaje trgovac opštim idejama, ti, umetnik koji obrađuje materijal samog života. NE #
Samo ocenjivanie, ma kako savesno i vešto izveđeno, jednostavno je niži DOsao. Kao i pisanje poezije, i to Je prvenstveno funkcija intelektualne nezrelosti. Mladi literat, tek što je izišao s univerziteta, koji još nije u stanju đa se ponese s Osnovnim tajnama postojanja, osuđen je da piše osvrte O knjigama, pozorišnim komađima, muzici ili slikarstvu. Vrlo često on to rađi prilično dobro; to, ustva-
_ ri, i nije teško rađiti dobro, jer to čak i propali pe-
dagozi često rađe. Ali ako on to produži da radi, bilo đobro ili loše, to je znak celom svetu da je njegov razvoj prestao onda kađ su ga učinili ARTIUM
Kritički
WiqiHHHI IRI HIRIMI IHIIIHIIHIIIIEMIGIRIIIMIIHIIIIRIIJIĆIIIIIILIAIJUIHILKIIIIHI MAI MIIHIIIIHI IRI IIMILIIMIIIIHIIIIIIIRIIHNIM
· Drugi ljuđi, uistinu,
radije nego“
6 y } iu %
'BACCALAURBUS-om. On postepeno postaje, bilo u
ill van akademskog gaja, profesor, što će reći, čovek
koji se posvetio razblaživanju i potankom izlaganju iđeja onih koji su bolji odđ njega; ne umetnik, ne čak ni loš umetnik, već skoro antiteza umetniku, On je učen, on je trezven, on je marljiv i ispravan, ali on je šupalj kao bokal, Ničega nema u njemu sem sablasnih odjeka misli i osećanja drugih 1juđi, Kađ bi on bio pravi umetnik, imao bi svoje sopstvene misli i,osećanja, a impuls đa im da objektivnu formu bio bi neodoljiv. Umetnik ne može odoleti tom impulsu duže nego što političar može odoleti iskušenjima spekulacije. Ne postoje nemil, bedni Miltoni, sem u halucin&cijama pesnika. Jeđina si» gurna proba jednog Miltona jeste da on deluje kao jedan Milton. On se razlikuje od drugih ljuđi upra» vo po Superiornoj snazi SVOE impulsa đa se izrazi, ne po Ssuperiornoj lepoti i uzvišenosti svojih misli, često imaju iste misli, ili možđa čak i uzvišenije, ali su u stanju đa ih priguše, obič• no iz uljuđnog. ponašanja, i tako izbegnu da postanu umetnici, i poštovani su od ličnosti Koje pravilno misle, i umiru s novcem u banci, i zaboravljeni su kroz dve neđelje.
Očigledno, kritičar čiji rad obično treba ispitati jeste čovek koji se nalazi negde pored puta oji vodi od Već Oopisanog početka đo cilja. On je prerastao običnog popisivača i ocenjivača ideja drugih ljudi, ali još nije postao samostalan umetnik — on još uvek nije spreman da pobudđi pažnju samo SsVOjim sopstvenim ideJama, Ali jasno je da sc on mora Rretati, ukoliko se uopšte kreće, u pravcu te samostalnosti, to jest, ako se ne misli da pađa u senilnu infantilnost — Spektakl Koji nije stran književnoj patologiji, ali je suviše patetičan da bi se O njemu ovde govorilo. Imajmo na umu ovo kretanje, i prava prirođa njegovih ciljeva i namera postaje jasna; dalje, neizlečiva lažnost ciljeva i namera koje se obično smatraju njegovim, postaje podjednako jasna. On stvarno ne pokušava da izvrši nemogućni čin umetničke pravde na umetniku čije mu delo daje temu. On ne pokušava da 5 matematičkom strašću otkrije lačno ono što je taj umetnik imao na umu u trenutku stvaranja, ni đa to precizno izloži, i u ckstazi poštovanja, On nc pokušava da usklađi delo o kome govori s nekom prolaznom teo rijom estetike, etike ili istine, ni da određi u Kolikoj se meri ono razilazi s tom teorijom, On ne pokušava da uzđigne lepe umetnosti, niti da brani đdemokratiju protiv razuma, niti da slavi sreću kraj đomaćčeg ognjišta, niti đa pretvori stuđente druge godine na koledžu, u zdrave mislioce, niti da služi Đogu,. On ne pokušava da prilagodi niz novih pojava pravilnom procesu istorije, On čak ne pokušava da se oslobodi katalizne uloge, koju sam mu ja sam, u romantičnom frenutku, jednom pokušao đa nametnem. On, 5ve u svemu, prosto pokušava đa se izra zi. On pokušava da osvoji i izazove đobar đeo čitalaca, da ih natera đa obrate pažnju na njega, da ih impresionira lepotom i originalnošću svojih „ideja, da u njima stvori povoljno (ili strašno) mišljenje o sebi, a time nastoji đa stekne za svoj sopstveni unu? tarnji ego prijatno osećanje izvršene funkcije, smanjene zategnutosti, postignute RATARSE, koje je Wagner stekao kađ je napisao »Die Walkire« i koje Kkokoška stiče kađ god snese jaje.
Džozefa Monrađa potstakla je ta potreba da piše romane; Mocarta je potstakla da komponuje muziku; pesnike potstiče da pišu poeziju; kritičare" potstiče đa pišu kritike, Forma nije ništa; jedina važna stvar je snaga motiva, a ona je.ista u svim slučajcvima. Skoro svakog čoveka koji ima prave iđeje muči čežnja da ih izlije u svet, da ih iskuje u ubedljivre i prijatne oblike, đa iznuđi pažnju i poštovanje. onih koji su mu ravni, da gospođari onima koji u mu podređeni. Tako Ssagledan, kritičar postaje mnogo jasnija i prijatnija ličnost nego što je ikađ bio u raspravama psihologa koji su težili da ga maprave običnim procenjivačem wu intelektualnoj carinarnici, kontrolorom mera u Dpecari duha, pravednim 1! nepogrešivim suđijom Kkosmičkog suda. Takvi mu Za daci, uistinu, nikađ ne odgovaraju. On uvek prerasta njihove okvire. Kad se tako označi i oceni, neizbežno se pokazuje da je Kritičar koga proučavamo veomz loš ili đa uopšte i nije WMritičar.
Ali kađ se o njemu misli ne kao o peđagogu već kao o umetniku, onda on počinje da dobija u stvar nosti i, što je važnije, u uzvišenosti, KarlajI sigurno nije bio praveđan i nepogrešiv sudija; naprotiv, on je bio pun predrasudđa, žuči, naivnosti, ćudi. Ipak 56 on čita, konsultuje, misli se o njemu, Makoli je bio nepraveđan, netačan, sklon maštanju, liričan — ipak njegovi eseji žive, ArnoIđ je takođe imao svoje mane, a imali su ih i Sent-Bev, i Gete, i mnogi drugi iz tog reda — ali ih Se ljudi danas sećaju, a svi učeni i savesni Kritičari mjihovog Vremena, koji su 56 marljivo bavili preciznom namerom umetnika Koje su Kritikovali, strasno rešeni đa je objave s božanskom brigom i da je tačno povežu s ovom ili onom velikom iđejnom strujom — svi su ti pedđanti zaboravljeni. Šta je spaslo Karlajla, Makolija i kompa niju, jasno je kao đan. Oni su bili prvoklasni umetnici., Oni su mogli đa učine stvar ljupkom, a to je uvek milion puta važnije nego učiniti je istinitom,
Istina je, zaista, nešto u šta potpuno veruju samo lica koja nikađ misu pokušala đa je gone do mjenih tvrđava i zgrabe za rep. Nju obožavalu drugorazredni ljudi — ljudi koji je uvek primaju kao polovnu, Peđagozi Veruju u nepromenljive istine i provode svoj život u mastojanju da ih utvrđe i rašire; inielektualni progres čoveka čini u velikoj meri zajednički planiran pokušaj da se spreči i razori njihovo pređuzeće. Devet. puta od deset, u umetnostima kao da mi sasvim neverovaino da će se u čitavoj oblasti i u životu, skvarno me postoji istina koju treba otkriti; postoji samo zabluđa koju treba izložiti. Izgleljudskog istraživanja istina ikad otkriti, Ipak, raz mišljajući o svetu, servilan činovnik pretpostavlja đa je izlaganje zablude aistovetno s Oofkrivanjem istine — da su zabluda i istina prosto suprotnosti, Ond to uopšte nisu. Ono čemu svet obično ide, DO" što je izlečen od jedne zablude, prosto je druga ZA” bluđa, možđa i gora od prve. To je mkratko čitava istorija intelekta, Prosečan čovek današnjice me Veruje u sasvim iste gluposti u koje je verovao Grk četvrtog veka pre Hrista, ali su %tvari u koje ZAISTA veruje često isto tako blesave.
Možđa je ova izjava malo isuviše preterana. Postoji, iz godine u godinu, Ppostepena „akumulacija onog Što Se, privremeno, može nazvati istinama postoji lagani porast iđeja koje nekako uspevaju dš odgovore svim praktičnim ljudskim „aogleđima, Pš
__-–- HO ZJmm__—__–- –ZZZZIaqm——_ AJ[I.+– : o