Književne novine

Laza, Vozarević Kompozicija

tako ostaju n životu. Ali čak i kađ je tako, opasno”

je nazivati ih apsolutnim istinama: Sve što se za njih može pouzdano reći jeste to đa još niko nije đokazao da su zablude. Pre ili posle, ako nas iskustvo ma čemu uči, verovatno je da će i one umreti, Wajđdubljim istinama Sređnjeg veka danas se smeju đaci. NaJđubljim istinama demokratije smejaće se, Kroz nekoliko vekova, 'Čak i učitelji.

Wu oblasti estetike, gde se Kritičari uglavnom zabavljaju, gotovo je nemogućno misliti o takozvanoj istini Koja pokazuje nekakav znak da je neprestano Istinita. II najđublji princip počinje đa bledi i podrhtava skoro čim je izložen, Ali umetničko đelo, nasuprot, teoriji iza sebe, živi đuže, naročito kad je ta teorija nejasna i sumnjiva, pa se tako ne može tačno utvrditi, »Hamlet«, Mona Liza, »Diksi«, »ParBifal«, «Anabel Li«, »Haklberi Fin« — te stvari, tako zagonetne za pedagogiju, tako tvrđoglave prema Kkategorijama, tako tajanstvene u pogledu svrhe i Korisnosti — te stvari žive, A. zašto? Zato što se u njima oseća dah upadljive, originalne i privlačne ličnosti, zato što iz njih me zrači pristoino ponašanje, već stvaralačka strast, zato što one pulsiraju i dišu i govore, zato što su one prava umetnička đela. | i K Tako je i s kritikom, Zaboravimo sav teški trud ea se ođ nje napravi nauka; ona je Iepa umetnost ili ništa. Ako Kritičar, povukavši se u svoju ćeliju da bi planirao raspravu o nekoj Knjizi ili pozorišnom komadu ili o čemu sve ne, stvori delo koje Dpokazuje zdravu strukturu, blistavu boju, sjaj novih i ubeđijivih iđeja, civilizovano ponašanje, ljupkost neobične ličnosti u slobodnoj funkciji, onđa je on đao svetu nešto šio vredi imati i dovoljno opravđao SVOje postojanje, Je li Karlajlov »Fređerik« istinit? Sta nas se tiče, To je isto kao upitati je li Partenon istinit, ili neka C simfonija, ili »Wiener Blut« Neka Kritičar koji je umetnik prepusti takva posmrtna ispitivanja profesorima estetike, koji ne mogu bolje utvrditi istinu nego što to može on, a sigurno će je učiniti neprijatnom i dosađnom.

Nije, naravno, lako praktikovati ovo uzdržavanje, Dve sile, jedna iznutra i jedna spolja, teže da botčine čak i jeđnog Hezlita suprotnom postupku. Jedna je skoro univerzalna ljudska sklonost prema mesijskim obmanama neodoljiva tenđencija za gotovo, svakog čovcka, čim. otkrije gomjlu pred 5O0bom, da se šepuri i koluta očima. Druga je javni zahtev, koji je nastao iz tako duge prisnosti s konvencionalnom Kritikom, pa se nijedna druga vrsta kritike ne shvata lako, da Kritičar uči nečemu Kkaa i da nešto kaže — rofiarijanskom frazom, da buđe Kkonstruktivan, Obe snažno deluju na njegovu slobodnu funkciju, a maročito prva. On otkriva đa Je teško oprefti se laskanju svojih mušterija, ma koliko ga malo on stvarno cenio. Ako on uopšte nešto zna, zna da je mjegova mpratnia, kao i svakog drugog umetnika un iđejama, poglavito sastavljena ođ nasledno podređenog fipa ljuđi i žena prirođnih prevrtljivaca, nametljivaca, pođražavalaca, obožavalaca, Oni mu retko daju neku pozitivnu iđeju; ono Što obično od njih dobija samo je meinteligentno odobravanje. Ali ga ova gomila, uprkos svojim očiglednim manama, Kvari na 'Tazne načine, S jedne strane, ona preterano jača nJegovu veru u sopstvene ideje, pa tako teži đa ga načini tvrđoglavim i đogmatičnim ukratko, svim onim Što ne treba da buđe, A s druge strane, teži da ga načini (čudnom Kkontradikcijom) pomalo popustljivim i Ilukavim: on počinje da ceni nove iđeje ne po tome koliko su Zzamimljive ili lepe, Već po tome u kolikoj je meri verovatno da će se dopasti. Tako opkoljen, spreda i pozađi, on se ponekađ nemarno spušta na nivo profesora, a njegovi „kasniji radovi nisu više interesantni, Pravi cilj kritičara sigurno nije đa preobraća Jjuđe, On mora biti svestan đa je veoma mali broj lica, Koja su sklona preobraćanju, vredan Ppreobraćanja. Njihovi su duhovi po prirođi slabi i parazitski, a sigurno nije zđrav spori pokretati đuhove te vrste. Staviše, Kritičar uvek mora da neguje ozbiljnu sumnju u većinu iđeja Koje oni tako požudno gutaju — mora mu često pasti na um, u tihim časovima noći, da je' veliki đeo onoga Što piše čista glupost. Kao što sam rekao, ne mogu da zamislim neku iđeju — to jest, u oblasti estetike — koja bi bila očevidno i nepobitno istinita. Sve s kojima sam intiman, a posebno Sve Koje najbučnije objavljujem, čini mi se da sađrže srž potpuno očevidne gluposti. Na taj način nastojim đa izbegnem da ih negujem suriše zaljublieno, pa uvek zađrhtim kad viđim nekog drugog kako ih guta u jeđnom zalogaju. Kritika se, u osnovi, ne razlikuje od skepticizma, Oboje deluju, jedno estetičkim prikazivanjima, a drugo logičkim prikazivanjima, protiv zajedničke ljudske tendencije da se usvoji sve Što je pohvaljeno, đa sc prihvate gotove iđeje, đa Sc obrati pažnja jeđino na retoriku i gestikulaciju. 'Kritičar koji u bilo šta apsolutno veruje vezan je za to nešto isto tako bespomoćno kao Što je hrišćanin vezan za {rojdoV5ke ogrizotine u Knjizi Otkrovenja, Do te je mere, svakako, on sputan i neinteligentan, pa prema tome i loš kritičar,

zahtev za »konstruktivnom« kritikom zasnovan je na prastaroj pretpostavci đa u umetnostima postoje nepromenljive istine i da će umetnik postati bolji ako mu se na njih ukaže. Ova. je misao, ma kakvu formu imala, uvek apsurdna — isto tako, zaista, kao i njena sestra obmana da sč kritičar, kako bi bio merođavan, mora baviti baš onom umetnošću Koju se usuđuje da kritikuje, tj., đa lekar, kako bi lečio trbobolju, mora imati trbobolju. Praktično posmatrana, ona je lažna kao što je i apsurdna, jer uglavnom potiče od loših umetnika koje zamara to što služe kao majimuni-glumci, pa Čeznu za većom udđobnošću i sigurnošću Koju uživaju u klasi studenti druge godine na koledžu, Oni traže da buđu pouča-

KNJIŽEVNE NOVINE

vani zato da se s njima ne bi rđavo postupalo. Nji- _ hov zahtev sadrži teoriju da bi im uputstvo, kad bi ga mogli dobiti, koristilo — da su oni sposobni đa rađe bolje nego što td čine. Ustvari, sumnjam da je ovo ikad istina. Loši se pesnici nikad stvarno ne popravljaju; oni stalno postaju sve gori i gori. U čitavoj istoriji nije nikađ bilo, koliko znam, nijednog Jeđinog umetnika Koji se, zahvaljujući »konstruktivnoj« kritici, popravio, Prokletsvo svih umetnosti jeste, zaista, činjenica da u njih stalno prođiru lics koja uopšte nisu-umeknici — lica, čija čežnja da izra» ze svoje misli i osećanja nije praćena ni najmanjom sposobnošću za ljupki izraz, | ukratko, lica koja nemaju da kažu apsolutno ništa,

Ovo je naročito tačno kad je u pitanju književ-

. nost, koja postavlja veoma malo tehničkih prepreka ~

brbljivosti takvih uzurpatora, Svaki napor da se oni nauče boljem pisanju jeste uzaludan napor, kao Što svaki urednik sam otkriva; oni su isto tako nesposobni za to kao što su nesposobni da preskoče mesec, Jeđina vrsta Kritike koja se korisno 'može baviti njima Jeste ona koja ih otvoreno Koristi kao laboratoriske. životinje, Ona ih ne može izlečiti, ali bar može da ih zabavno i možđa poučno prikaže. Uzaludno je dokazivati da se, na aj način, đobro u njima uništava s lošim. Prost ođgovor je da u nji- ma NEMA dobrog. Pretpostavimo đa je Po traćio vreme nastojeći đa izđvoji Ono što je dobro u Rufusa Dousa, autora »Geralđine«. On bi nesrećno pretrpeo neuspeh — i uništio kapitalni esej Koji još uvek, i posle jednog veka, skreće pažnju. Pretpoštavimo đa je Betoven, baveći sc Gotrifom WVeberom, marljivo pokušao da ga načini inteligeninim muzičkim Kritičarem, Koliko je zgodnija, korisnija i trajnija prosta primeđba; »Veliki magarac! Magarac nad magarcima!« To je „bila apsolutno zdrava kritika, To

| je bio suđ polipuno iznađ izazova. Štaviše, to je bilo

malo, ali savršeno umetničko delo,

Malu praktičnu vređnost »konstruktivne« kritike mogu da posveđočćim svojim sopstvenim iskustvom, Moje su knjige obično bile detalino ispitivane, mnoEi- su se Kritičari ođali ukazivanju na ono što smatraju mojim greškama, kako činjeničkim tako i greškama ukusa, Pa, ne mogu da se setim nijednog slučaja kađ mi je neki predlog »konstruktivne« kritike i najmanje pomogao ili čak kad me je aktivno zanimao, Svaka takva dojkinja Književnosti nerazumno je pokušavala da me natera da pišem na način koji se razlikuje od onog na koji me svemoćni gospođ bog, u Svojoj neizmernoj mudrosti, nagoni da pišem — to jest, da me natera da pišem ono što bi, potičući s moje strane, bilo isto tako neistinito kao pojava pristojnosti u kongresmena. Sve Koristi koje sam ikađ imao od svojih Kritičara potekle su od destruktivne Vrste. Uvek. mi prija zdrava, ošira kritika, naročito ako je dobro napisana. Ona bočinje time što pridobije moje profesionalno poštovanje; ona se završava time što me matera da hlađno, zatvorivši se u sobu, ispitam Svoje ideje, Naravno da ih ja obično ne menjam, ali ih bar proveravam, Ako odlučim đ& ih se čvrsto držim, one su mi stoga sve milije i ja ih izlažem s novom strašću i ubeđljivošću. Ako, naprotiv, otkrijem u njima neđostatke, ođbacujem ih na PIANISSIMO način i počinjem „da smišljam nove koje će ih zameniti. Ali »konstruktivna« Kritika me nervira, Nemam ništa protiv toga da me napađaju, ali ne mogu pođneti đa me poučavaju, naročito ljuđi koje smatram gslupacima.

Mislim, kao profesionalni kritičar, đa je čak veoma mali broj ljuđi koji pišu Knjige tolerantan kao ja — đa većina, pre ili posle, pokazuje znake krajnje uznemirenosti kad postane pređmet Kritike, ma kako učtivi njeni izrazi bili. Možđa su zbog toga tvajna prijateljstva između autlora i Mritičara fako retka. Svi se umetnici, naravno, manje-više ne trpe, ali ta antipatija retko prelazi u mepomirljivo neprijateljstvo, sem u slučaju dva operska pevača, kao i stvaralačkog umetnika i kritičara. Cak i kađ poslednja dvojica pokazuju spoljne znake đobre volje, unutra uvek posloji oštar antagonizam. On, valjđa, delom proizlazi iz nemogućnih zahteva kritičara, naročito ako je ovaj obuzet konstruktivnim luđilom, Obavezavši autora svojim đobrim mišljenjem, on očekuje da se taj jadni čovek. đrži tog mišljenja bez ikakvog kompromisa ili kolebanja, a to je obično iznađ ljudđske moći. On oseća đa svako otstupanje kompromituje NJEGA — đa ga mjegov heroj uđara s leđa i pravi smešnim — 2 ovo osećanje vređa mjegovu sujetu. Književne svađe su najoštrije između Kritičara i stvaralačkih umetnika, a većina nastaje baš na ovaj način, Bto se tiče stvaralačkog umetnika, on se 5a svoje strane prirodno ljuti što kritičar zauzima stav pedagoške superiornosti, a naročito je uvređen kađ ima neugodno osećanje đa je njegovo najbolie delo podbacilo i đa je, na taj način, kritičarevo nezadđovoljštvo opravđano. Nepravda se relativno lako

·' podnosi; ono što boli Jeste pravđa.

Ali smatram da taj preobražaj dobro utiče ma njega: on ga čini boljim Kritičarem. Suviše mnogo GEMUTLICHKEIT je isto tako kobno za kritiku kao što bi bilo za hirurgiju ili politiku. Kad ona nesmetano besni, neizbežno vodi ili dosadnom profesorskom lepljenju beznačajnih etiketa ili pisanju uzajamno blagonaklonih Kritika, a često jednom.i drugom. Jeđan od najboljih znakova u Republici jeste oživljavanje oštte Kritike — renesšans doktrine da je estetika važna i đa je korisno za zdravog muškarca đa je uzme ozbiljno, kao šio uzima posao, sport i

ljubav. U vreme kad se američka Književnost prvi

put počela snažno da razvija, domaća Kritika bila Je neobično žestoka i čak zlobna; u vreme kađ se ameTrička Književnost onesvestila nad grobom puritanske RULTURUE, ona je oslabila i podetinjila, Tipičan kritičar prve epohe bio je Po, kao što je tipičan Kritičar druge bio Houels. Po je Vođio svoje Kritičke ratove s takvim besom da se ponekad uvaljivao · u parnice i katkad izlagao ne maloj opasnosti da mu razbiju glavu. Om je smatrao da su književna pita nja hitna i značajna, U njemu jednostavno nije. bilo ohole rezervisanosti koleškog profesora, Kad bi naišao ma knjigu koja mu se činila rđavom, napadao bi je skoro isto tako oštro kao šio bi nađbiskup napa» đao Isusa, Njegovi su protivnici odgovarali ma isti berserkorski način. To što je danas Po ozloglašen kao pijanac i čankoliz, velikim je delom posledica njihovog preteranog optuživanja. Nije im bilo dovoljno đa ga pobiju; uporno su pokušavali da sa se potpuno otresu. Sama divljačnost te stare svađč po-

kazuje da je đomaća Književnost, u to vreme, bila

zdrava, Stvarane su knjige istinske vređnosti, Književnost, ustvari, najviše napređuje u atmosferi zdrave borbe. Verovatno da bi Po, okružen zadivljenim profesorima, nikad izazivan, nikad dbuzet osećanjem revolta, napisao poeziju koja se ne bi mogla razlikovati od sočinjenija, recimo, Džorđža E,

'Vuđberija, Trebalo je da ga uporna (a često grubo.

mepravedna i nečasna) opozicija „Grisvolđa Er AL pokrene na najveće napore, Njemu su, istina, bili potrebni prijatelji, ali takođe i neprijatelji.

GtaYao slobodan ĐORĐEVIĆ)

e aaa aa ay Ca

aa ly ŽIVOTOKONAS

LJUDI - JEDINA SVETI,

| Čovek sa širokim ramenima

Izgledalo je da će između njih dvojice doći do fizičkog obračuna. Svi u autobusu pokušali su da ih umire, da stišaju njihove glasove koji su postajali sve bučniji. UmeŠšao se i šofer. Ništa nije vredelo: prepirka oko mesta nastavlja se i dalie. .

Radilo se o ovome: na uska vra ta autobusa u Cetinju pokušali su da uđu obojica u isto vreme. Kako to nisu mogli, onda je onaj sa jačim i širim ramenima prokrčio sebi put i zauzeo mesto pored prozora. A slabiji je, gunđajući, ušao za njim i seo na jedino još slobodno mesto. Kad se smestio nastavio je da priča o lepom ponašanju, zatim je podizao glas i počeo da preti. Ostali putnici su Ćutali i, kako to obično biva, najpre su samo slušali, onda su jedan po · jedan počeli da se mešaju.

Autobus je krenuo, ali prepirka nije prestala. Naprotiv, putnici su se delili na dva tabora. Jedna grupa branila je čoveka koji je prvi ušao. Druga je stala na stranu slabijeg, ali govorljivog putnika.

Ne, nije vredelo ni što se šofer umešao.

Autobus je krivudao penjući se stranama prema Lovćenu, za njim je išla prepirka, izmešani glasovi, muški i ženski, a po neki ironičan smeh urezao bi se u isprepletane basove, tenore i soprane,

— Molim vas — govorio je slabiji čovek, učesnik u svađi, molim vas, svi ste vi videli da sam se prvi približio vratima i da je moje pravo da zauzmem mesto pored prozora. Jesam li ja kriv što sam slabiji fizički? Je li moja krivica što su mi ramena uska? Treba li to onako neljudski iskoristiti?

Vi ste me odgurnuli laktovima. Na

ravno, očigledno je da ste navikli da se njima služite.

Čovek sa jakim ramenima i laktovima odgovarao je:

— Ko pre devojci tome i devojka. Oho, što je lepo. Vetrić pirka, pa pogled sa prozora — prava divota! Očigledno: izazivao je,

Neko se u autobusu nasmeja.

Jedna žena mrko je pogledala u Čoveka sa jakim ramenima.

— Ja sam viđela da ste druga odgurnuli kao perce. Treba da vas je sramota! — rekla je.

— Gle, — nasmejao se jak čovek pored prozora. — Ona se našla da bude advokat.

Pakostan, ironičan osmeh stalno mu je bio na usnama i nikako nije silazio sa njih. Kako je autobus sve više odmicao, ljudi, koji su bili stali na njegovu stranu, napuštali su ga. Došaptavali su se:

— To nije dobar čovek!

.A on se smešio.

Čak i kad je šoler nešto rekao — i njega je jaki čovek uvređio.

Šofer je zbunjeno pogledao u svog pomoćnika i odmahnuo glavom kao da veli:

— Sa ovim se ne može ljudski...

— Kakvih sve ljudi ima, — re-

kao je sedi starac, dostojanstvene bele kose i pogleđa koji je bio nad moćan i govorio da je ovaj starac nekada bio čovek koga su mno go više poštovali nego sada. Nema sada čojstva puškom da ga tražiš.

Ali, onda se dogodilo nešto...

Na drumu je stajala žena i uzdignutom jednom rukom zaustavljala autobus. U drugoj je držala povijeno dete. .

Šofer je zaustavio auto.

Žena je plačnim, uplašenim glasom, rekla da joj je dete bolesno, i zamolila šofera đa je prevoze do obližnjeg mesta. •

Autobus je bio pun. Šofer nije smeo da primi prekobrojnog putnika, pa se okrenuo ostalima i oćima pitao: ko će da iziđe? Znao je: saobraćajna milicija pooštrila je propise — pa bi zbog toga trebalo da neko otstupi mesto ženi sa bolesnim đetetom.

Tada smo svi oborili glave da se ne susretnemo sa ženinim pogledom. Svaki je želeo da stigne što pre u susedno mesto i nikome

se nije ostajalo na drumu -— đesetak kilometara od građa, A' ko zna da li će brzo naići neki kamion! Čovek sa širokim ramenima je ustao.

Čudan je bio njegov pogled kojim nas je sve odmerio,

Pošao je vratima.

Niko ništa nije govorio. Samo je on, već na stepenicama, „mahnuo rukom i rekao:

— Je li, starče, kakvih sve ljuđi ima, a?

Šofer je hteo nešto da mu kažć, ali ovaj odmahnu rukom:

— Moj prtljag ostavite u autobuskoj stanici,

Šofer je ponovo zaustio, ali ga je Čovek sa širokim „ramemima prekinuo:

— Lako ću. Ne brinite, navikao sam da pešačim. Imam i — jake noge. Ne samo laktove.

Autobus je nastavio put. Na mesto pored prozora smestila se žena koja je bolesno dete nosila lekaru. Iza autobusa koračao je nasmešen visok i jak čovek sa širokim ramenima.

Svi smo ćutali.

Monolog lekara

Visoki mladi lekar učinilo mi se da se potsmehnuo na moje pitanje:

— Da li je teško?

Odmahnuo je zatim glavom, a obrve su mu u jednom skoku skočile do visine čela.

Njegova žena seđela je pored njega i smešila se.

Bila je neđelja.

— Viđite, kad sam polazio ovamo, mislio sam da idem da izlečim . čovečanstvo, — govorio je. — Da, upravo to. Nemojte se sme jati ni čuditi. I ja sam beogradsko dete, i ja sam odrastao na ulicama Dorćola, studirao sam u Beograđu i celo vreme proveo sam u njemu sa izuzetkom rata. Tada, na-

· ravno, nisam. pio u rodnom gradu,

ali, o tome nećemo govoriti...

Pitate me kako sam došao ovamo? Šta sam osećao? Kažem vam hteo sam da izlečim čovečanstvo. Mislio sam da je moja uloga u ovom velikom pozorištu upravo ta. Znate, kao stuđent, komunist, nađ mikroskopom sam često razmišljao: kada bi postojao neki univerzalni bacil, i univerzalni lek, i onđa da svi mi lekari krenemo u poslednju ofanzivu!..

Iđealist? Da, I ne stidim se toga. Eto, ona vam može reći. Koliko puta šmo seđeli na Kalemegdanu, na onim klupama ispred Spo menika „Pobedniku“ i, gleđajući u svetla koja se kupaju u Savi, razgovarali o onome što nas očekuje, Vidite, meni su možda ta pređvečerja na Kalemegđanu bila najlepša u životu...

Možda je bilo naivno, narav-

: Dušan OGirković: Petao —

no, misliti o lečenju čovečanstva.. Znate, ipak, postoji u čoveku jedna velika želja, nešto što se pokreće i pomaže mu da savlađa sve. Meni se čini đa je to upravo želja da se pomogne ljudima. Neg de sam kao gimnazist „pročitao, u nekoj „Nolitovoj“ knjizi, da je čovečji život opravđan jeđino tađa ako je usmeren da čini dobro i rađuje druge ljude. Možđa zvuči utopistički. Verujem. Ali ja i danas osećam glas koji se tađa rodio u meni. I ne napušta me. Nije me napustio ni kad sam pošao u rat. Naprotiv, zbog njega sam možda najviše i pošao u partizane...

Pitate kako sam došao ovamo. Zar nisam rekao?!

Da li je teško? Pa — lekarski poziv, ako se shvati ljudski, mislim da je najteži od svih poziva, ali i najčasniji.

Lekar se osmehnuo i pomerio na otomanu.

Pogleđao je svoju ženu koja mu je odvratila osmeh.

— Ne, nisam čovečanstvo izlečio. Ali, saznao sam jedno, ovđe, na ovom građilištu, i po okolnim selima. Možđa to nije ništa novo. Svejedno.

Evo: saznao sam đa treba početi od kopanja nužničkih jama, od zagrevanja velikih kazana, od te vrele vode, ođ ubijanja vašaka. I da se ne treba stiđeti nikakvog posla. Jer i to je posao kao i svaki drugi...

Da, vidite, upočetku nije išlo baš lako. Ni sađa. Seljaci ne ve ruju mnogo ljuđima — lekarima. A ovaj kraj kažu da je najzapušteniji u državi. Treba ih najpre navići. Verujte, iskorenjivati navike nije lako,

Ali, ljudi, ljuđi postoje kao vrhunska vredmost. A mi obično kađ

umorno

. aovorimo o ljuđima, nemamo jasnu

pretstavu da su to ovi moji, naprimer, Krivolužani, seljaci iz ovih zabitnih planinskih sela do kojih teško đolaze i divojarci i divokoze — šalim se! — i radnici sa kamenoloma i ovi sa gradilišta hale broj dva, svi ovi, dakle, koji za svoje boljke nisu navikli da traže lekarsku pomoć...

Da, kažem vam: saznao sam đa treba ne lečiti nego ih najpre navići da traže pomoć, da me zovu.

To. mi je bilo najteže.

Sada? Sad je to poluprošlost, Naravno, ne mogu da kažem da teče med i mleko... .

Ovo sam hteo da kažem: posla ima mnogo. Zbog toga su potrebna još dva-tri lekara, Ali, zar samo u ovom našem, srezu treba lekara?

Ne znam, ali nekako mi sađa posle ove tri godine provedene u ovom kraju izgledaju smešne moje kolege koje su ostale u Beogradu.

A ne zaboravite, ja sam odđrastao na Dorćolu, nisam u Beogradu došljak, Pa ipak, govorili su mi malo pričate o Beograđu, ali... Ali, ne mogu, ne da ne bih hteo, — hteo bih, ali ne mogu. Znate, mnogo je ovde zabitnih sela, a lekara nema, Ne, ne...

U tome trenutku ušao je seljak:

— Doktore, Rođa je opet bolestan. — Sađa ću, čika Vidoje, — odgovorio je lekar i okrenuo se meni: — Izvinite. Baš sam želeo da mi malo pričate o Beogradu, ah...

| izišao je.

Veome Marinović