Književne novine

:

_ Poezija smeha .

(Mile Stanković: „Dan ima velike oči”, izđanje „Stožer”, Beograd)

„Poezija smeha kođ nas i nema izra

mltog pretstavnika. Treba razlikovati satiričnu liriku koja vođi poreklo iz marodne poezije, a zapravo počinje sa, Zmajem, Međufim, poezija · Mila Stankovića, koja ne- domosi u dovoljmoj meri satirične akcente, ima vređnost lakog .građanskog humora protKkanog sa nešto, blage ironije.

'MXako nedovoljno kritična, ova poezija daje karikaturu malograđanskog morala i obuhvata raznovrsni registar smešnih pojava u okviru društva, porođice, posebno građanina. Ova Mnjižica je ustvari opereta naše svakiđašnjicoc. Tu su sitne brige „pa» ter familiasa”, snobovske, muke, ispo-

Mile Stanković

westi zaljubljenih šiparica, čitav đefile, čitava galerija likova: šereta, wusamljenih trubađura, propalih pesnika, polirona, lažnih moralista, pa pučića, gladnih stuđenata, zavođdnika itđ. Pa ipak, ne može se reći da je Stankoviću pošle za rukom da u toj svakiđašnjoj jadikovki malog čoveka nađe bitne momente i u sitnim ćiftinskim |brigama u okviru snobizma i sinđilkalnih problema malih službenika otkrije prave konture tako wočljivog konformizma i ustaljenih wavika, Više puta su to samo banaini motivi koji idu za lakim efektom,

motivi humorističkih publikacija Kko> jima w najviše slačajeva mneđostaje i poezije i daha. .

Najveći Kvalitet Stankovićeve poezije je onaj. elegični humor koji bi mogao dobiti neorealistički maslov „mnogo snova ma ulici”, Tu su mal životni Rkalkulanti pocepanih Kolena, stuđenti sa Klupa u barku, optimisti pođ teretom Kkređita, robinzoni ispod nasmejanih balkona, pesnici koji su izgubili rukopise na ulici itđ. Ima u ovoj ukusno opremljenoj Mwnjižici nekoliko pesama intoniranih nostalgijom ža starim ulicama i detinjstvom, uspomenama iz davnih đana ili ovaj vih naizgled nadrealističkih raspoloženja (»Pinokio•):

»Pao je grad iz vedra neba i smlatio čoveka. i ođ čoveka načinio krpu

Na livadi je ležala krpa od čoveka

1 ptice %u plakale i travke

ĐDunuo je vetar i uvrnuo na krpi čvor

I sinulo ie sunce

i čvor je digao glavu ·

i glava je dobila oči

i trup

i čulo pipanja«

Mnjiga stihova »Dan ima “velike oči« i pored međostafka, pretstavlja delo čiji dolazak treba pozdđraviti. Ne toliko zbog kvaliteta, već zbog funk” cije, Zbog pionirskog poduhvwata na jednom planu naše književnosti, posebno poezije. Boro Pavlovič, pesnik zagrebačkih purgera crvenog nosa, i Mile Stanković, pesnik beogradskih skorojevića, gotovo su jedini pravi humoristički pesnici u okvirima naše savremene literature, Boro Pavlović je bogatiji duhom i raznovrsniji, poetski čak skladniji, ali i jednom i drugom u mnogome nedostaje rafinman i đubina jeđnog Prevera, sa kojim ih često upoređuju, i koji je na tom ppoetskom planu doživeo meprolaznu Slavu. Tı Pavlović i Stanković često su površni, nekritični, nedovoljno analitični, — i karikatura mepovratno propađa, smeh se grči na usnama,

Vlada BUNJAC

XX

Pol Valeri: „ESEll“

(Nolit, Beograd, 1957)

\J centru interesovanja Pola Valerija nalazio se ljuđski intclekt njegove granice i moći. Proučavajući đomene ljuđskog duha, on se nečminovno počeo baviti ispitivanjem Kkaraktera i značenja naučnog rada. Tako je postala njegova knjiga o Leonardu, čiji se odlomci malaze u ovom prevođu. On je bio više zaoWkupljen odnosom između silvari, nego suštinom. samih stvari i u tome smislu je i proučavao međusobne re» lacije nauke i umetnosti. »Veče sa gospođinom Testom« je jedna vrsta malog i osobenog romana. Luj Senj smatra da je gospodin "Test biće ispunjeno očajanjem, skepticizmom i ne moći isto toliko koliko i snagom i personalnošću. Njegova jedina pro{esija je mišljenje; od duha je naprawio sebi hram kome služi fanatički, On oličava »čisto ja«, onu duhovnu nepromenijivu iđentičnost za kojom je težio sam Valeri. t

Valeri je gajio kult mediteranske kulture, U jednoj svojoj slavnoj pesmi on je izneo svoje melanholično #%Nozoisko veruju prožeto nostalgijom mora uz koje je rastao kao dečak. Zajednička nit Valerijevog đela je: ispitivanje regiona đuhovnih prostiranja čovekovih. Sa velikim poveremjem wu stvaralačku sposobnost intelektuaJnosti, on je isticao potrebu dugog, neumornog i napornog rada što jedino može dovesti do Uumetnič• kih rezultata. Inspiracija, izlivi nadahnuća, emocionalna neposrednost, sve je to bilo strano ovome eruđiti i cerebralnom pesniku koji je iznađ svega cenio ulogu svesti i napora u izgrađivanjiu Kkuliure. U vreme bujanja jracionalističkih i Vvoluntarističkih pravaca u filozofiji i literaturi, bn je ostao po strani vispko uzdignut, kao pretstavnik intelektualizma.

Po! Valeri se trudio da izmiri tra. Mictiju Malerba i tradiciju Malarmea. »Om je poeziju posmatrao kao dugu, sfirpljivu i čisto intelektualnu igru«, Wjedinjujući nasleđe Klasicizma, Parmasa i simbolizma, on je stvorio po» etsko i prozno delo savršeno po obliku, puno stilskih čari i magije kojoj Je teško odoleti. Tibode kaže da on potseća na matematičara koji je u poeziju uveo nove funkcije, Njegowo stvaralaštvo od prvih radova, od »Mlađe Parke« pa đo »Mog Fausta« je jeđinstveno i ima kao lajtmotiv: ijud s|ki subjekat i njegove veze sa univerzumom., Luj Benj piše đa je Valeri često mislio svojim čulima, tj, Ma, Je on isto toliko i senzualan pibac Koliko i čisto intelektualan. U

wMiadkoj Parkis Valeri je sveo psi»

hologiju na fiziologiju, kao što je u »Eupalinosu« metafiziku sveo na fiziku, Dosleđan svojoj veri u red, simetriju, um i jasnost, on je isticao Dekarta i Spinozu kao svoje 0Omiljene mislioce. Valeri je bio ateist, skeptik, pesimist i relativist, i katolički kritičari su bili veoma ljuti zbog njegove ravnodušnosti prema natprirođnome, ,

Mlađa Književna kritika je Vrlo kritički raspoložena prema Valeriju. Prebacuje mu jednostranost, intelektualističku zanatlisku perf{ektnost ko”

ja nema velikih filozofskih MKovitlaca, uzbuđenja i nemira. Pjer de Boađefr ga hladno i prilično negatorski ocenjuje, smatrajući da je Osnovni postulat Valerijev, vera u Sstvaralačku moć inteligencije, nedovoljan i jednostran. Međutim, ovo tvrđenje koje izriče poznati mlađi „kKritičar treba obazrivo primiti, jer om česio ocenjuje pisce sa pozicija katoličkog misticizma: Bernanos mu je ideal, a Anatol!l Frans — mrtav zauvek,

Vvalerijevi eseji su vrlo tieška lektira, Pisani komplikovanim apstraktmim stilom i jezikom, oni Su puni intelektualne poezije.

Danilo - Danić Damjanović: „KRNTIIAŠI“

”

(»Likos+, Zagreb, 195%)

P. ZORIĆ

Wu »Biblioteci narodne revolucije« Likos je kao treću knjigu objavio hroniku Danila-Danića Damjanovića »Rrntijaši«. Pisac je savesno i Uupcčatljivo opisao burne đane ustanka'u Lici i formiranje prvog partizanskog bataljona u Hrvatskoj »Marko Orešković-Krntija« Knjiga obiluje verođostojnim činjenićama i dokumentima. Plastično i sigurno, Damjanović opisuje početak ustanka u Srbu, haos, težak i mučan posao komunista da unište razornu propagandđu četnika i uvere narodne mase u ispravnost svo ga Stava,i borbe. Kasnije, kađa dje stvorem bataljon »Marko OreškovičćKrntija« Damjanović, jeđan od rukovodilaca narodnog ustanka u Lici, prati razvoj bataljona i s mnogo doživljenih podataka piše O njegovom slavnom putu. ,

Hronika je, pre svega, imala nameru da podigne spomenik hrabrim ličkim 'partizanima i stvorenom jeđinstvu Srba i Hrvata. Zato pisac nije ni otstupao od onoga što je našao u arhivskom materijalu. Ali, mestimično, kad pokušava da se oslobodi đokumenata i da opiše drama» tične trenutke u kojima je sam učestvovao njegova hromika prerasta određene okvire i mestimično se približava umetničkoj prozi.

Pisac je postigao dvostruki cilj: knjiga »Krntijaši« je dragocen prilog istoriji ustanka u Hrvatskoj i lektira je »ne samo A generacije „koje dolaze, već za sve maše radne ljuđe, koji se u izgradnji socijalizma Nnadahnjuju herojskim žrtvama i slav“ nim danima iz neđavne Dprošlostic.

Stjepan GODIĆ

Peter Koren: „DVE: NEMAČKE“

(Izđanje »Rađ«, Beograd, 1%7 .

Knjiga Petera Rorena objavljena u ediciji »Političko-ekonomska publici

|___SVE

'Mastavak sa 6 strane

kog ne vučem i ne guram 5a so” bom. s

— Da, ali vi se nadate đa će ljudi i dalje slušati ono što im vi govorite u svojim delima. Zar ne? ž — Prirodno, nadam se.

— Čak i ako ih odbijate nasiljem i užasom svojih dela?

— Zar. niste primetili da svud oko „vas ljudi, kao moljci na ledenom vetru, padaju zbog toga što ih tište nasilje i užas sveta i vremena u kome živimo? ı — Ali vi ste pisac sa umetničkim pretenzijama,. koji treba da zabavlja publiku. A ljude danas više ne zabavljaju mačkice na Usjjanim limenim krovovima i lutkice i putnici na ludačkim tramvajima! a :

— Pa dobro, neka onđa gledaju operete i komeđije. Ja svoj način neću promeniti. Meni je ionako đosta teško da pišem ono što hoću da pišem, ne pokušavajući da pišem ono što vi kažete da bi publika želela da pišem, a što ja neću da pišem, :

— Da li vi, prema svom mišijenju, nosite svetu u svojim delima neku poruku? : ;

— Ja zaista mislim da nosim.

— Kao na primer? a

— Vapijuću, „gotovo očajničku potrebu da se u celom svetu Učini veliki ljudski napor da jedni .druge mnogo bolje upoznamo, da se tako dobro upoznamo da jedni

drugima priznamo đa nijedan čo-.

vek nema od drugog veći moTnopol' na pravičnost ili vrlinu, kao što nema ni monopol na nevaljalost li porok, ili štogod drugo. Kad bi ljudi, rase i narođi pošli od te očigledne istine, ,onda verujem da bi svet mogao da izbegne sudbinu društvenog truljenja, što sam ja, ne svojom voljom, dzabrao kao osnovu, kao alegoričnu temu svojih komada u celini. ae

— To zvuči kao da vi smatrate da ste se potpuno izdvojili izitoga i da ste nadvisili proces društvenog truljenja. MAR73: 7

— Nikad nisam pisao ni o jednom poroku koji nisam mogao po smatrati u sebi. a i

— Ali vi optužujete društvo kao celinu — da namerno srlja u izoračemost, a vi kao pisac: smatrate za sebe da ste izvan toga. _— Kao pisac jesam, ali ne i kao

stika« izdavačkog pređuzeća »Rad« raspravlja jeđan od najaktuelnijih savremenih političkih problema, problem Nemačke posle rata, Ova nevelika ali sadržajna Knjiga, obilato dokhumentovana, prikazuje posleratne puteve razvoja i politička nastojanja u podđeljenoj Nemačkoj. Ona je veoma interesanina i sa stanovišta potrebe đa se prikažu, Što iscrpnije i potpnnije, psihološki i mentalni činioci, aktuelna društveno-politička stanja u posleratnoj Nemačkoj. Ostva– rujući prikaz tržišta, ekonomskih ambicija, privrednih, vojnih i bpoli'*tičkih mera u obe Nemačke, đajući jednu iscrpnu analizu čitavog niza političkih pokreta i stremljenja u savremenoj Nemačkoj kao i pokušavajući da objasni dejstva velikih sila u dve Nemačke, — publicist Peter Woren ovom knjigom đao je našem čitaocu jeđan soliđan a golovo necophođan prikaz tenđencija 'Skonomskog i političkog razvoja i perspek• tiva današnje Nemačke. Peter Koren ume da činjenice izloži t mjihovoj

neposređnoj, životnoj jasnoći, on po

datke ne nabacuic suvoparno, već u bitnoj i permanentnoj vezi sa najaktuemnijim problemima svetske političke i ekonomske situacije. B.

Milivoje Matošec: 3 „TRAGOM. BRODSKOG DNEVNIKA“

(»Stožer«, Beograd, 1957) ·

Ovaj roman dolazi sa reputacijom majboljeg romana za omladinu: na građen je prvom nagrađom na konMursu »BStožera« u 1955 godini. Uzimajući za fabulu doživljaje trojice dečaka, Matošec je, služeći se klasičnom romansijerskom „tehnikom, stvorio Jedan nežni sveit pun sunca, dečačkih maštanja i vizija, dečačkih želja, čežnji za avanturom i herojstvima, stvorio jedan Kkristalno jasan tekst, pisan odmereno, lak, lepršav i weoma zanimljiv, pun duhovitih varnica, tekst koji je pristupačan onoj čitalačkoj publici kojoj je namenjen. Fabula je veoma zanimljiva: dečaci pronalaze u reci brodski dnevnik i čitaju đa je tu negđe Kraj njih, u poslednjim danima okupacije, potonuo brođ sa nekim velikim blagom. To ih potstiče na traganje. Na toj avanturi Matošec gradi zaplet, uvođi u radnju Kapetana Torpeđa Koji dolazi za blago, stvara, niz zanimljivih situacija i sve završava pomalo šablonski: intervencijom milicije?! Matošec dobro poznaje zakone prove i svet: o kome piše. Ulazeći u Dpsihu đečaka, wu fiok njihovih emocija i misli, u tok mjihovih snova i čežnji, on nam približava. svet detinjstva, svet u kome nema realnih gra» mica i gde se mašta „prepliće sa stvarnošću. Autoru se može zameriti u pogledu crno-belog vajanja li= kova, može se zameriti na, suviše nas glašenoj tezi, na jako potenciranom naravoučeniju, ali wzimajući wu obzir njegovu čitalačku mpwbliku ove zamerke se znatno umanjuju. Roman Milivoja Matošeca je jedno dobro, solidno đelo za omladinu, đelo koje malo umanjuje prazninu koja se ose» ća u mašoj savremenoj literaturi namenjenoi mlađima. Z. JOVIĆ

T U KOME ZIVI

— Smatrate li to svojom naročito velikom spisateljskom vrlinom? — Nisam šentimentalan kad je

reč o piscima. Ali sam sklon da”

verujem da se većina pisaca, a i drugih umetnika, u svom očajničkom pozivu motiviše željom da pronađe i izdvoji istinu od kompleksa laži i zabluđa u kojima žive i ja smatram da je taj impuls ono zbog čega je njihov rad ne toliko obična profesija, koliko poziv, istinski životni poziv. ž

— A zašto ne pišete o dobrim ljudima? i

— Moja je teorija o dobrim ljađima toliko prosta da se zbunjujem kađ ireba da o njoj govorim.. — Molim vas tecite je.

— Dobro. Ja nikad nisam sreo čoveka koga ne bih mogao da vo~

lim, ako sam ga potpuno upoznao

i razumeo, a ja sam u svojim đelima bar pokušavao da doprem do tog znanja i razumevanja,

Ne verujem u „originalni greh“. Ne verujem u „krivicu“. Ne verujem u nevaljalce, ni u heroje, nego samo u ispravne i pogrešne puteve kojima su pojeđinci krenuli ne sopstvenim izborom, nego po

- PRED IWSEDANJE JEDNOG

VISOKO MUZIČKOG FORUMA

Jugoslovenska sekcija Međunarodnog udruženja za savremenn Žmu> · viku odlučila je da na sledećem zasedanju iog internacionalnog stručnog foruma, Koji će se u junu ove gođine sastati u Svajcavskoj (u Cirihu), podnese predlog za učlanjenje Josipa Slavenskog, širom sveta poznatog jugoslovenskog kompozitora, u red počasnih članova tog Udruženja, U želji da ovaj plemeniti gest dugoslovenske sekcije buđe potpomognut i argumentacijom. muzičico-estet«

-ske analize, ja sam, kao dugogođišnji

muzički pjsac i estetičar,

uputio tom Udruženju nezvanično, privatno pismo sledeće sađržine:

Gospođine pretsedniče, Gospođo članovi,

Ako pod savremenom muzikom treba razumeti sve one kombinatoričke formule muzičkog jezika, svu onu ranije još nikad neviđenu igru akustičkih elemenata svela iz kojih su nastali zvučni oblici i zvučna dejstva koja je nevidljivo ali neodoljivo diktirao unutarnji đuhovni puls, dakle osećajna i misaona potreba OVOE doba, našega vremena vremena koje se počev, od Prvog svetskog rata na ovamo svugđe u svetu, na razne načine i u raznim smerovima duboko preobrazilo — onđa je čitavo muzičko delo Josipa Slavenskog upravo tipičan konkretni primer tih tektonskih, stihijnih pomeranja evvopskog muzičkog duha u pravcima koje je jednom unutarnjom, skoro bi se moglo reći tajnom, podzemnom i podvodnom silom ođređivala i uslovljavala Wkorenita izmenjenost naučne misli, osobito fizike, elektrotehnike i astronomije. Duboka duhovna rađoznalost Josipa Slavenskog još u mladosti njegovoj začeta i nikada ni docnije „nenapuštena — radoznalost uma i srca za svu ,zakonitu sloOženost prividno „haotičnih „Kkretanja masa u kozmosu i masa koje bi pod dejstvom kakve spoljne sile postajale zvučnim izvorima za čitav neiscrpni kompleks alikvotnih komponenata u grandioznoj složenosti muzičkog tona, ta dakle osobena duhovna radđoznalost ili zainteresova– nost za tajne sveta, radoznalost koja se na liniji razvitka ljudske misli i kulture uopšte jedino u ovom našem vremenu, uporedo sa kretanjem naučne i filozofske misli, mogla javiti i u svesti umetnika,' biča gonjenog unufarnjom potrebom da drugima saopšti lucidna otkrića svoje intuicije o smislu ovog sveta, — eto upravo ta apstraktna rađoznalost bila je baza čitavog muzičkog dela Slavenskog, i

zbog toga to njegovo delo, upravo 68 .,

te najrealnije svoje strane neprouče= no i još neshvaćemo, očekuje pređ najstrožom naučnom analizom akustičkom, kulturno-istoriskom, psihološkom, sociološkom i estetskom visoko zasluženu kvalifikaciju savremenog muzičkog stvaralaštva u najpotpunijem i mnajspontanijem smislu te reči.

Za razliku od tolikih, makar 1 veoma zanimljivih ali u osnovi Cerebralnih, artificijelnih, „proizvoljnih muzičko-jezičkih sistematizacija i kombinacija, čas sa đubljim osloncem na tradicionalne tokove razvića muzičkog izražavanja, čas u znaku nestrpljivih, nervoznih a pokatkad i neurotičnih intencija za raskiđanjem pritiska koji na današnje „muzičko mišljenje vrši balast prošlosti, Josip Slavenski nije nikada u svojim fonskim vizijama i stremljenjima napu-. štao tle fizike, akustike, mehanike. rukovođen vazđa nepogrešnom intftuicijom jeđinstvu sveta nauke i umetnosti, sveta mišljenja i sveta osećanja, Bveta uopšte.

Prema svemu rečenom, i bošto je, kako še nađam, dovoljno istaknuta

nuždi, ili zbog nekih još neshvatljivih uticaja u njima, zbog prilika u kojima su se našli i zbog onoga što je tome prethodilo.

. Ovo je toliko jednostavnd da me je stid da o tom govorim, ali sam siguran đa je istinito. „Ustvari, klađio bih se u svoj život .da je tako! I eto zbog čega ja ne razumem zašto naša propagandna mašina uvek pokušava da nas nauči, da nas uveri da treba da mrzimo i da se bojimo drugih ljudi sa kojima živimo u ovom našem malom svetu.

Zašto ne sretnemo te ljude, zašto ih bolje ne upoznamo, kao što ja pokušavam da sretnem i bolje upoznam ličnosti u mojim komadima? Ovo zvuči veoma sujetno i egoistično? :

Ne želim da tako završim ovu misao, Pa šta onda da kažem? To — da znam da sam mali umetnik koji je slučajno napisao jedno ili dva veća đela? Čak ne mogu da kažem ni koja su to? Nije važno. Ja sam rekao što sam imao da kažem. Možda ću još štogod

reći, a možda ću sada ućutati, Ne.

zavisi to od vas, nego u celosti samo od mene i od toga kako če mi u životu sreća biti naklonjena.

'osnovna karakteristika muzičkog stva ralaštva Josipa Slavenskog kao savremenog u naučnom smislu te reči i kao međunarodnog u internacionalno-humanističkom značenju tog pojma, ja lično, i sasvim nezavisno od ,toga šta će o tome reći u svom predlogu Jugoslovenska sekcija Medunarodnog društva za savremenu muziku, smatram, danas, skoro dve godine po smrti OVOE neizmerno sadržajnog i ingenioznog eksploratora uloge zvuka u službi iskazivanja sveljudskih stremljenja pomoću umetničkih slika muzike, đa bi unošenje njegovog časnog i svetlog - umetničkog imena u povorku počasnih članova tiog Društva pretstavljalo danas isto tako čast za samo to Društvo, kao što je za samog Slavenskog, jednog od prvih pripadnika te međunarodne umetničke zajednice, uvek pretstavljalo čast i osobito, gorđo Zzadovoljstvo đa bude njegov vazđa verni, aktivni i dđuboko privrženi član, branilac ideja iog Udruženja, afirmator njegovih intencija u praksi Svog sopstvenog, ličnog dugogodišnjeg i veoma plodnog stvaralačkog napora i truda.

Ako bismo, najzad, u znak Konr kretne potvrđe ovde jiznetih tera, hteli da naveđemo, u veoma skraćenom i sažetom izvođu ili koncentratu, nekolike bitne osobenosti kako samog muzičkog jezika Josipa Slavenskog, tako 1 samog društvenog odjeka specifičnih stilskih osobeno sti tog jezika u svetu — upravo U širokom svetu, i prvenstveno na Međunarodnom festivalu tog Društva u Donauešingenu, god. 1924. — daleko više i snažnije tamo no što je ovaj smeli i konzekventni stvaralac ikađš ~. nailazio na razumevanje u krugovi“ ma stručnih kolega svoje sopstven& zemlje — ja bih na kraju ovog svo privatnog pređioga za prijem Josipa Slavenskog u ređove počasnih članova Međunarodnog društva Za savremenu muziku, istakao izvesne karakteristike svega pet od njegovih mhogobrojnih muzičkih opusa.

1. Tako, u »Sonati za violinu i Orgulje«, komponovanoj 1919 god. i poslednji put izvedenoj na 26-om internacionalnom festivalu iog Društva, u Salcburgu, 28. juna 1952. godine, mi smatramo da treba naročito naglasiti originalnost muelodijske zamisli i harmonske opreme na bazi veoma minuciozne igre kombinovanja alikvotnih fonova u njihovom prirođnom, fizikalno zakonitom a muzički slobodnom (no nikako ne i proizvoljnom) iskorišćavanju njihova Yedosleda, po stepenu intenziteta odzvu» čavanja, uvek promenljivog U Taznim · spojevima intervalskih distanca 10gično plasiranih tonova kao prolaznih pozicija jednog Valovitog gibanja procesualnog toka muelođijskoharmonskog materijala date komDpozicije, 3

2. U s»Sonati za violinu i Klavire (komp. 19%. god), jednom od najitemperamentnijih kamernih dela Sla venskog, — poređ u svetskim Ssrafmerama priznatog i uvažavanog pr“ vog guđačkog Kvarteta majstorovoB — akorđička struktura tonskog kretanja, čitava harmonska odeća čvrstog ftematfskog korena ili stabla fe čudesne kompozicije, sugerirajući jedan fatamorganski privid stilski im" presionističkog sazvučavanja, ustvari potvrđuje suptilnu i prilično skrivećnu unutarnju, harmonsku zakonitost kombinovanja baš svih onih tonova . koji u prirodnoj lestvici od 53 tona najpovoljnije obelođanjuju jeđan mo gući ljudski, "auđitivno opazivi smlsao lavine zvukova koji sačinjavaju melodijsku, tj. tematsku maticu O” snovnog toka te kompozicije, U slo bodnoj, literarnoj, poetskoj tfranspoziclji emotivnog efekta tog znalačkog i učenog postubka nadahnute mašte Slavenskog, rezultat dejstva takve kombinatoričke igre pojavljuje se Kao jedna moguća vizija „čupavoš; mifskog silena, koji, razdragan SVO" jim sopstvenim autohtonim vitalite" tom, tapka i pljeska svojim rutavim šakama — šapama po mirnim, mo" drim jezerskim vođama, koje pljur skaju i razbijaju se u hiljade biseT“ nih kapljica...

3. »Balkanofonijom«, „simfonijskom svitom iz sedam stavova, sa naizmeničnim „odmenjivanjem „žkantabilnih i plesno-ritmičkih struktura, „delom kojem su dirigenti Erih Klajber, Miftropulos, Zan Martinon i ·drugi dai

„auditivnu sliku ravnu njegovim U" .

nutarnjim potencijama, Slavenski je već od 1999 god. (đelo je kompon0o” \ano 1027. god.) uneo u svet muzičkog »govora« itmičke figuracije, kO" lorithe hibride fembrizacionih kom“ Nastavak na b strani