Književne novine

Josip Slavenski

Nastavak sa 8 strane

- binacija, konfliktne blokove polito-"

| malnih akordskih formacija, niz speecifičnih elemenata i spojeva muzič. kog idioma za kojim nastupa jedna iskonski eruptivna emotivnost i jedna prometejski buntovna Koliko i ” prohumanitarno drska misaonost, jed na jeres u odnosu na sađržajnu ortodoksiju potencijalnog smisla i značenja simfonijskih propoveđi i bezidejnih »đeklaracijak muzike u do· tađanjem svetu.

· 4. Sa »Simfonijom OriJenta«, (kom-

. ponovanom 1933-34. gođd.), koja je u ·predratuim gođinama „imala jednu drugu ,varijantu naslova, neađekvatı nog skrivenom i unutarnjem smislu · evop kiklopskog ciklusa vokalno-instrumentaine fakture iz sedam «sta vova, (»Religiofonija«), i koja je nedavno snimljena na »Decćca«-pločama, Slavenski je ispoljio metafizički duboke korene svog Vizionarskog muziciranja: on je tu dao jednu zaista neupoređivo originalnu i kantatnosimfonijski specifičnu istoriju razviftka ljudskog saznanja, ljudske svesti, od njenih prapočetnih kKristalizacija do njene betovenski ozarene etičke usmerenosti na bratstvo i jedinstvo svih ljudi ovog sveta, svih suza i le-

_ leka, svih likujućih pokliča i eksklamacija njihovih, svih strava i sum-

" nji čovečanstva kroz sve vekove nje· govog postojanja na jeđnom uskotr' ljanom telu nepreglednog „kozmosa. (Veze latentne iđejnosti Ovog granGđioznog opusa sa majstorovom tek skicozno postavljenom i konačno nć. oformljenom »Prasirfonijome ili »K-o-

| mogonijom« iz mladalačkih godina ovog vavek brižnog i nađom ispunje- ·

nog sina svečovečanske zajednice liudi svih rasa i sa svih kontinenata — više je no očeviđna).

5. Najzađ, u poslednjem arhitektonsk! monumentalno proporcioniranom simfonijskom opusu Jošipa SlavenSkOg, u njegovom »Simfonijskom eposu« iz 1941—%55 god., ponajviše simfonijskom u pogledu formalne strukture četvorostavnog ciklusa, jeđan unutarnji (treći) stav, Larghetto funebre, jedna. mitski .žbalicama za milionima žrtava Drugog svetskog rata, donosi na ostinatnim figurama kontrabasova u bpizzi. katima, jeđan za drugim, tri glasa is gudačkih jnstrumenata, tri linearna procesa vapijapja, lelekanja, tuženja i dubokog. duševnog bolovanja čovečanstva nad užasima zla koje je ono samo iz svoje animalne utrobe poroč-

nosti proizvelo i porođilo. Osnovna ·

. inkantacija ovog polifonog „tkanja, - iako ,u svojoj homerovskoj ili aristotelovskoj srži tragična, ni jednog časa J ne zapada u besputnu sferu subjekti. vističke razneženosti i Kao u drevnoj, starogrčkoj, HerakliTtovoj formuli mudrosti sveta — „panta rei” (sve teče) — ovđe, u ovom svečovečanski bolnom ispaštanju, melodika je objektivizirana, neutralizovana, epski narativna. Njen polifono troglasni paralelizam linearnog proticanja, usklađen sa harmonskim načelom zakonitog uobličavanja jednog tonskog procesa od neđoglednog potencijala projiciranja specifično muzičke zakonitosti na prototipove i pra · slike muzičkog jezika u auditivnom · ispoljavanju sveta, baš kao i u svim - anonimnim eposima svih narođa ovog. - našeg sveta, teče, prolazi, odvija se — kao zakonitost sVeta.

_. Ja uzimam za sebe slobođu, poštovana gospodo iz visokog foruma uprave međunarodne, svetske organi-

· gaclje najplemenitijih muzičkih stre- · · mljenja ovog našeg, današnjeg doba,”

· đa Vas uverim, đa: Je ovaj Rkrepki,

i zdravi, plemeniti plač iz muzike po-

) kojnog Josipa Slavenskog, najbolji i najuzvišeniji izraz stremljenja svih” " nas, .i svih vas, đa ovaj svet u kojem – smo zasužnjeni i u kojem živimo, oVako i onako, buđe i postane ozaren | bratstvom, milosrđem, širinom pra. Štanja i lepotom prevazilaženja naših

sveopštih smrtničkih promašaja, O--

'Erešenja i luciferskih pađova. Primite, najzad, uverenje mog dubokog uvažavanja i poštovanja ple| menitih ciljeva Vaše uzorme i ljud-

skoj časti služeće organizacije.

Pavle Stefcnović

intonirana tu-

klonulosti. ·

Već više od gođinu dana na stranama ovog lista izbegavam da govorim o svojim neposrednim impresijama., Dozvolite mi da jednom postupim suprotno: da pred vama još jedanput sanjam Tita Andronika, đa se gušim u grimiznom potoku krvi što se mehura kao mlaz iz fontane Ššiban vetrom, đa još jednom doživim svirepu grotesku čoveka i blago

se nasmejem zlatnim krilima mu-'

ve u lokvi krvi, da gledam po-

. tamnmele zvezde, slutim krike i za

gušljiv mrak silovanja, da se gro-

zim i uživam (civilizovan i bledu- '

njav) pred trpezom' sa ljudskim mesom, dozvolite mi da još jednom tragično sanjam paganske

strasti gde granice ludila nisu i“

granice. stvamosti, da u arabeskama totema i liturgija naslutim hiljadama skrivenih drhtaja pod

ugašenim i, tamnim svođom; do- ~

pustite mi đa vam otvoreno kažem da su Piter Bruk i Lorens Olivije učinili da se nešto đuboko u men: zbriše i da skoro posumnjam u svoje pozorišne kriterijume.

Sve se u meni opire da pišem kritiku o. ovom pozorištu; zar je moguće opisati simfoniju, analizom delova dokučiti misteriju celine? Smem li da vam poverim da sam u mraku sa strašću doteta crtao mizanesen i strepeći pokušavao da u mozak urežem metafiziku tog nastajanja preda mnom na seoni, ili da vam opišem kako se, đok je Olivije u. svakoj promeni tempa ili visine tona pronalazio sasvim no-

Lorens Olivije.

vu melodiju, u viziji smešio Vagner. Da vam otkrijem kako se na igri boja mogu opeći vršci prstiju. Ili da, umesto svega, kao u kineskoj bajci, nestanem u slici? Ako je u ovoj pretstavi Olivije genije tragedije, Piter Bruk je veliki proročki pesnik onog iragičnog ritma koji zovemo život. Pronalazeći u strasti zaboravljen smisao smrti on nas uvodi u srce tra-

i }__ PozoRišTE

. „Koreni”.

, tranja stavio

LIKOVNA UMETNOST,

gedije gde Šekspir plamti 1 vraća u naše živote nešto praiskonsko, nagoneći nas da osetimo kontinuitet sa ohom zveri koja još ne beše skinula grubu kožu. To'nas je mučilo, ali smo se rađovali svim bićem što se naša svest povlači pred

„muzikom pesnika. Muzika je stalno

prisutna: ustvari njeni realni to-. novi samo katkad dolažahu iz nepoznatog đođavajući nijansu muČenju ili svirepom „Uuspravljanju pred sudbinom. Sva su rešenja u funkciji pesnikove reči i ona konačno određuje i ritam ptretstave.

Grafika pokreta, gest koji ostaje "da lebđi u vazđuhu,'tajanstveno

zamiranje života na sceni i nje-

govo mračno oživljavanje ne izla-

AMN

stvareni san. Desni

· Posle gostovanja Šeksbirovog Memorijal teatra '

ze iz kruga. koji je zatvorio pesnik: život je samo potreba đa se diše pred zamahom smrti. · i

Neopravđano bi bilo zadržavati ·

se na detaljima u ovoj PORVRVAĆ uravnoteženih , genijalnosti. Pa i-

pak, rešenje scene, jednostavno i. klasično, omogućuje neosetni pre- . laz između epizoda, Bojama i sen-

kama dekor je održavao kontinu-

itet između dva doživljaja. Kosti-

mi su često bili prava duša heroja. Ođušavio nas je način na koji

je Bruk stvarao masovne scene:

nekoliko istovetnih kretanja prelaze preko pozornice pod karakteri-. stičnim uglovima i u čoveku tutnji hunška konjica, odzvanja bat re-

volucija, Glumci su igrali toliko .

homogeno da se prisustvo disci- pline nije osećalo, a osnovni ton

- komađa isticao se sam po. sebi. U

fiksiranoj lepoti ove pretstave nije se iscrpljivao sav sadržaj: u njenim dubinama slutili smo sve prošle i buduće čudesne svetove Ugašenih zvezđa, Gluma, pokret i boja (kao sa renesansnih platna) imali su tačno određeno mesto u formiranju ritma komađa otkrivajući kao nikađ dosada zaboravljeni san, pesnika.

Nemam ni volje, ni mašte, ni reči da analiziram glumu Lorensa Olivije. Ja doslovno ponavljam: prvi tragičar epohe.

· Vladimir Stamenković

SEST DOMAĆIH DRAMA

na Sterijinom bozoriu

U nastavku Sterijinog po-

zorja izveđene su dve dramatizacije: Mestno gledališče iz Ljub ljane - prikazalo je Cankarevog

„Martina Kačura” u dramatizaciji Franje Smerdua, dok je Beogradsko dramsko pozorište izvelo „Naslednika” — scenski prikaz romana Dobrice Čosića „Koreni”, koji je za scenu prilagođio sam autor.

Kako su ove dramatizacije izvede=

ne jedna za drugom u razmaku. od jedne večeri i kako je jednoj od njih . trebalo da pripadne nagrađa, nameće se, pri oceni, njihovo po-

. ređenje. U oba slučaja rađi se o

adaptaciji literarnih dela „znatne vrednosti, no postupak je bio suviše različit. Pri dramatizaciji „Martina Kačura” Smerđu se doslovno držao originala i tri dela romana preneo je u tri čina drame, podeljena na trideset slika, koje se sasvim podudaraju sa glavnim e-

.pizodama romana. Klasična forma

Urame tako. nije postignuta već je

| S\vorena dramaturgija veoma bli · ska filmskom postupku a konti. nuitet dramskog doživljaja održa-

vao se stalnim prisustvom Kačurove ličnosti na sceni

Dobrica, Cosić, na' sasvim suprotan način prišao je svom romanu On je, u težnji .da se približi dramskom obliku, postupio mnogo slobodnije i u centar posma nekoliko osnovnih sukoba iz romana; veliko je pitanje da li-su baš ti delovi (iako

najdramatičniji), mogli najubedlji-

OKEaa E se

Već niz gođina revijalne izložbe ULUS-a prestaju da budu stvarna smotra savremene srpske umetnosti. „Vrhunska“ grupa ih izbegava; mlađi, dovoljno afirmisani i sa izvesnom reputacijom, izgleda da polaze najveći prostor zauzima najmlađa generacija, tek izišla iz Akađemije, umetnici bez samostalnih · izložbi ili oni koji sem kraćih prikaza i beležaka u štampi nisu ničim drugim privukli pažnju na sebe. I ređovno (sa retkim izuzecima): nivo izloženih radova ispod je proseka ostvarenja koja viđamo na samostalnim. izložbama.

Tako je i sa poslednjom, Prolećnom izložbom ULUS-a, (u dva dela). sa impozantnom cifrom od preko 200 slikarskih radova preko kojih se u većini prelazi letimično kao preko nečeg poznatog i viđe-

nog. Ali, i ovako krnja i nepotpu-

na slika, možđa baš zbog sSvojih neđostataka, daje razloga đa se kaže koja reč o dvema generacijama, najaktivnijim u savremenom srpskom" slikarstvu. |

Stari i mlađi. Između praznina, ne po broju umetnika, već po stvarnom značaju koji ima srednja generacija. Sazrela (u školskom smislu) uoči rata, ali bez đubljih korena i Uporišta, ona je prvih posleratnih godina bila dovedena u situaciju da pribvati novo po cenu odricanja stafog, i Ostajući kolebljiva i zbunjena, žrtvovala je najlepše godine stvaranja i formiranja i, danas, plaća dug jednoj velikoj estetskoj zabludi: „socijalističkom realizmu“. I zato mi đanas imamo poslerat-

no slikarstvo, ali bez posleratnih ' nekolici-"

slikara. Jer izuzimajući ] nu mladih, posleratnih, koji su godine traženja zamenili već jednim

njihovim tragom:

je osetna '

manje ili više formiranim stavom, uz bok „doajena“ stoji jedna Slroka i raznobojna plejada od koje se sem mladosti i broja ne može zasada ništa više tražiti, Raspon u gođinama, iskustvu i značaju je zaista jako veliki. ' Revijalne izložbe su nezamenljiva panorama koja pokazuje tačnost ove istine i istovremeno odmorava u čemu su mladi zaista „mlađi“, a u čemu ne, i kakav je njihov stvaran odnos prema „starima“. Možđa će zvučati paradoksalno, ali u pojavi đa dobar deo izloženih rađova potseća na slike

· učitelja, ne treba videti, bar za-

sada, ništa poražavajuće. U odno-

su na Čisto kreativan proces, za-,

što bi postupak jednog mladog

slikara koji prenosi u našu Sredinu iskustva jednog stranog U-. metnika, bio samostalniji, '„origi- .

nalniji* nego postupak njegovog kolege u Beogradu koji to isto čini ugledajući se na delo domaĆiq lUučitelja, možda i većeg Uumetnika?! U pitanju je ponekad samo naše neznanje, tehnička nemogućhost da proverimo izvore, a nikako stvar kvaliteta. Naprotiv, navedene činjenice daju bpuno razloga da se nazre začetak jedne izuzetne i nove pojave, od prvorazredne · važnosti za srpsko slikarstvo: pojava škole.

"Treba se potsetiti reči: do pre nekoliko decenija · Novija srpska umethost pokazivala je jednu karakterističnu crtu antitradiciona]nosti, uostalom razumljivu i opravđanu s obzirom na vekove neaktivhosti i zaostalosti. Ona poznaje barok, bidermajer, romantizam i tako ređom, u više ili manje razvijenim oblicima, sve faze i etape evropske umetnosti, ali, ako se dublje zagleda, taj razvoj je naš ko-

vije đa „demonstriraju skriveni smisao dela.

U prođužetku festivala celjsko Mestno. gledđališče izvelo je dramu mladog slovenačkog pisca Miloša Mikelna „Kasna ženidba Petra Šeme", dramu koju je pisac iz nepoznatih razloga nazvao komedijom, Mikelnova drama je isečak iz običnog, svakodnevnog života, veristički snimak „uhvaćen negde na gradskoj periferiji, Predđ namia je nekoliko naivno-komplikovanih i sentimentalno-dirljivih „sudbina: mlada žena koja mašta da izađe iz zatvorenog kruga sopstvene nekorisnosti; njen muž, neradnik sa pozom nehaja i blaziranosti; mlađa devojka koja iz poze tobožnjeg egzistencijalizma krije svoju prirodu lirsku i plačljivu; i najzad stari železničar koji sanja o nekakvom ·univerzalnom miru i sve-

"opštoj dobroti ljuđi. Kolikogdd bi~.

'le naivne 'ove ličnosti nisu sasvim lišene života, i u drami postoji opšta atmosfera malih života, Ne=

· dostaci su na sasvim drugoj stra

ni i ogleđaju se u nedramatičnom građenju sukoba kao i u nesposobnosti autora da te obične trenutke oboji tragikom (iako pisac tu želju vidno manifestuje). Možda taj nedostatak đolazi od krutog prihvatanja nekih principa savremene američke .dramaturgije. Po shvatanju većine američkih dramskih 'pisaca . doživljaj. tragičnog

liko i nije. Naš barokni slikar od-

'Jazio je u XVIII veku u, Italiju

ili Beč (jer u svojoj sređini nije Imao gde đa uči), a zatim se vratio i slikao prilagođavajući naučeno lokalnim pmrilikama. Pretstavnik mlađe generacije išao je. istim putem. Između njihovog sli-

"karstva kao i između njihove lič-

nosti nije bilo nikakvog dođira, čak oni se nisu' morali ni poznavati.

Hronološki, ova pojava postepeno se zaključuje sa prvom d?cenijom ovog veka, a stilski sa našim impresionizmom. „Osnivanje prve slikarske škole u, Beogradu, zatim Umetničke škole i konačno Akadđemije odigralo je prvorazrednu važnost i uporedo sa širenjem njihovog pedagoškog značaja vršila se polagana emancipacija. Svako doba, svaki pokret može se posmatrati iz različitih perspektiva, ali, van diskusije je da slikarstvo između dva rata i dac našnje nose više pečat svoje zemlje nego i jedan period u prošlosti — tim više što je formirano u jednoj duhovnoj klimi čiji internacionalizam briše gotovo sve međe i granice. Generacija „starih" pruža danas „mladim“ ono što za sobom nije imala: plodnu osnovu. Da se sa nje može poći, bez straha da se izgubi u provincijalizmu, ukazuju „mlađi“ Lazar Vujaklija, Miodrag B. Protić i Mlađen Srbinović, „koji za svoje

formiranje više đuguju svojoj Sre=" tor ono ne postoji, jer pretsta-

dini, nego direktnim uticajima sa strane. „. a)3 Mladost je relatima i ne pretstavlja nikakvu estetsku katego„riju. Kao vređnost ona ne postoji u umetnosti. Ali, kađ se posle periođa učenja pređe jedna decenija, a gođine lutanja, eksperimentisanja i traženja ne počnu da zame

može se ostvariti. i u okviru prosečnih sudbina, a isto tako i bez svesti junaka o rascepu koji je u njemu samom. Otuda i u ovoj drsmi veristički dijalog i krajnje otsuštvo svesti O sopstvenoj nesreći. Nepotrebno je dokazivati koliko Mikeln greši (i američki pisci takođe): bez svesti o tragičnom položaju ili sopstvenoj krivici nema tragedije na pozornici. Drama se onda pretvara u naraciju, u scenske ilustracije običnih događaja. U Mikelnovoj đrami pađa u oči još jedan nedostatak: autor nema pouzđan osećaj za psihološku zaokruženost pojeđinih dramskih odlomaka pa se usled toga dobija utisak da se drama odvija mehanički, bezbrojnim „nemotivisanim odlascima i dolascima na scenu.

Sama predstava pak nije nosila obeležje početništva. I reditelj Andrija Hing, i ansambl celjskog pozorišta pretstavili su se kao ozbiljni umetnici i prijatho nas iznenađili, utoliko pre što znamo da je ovo pozorište tek pre Šest godina postalo profesionalno pošto je ptethodno delovalo kao amaterska grupa. e

Najveći uspeh kođ publike na Sterijinom pozorju imala je Dobričaninova komedija „Zajednički stan”, u izvođenju Beogradske komedije. U prilično slaboj glu mačkoj interpretaciji (izuzev. Miodraga Petrovića-Čkalje, Vladimira

njuju manje ili više svojim stavom, onda se više ne može (QOovoriti ni o mlađosti ni o talentovanosti. Sasvim je sporedno đa Ji je reč o izvorima domaće ilj strane proviniencije, — ako se iz izložbe u izložbu susrećemo sa jednim istim slikarem' koji uvek pokazuje podjednaku zavisnost od uzora, uvek novog i drukčijeg, tada se može govoriti samo o „tazvoju“, a nikako o napredovanju, što nije. isto. Prelaz iz jedne kon-

' cepcije, u drugu, tj. iz- jedne u”

drugu indiviđualnost, „prihvatanje „novog“ brže nego što „staro“ . može da postane deo vlastitog

nasleđa, postaje primetno posle rata, a najgrublja analiza ukazala bi da je to nespojivo sa slikarstvom između dva rata. Ne mislimo reći, da odricanja kroz koje je prošla ta generacija, treba da budu uslov za današnji razvoj jednog mladog umetnika — ali, zašto nam svi „mladi“ prođaju svoje slike po cenama „„tarih”? Zar su, doista, one» uvek vredne šestome· sečnog rađa jednog visokokvalifikovanog intelektualca?! Ili, treba li da smatramo kao znak posebne pažnje, to što nam se u jednoj radnji na Terazijama prodaju trećerazredne slike, upola jevtinije — na otplatu. Zašto i naši „mladi" ne bi nuđili svoje radove po ceni približno jednomesečnim ·pri·'hodima, kao što to čine njihovi vršnjaci na.Zapadu, recimo u Ita· liji, i na taj način približili novu umetnost našim očima?

Konačno, ovđe se nameće i pi'tanje otkupa, Ako ono ima humani cilj, onda mu se ne može ništa zameriti, Ali, kao stimulativni fak-

vlja čistu „uravnilovku“, nespojivu

sa socijalističkim principima nagrađivanja: svakome prema njegovom radu. Dobra ili loša izložba — rezultat je isti: dva obavezna otkupa. Pod tim uslovom ne može se propasti, ali ni uspeti.

Zoron, Maorkuš

'rarni kvalitet dela ako dođe

vivijen Li

Medđara i Branke Mitić) ova kome= dija male literarne vrednosti, koja lako može đa bude i farsa, još jednom je dđemonstr#'ala umniverzalnu snagu, aktuelnosti i natera: la nas je da se ozbiljno zamislim.

* “““ iz

Makedonski narodni teater

: Skoplja prikazao je na kraju prve

nedelje festivala Marinkovićevu

· „Gloriju“. Prilikom izvođenja „Glo- rije” još jeđnom 'se pokazalo od · kakve je važnosti tačna rekonstruk

cija ambijenta u kom se drama događa i u kojoj meri slabi i litedo izvesnog pomeranja od te sredine, .

U nastavku Sterijinog festivala Hrvatsko narodno kazalište iz Zagreba izvelo je „Nevidljivu. kapi= ju“, dramu Ota Bihalš-Merina, Kad se završe predigre, tri čina i epilog ove drame gleđaoću bnije najjasnije kakvu je poruku pisac želeo da mu pošalje. Nesporazum je utoliko veći' što ova neobična dramaturgija izaziva jake asocijacije na Brehtov postupak, a utisak se posebno komplikuje autorovom namerom da prastari antički motiv o Antigoninoj sudbini posmatra u svotlosti modernih, okolnosti. Slično kao kod Brehta suština Bihaljijeve dramaturgije u „Nevidljivoj, kapiji” „jeste u negiranju principa jedinstva dramske akcije" i kontinuiranog procesa identifikacije sa herojima komada. Kao i Breht, Bihalji postiže poništavanje ovih principa pokretanjem identifikacije u raznim pravcima i upotrebom različitih zabaynih i filosofskih numera. Može se šta više reći da je Bihalji otišao i dalje: u njegovoj drami gotovo i ne postoji dijalog (pomoću koga bi se između ličnosti stvarao određen psihološki ili sociološki odnos) i „Nevidljiva kapija“ je po svom karakteru izrazito anti-scensko delo.

Ali time se ujedno iscrpljuje sva sličnost između ove dve dramaturgije: jer dok Breht narušava načelo jedinstva dramske akcije i princip identifikacije da bi Što efikasnije organizovao neki dramski materijal u svrhu ubedljivog demonstriranja određene 50cijalne ideje, Bihaljiju takva dra= maturška koncepcija služi da bi nas doveo u dodir sa apsolutnim zakonima kretanja materije. Otud ova drama ima oblik filosofskog traktata datog u aforizmima po-! moću kojih se po svaku cenu že= li objasniti najdublji smisao svakog, i beznačajnog postupka. Takav način je onda đaleko ođ Brehtovog epskog pozorišta i drama je često u sferi sentimentalne „naivnosti. Princip identifikacije nije đefinitivno napušten već se ostvaruje u različitim smerovima, ali za raz-

.liku od Brehta kod koga se uvek

otkriva samo novi aspekt ođređene ideje, kođ Bihaljija je nemoguće slediti takvu osnovnu iđeju: Mi se pitamo ka čemu iđe drama i koje probleme rešava, pitamo se zašto se Antigonina sudbina svakog časa skriva iza mora drugih nedđovršenih sudbina, pa nam pađa napamet, ne želi li autor đa izrazi i večiti sukob između individue i univerzuma. Nemoguće je opređeliti se: možda je to i alegorija o vrzinom kolu čovečanstva koje se vrti oko ugašehe kugle kao mravi oko kocke šećera, U svakom slučaju ostaje otvoreno pitanje: zašto je pisać izabrao baš dramu a ne knjigu {ilosovskih eseja.

Veoma je teško doneti suđ o pretstavi Hrvatskog narodnog kazališta ili pak o režiji Dina Radojevića. Neopravđano bi bilo preba-

· civati mladom reditelju što nije

pronašao dosledan scenski izraz za jedno izrazito anti-scensko delo i što se pretstava kolebala od tragične groteske do parodije (nečeg što se pouzđano nije „moglo definisati). Ritam pretstave i stil glume bili su usled toga takođe neodređeni i glumci su „dupotFeb„ea razne postupke (od baletski stilizovane pantomime, preko šaržiranog operskog gesta do psihološke studije). Potrebno je naglasiti da su usleđ skučenosti scene i nemogućnosti da se izvedu svi svetlosni efekti mnoga dobra rešenja delovala neđorađeno (tako se izgubio jedan divan efekt u stilu kineskog teatra kađ u sceni hapšenja raznobojni reflektori obasjavaju agenta i njegovu žrtvu), ; vs.